Kакав је био положај жена у Византији

0

Веровали или не, ово теократско друштво било је, на неки начин, модерније него демократска и републичка друштва Грчке и Рима.

Византијско царство било је, у неку руку, наследник великих империја – Рима и Грчке, али се углавном не сматра модерним друштвом.

Иако су многи грчки градови имали демократско уређење, власт су чинили грађани – мушкарци који су имали више од 21 године. Жене нису имале никакву улогу у политичким процесима. Влада Римске републике је имала своје конзуле и сенаторе, који су такође били мушкарци. То правило се усталило не само у Европи већ и у Америци, да би се тек почетком XВИИИ века направили први кораци ка успостављању права жена, када је 1718. у Шведској женама које су редовно плаћале намете допуштено да гласају.

Сазнајте и: Темпларско понашање према женама

Искључивање жена из политике се огледа у праву. У Римској републици, мушкарац, који је био глава породице и носио титулу патер фамилиас, имао је апсолутну моћ над женом и децом. Средином XВИИИ века, мушкарци британских колонија у Северној Америци су се венчавали са женама које нису могле правно да постоје у друштву без својих мужева. Овај концепт се називао фемме цоуверте. Имовина коју би жена донела са собом постала би мужевљева и, уколико би постојао судски спор око те имовине, жена не би могла да га решава без супруга. Жене нису имале право да дођу у суд, склапају уговоре, тужбе или добију било какву правну помоћ. Овакав приступ женском роду се задржао и после декларације америчке независности, а права жена су почела да настају у Мисисипију 1839. године, док је педесетак година касније сличан закон донет Енглеској и Велсу.

Погледајте и: Да ли би вас сматрали лепшим да сте рођени у неком другом веку?

Ситуација у Византијском друштву није била ништа другачија. Не само да су изузете из закона, па жена није могла да буде судија или банкар, него им је био забрањен и положај сведока. Рационално објашњење је почивало у религијском убеђењу да је жена ментално слабија од мушкарца – како је Ева прва прекршила Божју заповест, веровало се да су сви њени потомци осуђени на сличну слабост. Ипак, занимљиво је да су византијске жене уживале нека права која се касније нису успоставила у Европи и Америци све до 19. века. Оне су могле да праве уговоре и остављају тестаменте, чак и ако су удате, а мирази су остајали у њиховом власништву, одвојени од мужевљеве имовине. Уколико остану удовице, оне би преузимале мужевљево власнитво и постајале глава куће и легални старатељи малолетне деце.

Прочитајте и: Половина викиншких ратника било је женског пола

Ова политичка димензија је примењивана и на владарску породицу. Уколико би цар умро, оставивши малолетног наследника, царица би била глава породице и старатељ детета. Забележени су чак и бројни случајеви када би се царица нашла на челу државног савета. Вршила би ту дужност док јој један од синова не буде довољно стар како би сам владао. Ипак, забележен је и један пример када је царица Ирена, навикнута на ту улогу, наставила да користи своју моћ и влада државом од 797. до 802. године.

Тако је ово теократско друштво, на неки начин, било модерније него демократска и републичка друштва Рима и Грчке.

Национална Географија Србије

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*