КАД СЕ КРВАРИЛО, А НИОТКУДА ПОМОЋИ, КО ЈЕ ПРИТЕКАО?

0

На дан Св. великомученика Пантелејмона, ког славе многи Срби, нарочито Руси, али и цео хришћански свет, једна чудесна прича из Великог рата.

Када је Аустроугарска напала Србију, молбу нашег Црвеног крста упућену Међународном, да се пошаље било каква помоћ, као да нико није чуо.

На циркуларно писмо које је Међународни одбор Црвеног крста упутио осталим чланицама, стизали су, према наводима генералног секретара наше организације, Војислава Суботића млађег, „негативни одговори из Шведске, Италије, Холандије, Румуније, Енглеске, Јапана, Норвешке, Данске и Бугарске“. Како каже наш чувени неуропсихијатар, објашњења су била разна, најчешће „да је извоз лекова, завоја и сантитетског материјала био забрањен“ или „помоћ је немогућа у садашњим условима“ или „Постоје тешкоће за превоз“, или „Ми и сами немамо довољно материјала“.

Схватио је доктор Војсилав Суботић млађи (ког треба разликовати од човека истог имена, из исте епохе, Војислава Суботића старијег, светски чувеног хирурга) да циркуларна писма нису идеално решење, па је узео перо у руку и почео да пише писмо којим је желео да се појединачно обрати свакој организацији Црвеног крста за коју је мислио да може да помогне. Кратко писмо, а искрено, онако, као кад свој пише своме. А са вером да ће неко вапај чути.

Писмо је брзојавом из Ниша упућено свуда где треба, а одмах је телеграфски одговорио – Црвени крст Грчке: „Шаљемо сутра потпуну болницу, персонал, материјал“. И, послаше браћа Грци потпуну болницу – 70 кревета, комплетну опрему, санитетски материјал и особље на чијем је челу био хируруг др Бајил Намикос.

Руси су одмах послали 50.000 рубаља за куповину санитетског материјала, новац је стигао преко супруге тада недавно упокојеног амбасадора у Србији, госпође Хартвиг, која је самоиницијативно скупила и десет вагона помоћи допремила у нашу земљу у уводним данима рата. Французи су одмах послали новац (10.000 франака), стоматолошке инструменте, а Руси… Руси су у првим данима Великог рата послали пет класичних медицинских мисија (све укупно 16 доктора, око 70 сестара, око 30 болничара) и… нешто чудесно.

Заправо, нису послали. Не можете послати неког ко је из света отишао. Тај само може у свет да дође по својој, или вољи Оног ка коме је кренуо.

У Србију су стигли – руски монаси са Свете Горе. Из манастира Светог Панетелејмона.

Њих 17, са јеромонахом Епифанијем на челу.

Оставили своју жељу да свет оставе, и пошли у Србију, да помажу браћи. И – служили су хришћанскоме роду своме кроз Велики рат, у више болница. Право из манастира Светог Пантелејмона, барком да би стигли до Солуна, а одатле, кроз Стару Србију, да помажу где год је требало. Као у обраћањима овом чудесном светитељу, чије су молитве Богу исцељујуће већ вековима, и они су прионули. Дошли у Србију, браћи у помоћ, из манастира који је, као ново здање, подигнут крајем 18. века на Светој гори, недалеко од старог, „Старог Русика“ – у коме је Растко Немањић збацио световну одећу и обукао монашку ризу. Из тог древног манастира, у коме и данас у кули постоји црква Светог Саве, руски монаси су дошли не да врате неки стари дуг, него да покажу шта је Црква Христова – заједница свих крштених, живих и мртвих, и Бога. Јер, то и јесте Црква.

Свима њима, али и оним дивним људима из 15 британских мисија, из три америчке, холандском доктору Ван Тинховену који је чуда чинио у Ваљеву током тифуса који је однео око 150.000 живота, шкотским болничаркама, па и аустроугарским заробљеницима који су, видевши у каквим их хуманим условима Срби држе, притекли да помогну ако им је медицина била струка, нека је вечно хвала од нас живих и потомака наших, а нека је од Бога њиховим душама спокој, као што се у трудише да у дане Великог рата спокој донесу рањенима и болеснима у Србији о којима су се бринули.

Српска историја

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*