Када се „револуционари“ боје револуције: Најпознатији „бункерисани“ ЈУ филмови

Било из политичких, моралних или напросто необјашњивих разлога, ови филмови нису могли да се гледају на телевизији или у биоскопима.

0

Југословенска кинематографија, колико год да је била хваљена, имала је своју мрачну страну и није била имуна на забране. Специфични Екс-ЈУ стил подразумевао је оно што бисмо назвали сировим, наглашеним сценама с пуно псовки и простота, сцена насиља и злочина, а све зачињено гомилом црног хумора. Али, неки филмови су у томе ипак изгледа претерали, па су тадашње власти одлучиле да их цензуришу у периоду од 1947. до 1991., кад је снимљено преко 1000 филмова.

1. Град (1963) Сценарио и режија: Кокан Ракоњац, Марко Бабац, Живојин Павловић Улоге: Столе Аранђеловић, Славко Симић, Милош Жутић

Овај филм је једини који је био и судски забрањен у бившој Југославији, што је свакако било необично за вредности социјализма, јер је знатно чешћа била пракса у којој би владајућа гарнитура одлучила да се он не приказује, па места за суд није ни било. За то није била заслужна голотиња, већ неки други елементи који су сметали власт у овој психолошкој драми, која плеше на граници депресије и меланхолије. Претпоставка је да комунистима није сметала критика приказане стварности у филму, већ сама чињеница да је филм имао другачији однос према стварности. Вероватно ни ликови из филма нису били баш пожељни – од хомосексуалца до проститутке, а кључан је и тренутак у којем се појављује и прслук из Италије, за којег се каже како је лепши од југословенског. Провокативан је био и лик капиталисте као директора подузећа, као и смрт ратног инвалида партизана којег су претукли насилници – све у свему, судском одлуком је наређено да се филм спали, али ипак се чува у архивима.

2. Јутро (1967) Сценарио и режија: Младомир Пуриша Ђорђевић Улоге: Љубиша Самарџић, Неда Арнерић, Милена Дравић, Мија Алексић, Љуба Тадић, Фарук Беголи

На пулском фестивалу овај филм је побрао три награде, а једну је освојио главни глумац Љубиша Самарџић у Венецији. Радња прати партизанског поручника који улази у ослобођени Чачак. Пролазећи кроз разне сукобе у првим послератним данима и борећи се са бившим сарадницима непријатеља и издајницима, бивши војник наставља са убијањем, чак и у време мира. Тако да се рат наставља као његова унутрашња борба и борба са људима око њега. Једна партизанка у филму осуђена је на смрт, па су пред њу довели наоружаног заробљеног Немца, како би јој створили илузију да ће умрети од непријатеља. Претпоставља се како је моралистима тадашњег доба највише сметао сам главни лик партизанског поручника Смокија који само мисли на “свој полни орган”, па тако и на гробу некадашњег саборца има перверзан секс са партизанком.

3. Рани радови (1969) Режија: Желимир Жилник Сценарио: Желимир Жилник, Бранко Вучићевић Улоге: Миља Вујановић, Богдан Тирнанић, Чедомир Радовић, Марко Николић…

Рани радови на алегоричан начин излаже причу младих учесника у студентским демонстрацијама, у априлу 1968. у Београду: три младића и девојка Југослава, супростављају се малограђанској рутини свакодневнице. У жељи да промене свет, надахнути текстовима младог Карла Маркса, одлазе у села и фабрике како би пробудили свест људи, охрабрили их у борби за еманципацију и достојанствен живот. У том боравку и раду на терену суочавају се са примитивизмом и са сопственим ограничењима, слабостима, немоћи, љубомором. Потом бивају и ухапшени. Фрустрирани што је планирана револуција неостварена, три младића одлучују да елиминишу Југославу, сведока њихове неспособности. Пуцају у њу, прекривају је партијском заставом, пале њено тело, и од планиране акције остаје таман дим који се диже у небо. Југославу је глумила тадашња мис Србије, Миља Вујановић која је била позната по обнаженим улогама, што је популаризовало филм и пре него што је изашао. Упркос томе што је филм познат као једно од највећих међународних остварења југословенске кинематографије освајањем Златног медведа на фестивалу у Берлину, филм није судски забрањен, али није приказиван у СФРЈ. Узрок томе се крије у наводним безразложним сценама насиља, голотиње, вулгарности попут измета и сличног.

4. Пластични Исус (1971) Сценарио и режија: Лазар Стојановић Улоге: Томислав Готовац, Вукица Ђилас, Љубиша Ристић, Мида Стевановић, Адолф Хитлер, Анте Павелић, Јосип Броз Тито

Филм који се усудио да упореди Јосипа Броза Тита с Хитлером, али и свеприсутне теме исмејавања свега, овај филм је одмах осуђен на неприказивање, а његов аутор је завршио у затвору. Заправо је реч о дипломском раду режисера у којем је главни лик загрепчанин Том који живи у Београду, а финансирају га љубавнице. Након што га оставе обе љубавнице, усељава се код сестре мужа последње љубавнице, који га на крају филма убије. Лазар Стојановић је у филм убацио архивске снимке усташа, четника, Хитлера и Тита, помоћу којих упоређује те режиме. Такође, у филму се први пут покрећу тадашње табу теме, попут хомосексуалности и промискуитета, а и први пут се у југословенском филму појављује наг мушкарац. Осим политичких увреда, управо због наведених табу тема попут промискуитета и хомосексуалности, режисер је због њега осуђен на три године затвора. Политички је прогоњен и главни глумац, а филм је почео да се приказује тек 20 година након што је настао.

5. Улога моје породице у светској револуцији (1971) Режија: Бахрудин Бато Ченгић Сценарио: Бахрудин Бато Ченгић, Бора Ћосић, Бранко Вучићевић Улоге: Драган Николић, Данило Бата Стојковић, Бранка Петрић, Милена Дравић, Мића Томић, Ерика Дружовић, Мија Алексић, Столе Аранђеловић…

Премијерно је приказан у Пули на филмском фестивалу 1971. године, након чега је забрањен и никада се није нашао у кинематографској дистрибуцији. Ово остварење доноси причу о револуцији из 1945. године, заједно са националним ослобођењем, која је била војничка, груба, али истовремено и фасцинантна, артистичка. Заједно с националном револуцијом морала је да се догоди и она мања, унутар породица. Једна породица учи нове песме које треба да рецитује и пева, заборавља старе обичаје попут плесања или израда гоблена. Овај филм, повремено строг, повремено веома весео, говори о томе шта остаје од породице у коју уђе револуција и шта остаје од револуције која уђе у једну породицу. Главна је свакако сцена у којој, у тек ослобођеном Београду, партизански комесар у салон уноси Стаљинову главу направљену од марципана и наређује свима да „Једу Стаљинов мозак“.

6. WR – мистерије организма (1971) Сценарио и режија: Душан Макавејев Улоге: Милена Дравић, Ивица Видовић, Јагода Калопер, Тули Купферберг, Зоран Радмиловић, Џеки Кертис, Миодраг Андрић

Овај полудокументарац за многе је једно од најбољих остварења југословенске кинематографије, које никад није ушло у комерцијалну дистрибуцију, а снимао се у САД и СФРЈ од 1968. до 1971. и посвећен је Фројдовом ученику Вилхему Рајху. Прича прати младу комунисткињу Милену, која следи идеје психоаналитичара и жели да увери околину како треба да се изведе класна, а онда и сексуална револуција. Она се заљубљује у руског клизача Владимира Иљича, и љубав ће јој доћи главе. У исто време, њена пријатељица Јагода практикује слободну љубав и мења партнере. На крају филма Рус клизач, првак у праволинијском клизању, клизаљком сече главу Милени. Такве сцене секса и директне политичке изјаве нису до тада виђене у неком југословенском филму. Филм је подигао велику буру у југословенској јавности, али и добио одличне оцене на светским фестивалима.

Б92

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*