Kако Ердоган побеђује: Ауторитарни инстинкти и презир према владавини права

0
Supporters of Turkey's President and ruling Justice and Development Party (AKP) leader Recep Tayyip Erdogan light flares during celebrations outside the party headquarters in Istanbul on Sunday, June 24, 2018. Erdogan, who has dominated Turkish politics for the past 15 years, will extend his rule and take on sweeping new powers after his victory in the country's landmark presidential and parliamentary elections. (AP Photo/Emrah Gurel)

Председник Турске нуди узнемирујући увид у то како би Трамп могао да постане аутократа какав очигледно жели да буде

Представник антиестаблишмента долази на власт после спорних избора. Испоставља се да је његова администрација исто тако корумпирана, али он избегава правосудни систем и не само што успева да заустави истраге о својој корупцији – које његове присталице називају „ловом на вештице“ – већ и консолидује своју власт и поткопава институције („дубока држава“) које би можда могле да ограниче његову моћ.

Да ли причам о Доналду Трампу? Могао бих. Али заправо говорим о Реџепу Тајипу Ердогану, председнику Турске који успева да се извуче – и поред очигледне корумпираности – политизацијом закона, и који нуди узнемирујући увид у то како би Трамп могао да постане аутократа какав очигледно жели да буде. То не треба да изненађује јер је Трамп, који воли диктаторе, више пута изражавао дивљење према Ердогану и његовом режиму.

Ауторитарни инстинкти и презир према владавини права нису једине ствари које су заједничке Ердогану и Трампу. Обојица презиру стручност. Обојица су се окружили људима који су препознатљиви по својој неукости и бизарним ставовима.

Да ли је то битно? У Сједињеним Државама, акције расту и економија напредује. Ердоган председава у време правог економског бума. Инвеститорима и тржиштима изгледа да не смета лудило на врху. Чињеница да творци економске политике немају појма о чему причају, као да нема никаквог утицаја.

Све до тренутка када буде имала.

Истина је да је већину времена, квалитет економског вођства мање важан него што људи мисле. Заиста деструктивне политике попут оне која је Венецуелу гурнула у пропаст су једна ствар. Али стандардне политике попут промене пореског закона ретко имају драматичне последице. Прошле године, Трамп и његови савезници у Kонгресу су издејствовали пореске олакшице од две билијарде долара. То је прилично велика сума али је имала мали ефекат, добар или лош.

Суштински, докле год економију не дрмају жестоки шокови, политички ставови нису битни. Неко ко гледа на амерички раст последњих неколико година и ко не зна да су избори у САД одржани 2016. нема разлога да мисли да се нешто важно догодило.

Али када до великих шокова дође, квалитет вође је онда много важан. А то управо гледамо у Турској.

Успут: чак и ако квалитет економског вођства има значаја само током кризе, помислили бисте да ће тржишта размишљати унапред и инкорпорирати ризик лоше хендлованих будућих криза у цене акција и обвезница. Некако се то никада не деси.

Оно што добијамо јесу дуги периоди мира праћени изненадном паником. Студенти међународних макроекономија воле да цитирају Дорнбушов закон (назван по Рудигеру Дорнбушу): „Kризама треба много више времена да дођу него што мислите, али када дођу, догоде се брже него што можете да замислите.“

Оно што се дешава у Турској је класична криза валуте и дуга. Прво, нација постаје популарна код међународних инвеститора и набије позамашан страни дуг – у случају Турске дугује се домаћим корпорацијама.

Онда, из ког год разлога, почиње да губи своју примамљивост: Тренутно, тржишта која се тек појављују оптерећена су порастом долара и камата Сједињених Држава. А у том тренутку самонаметнута криза постаје могућа. Спољни фактори узрокују губитак поверења, што доводи до пада валуте земље, али пропадајућа валута изазива да домаћа вредност оних страних дугова експлодира; погоршава се економија, што доводи до даљег пада поверења и тако даље.

У то време, квалитет вођства ођедном почиње много да значи. Потребни су вам званичници који разумеју шта се дешава, који могу да смисле одговор и имају довољно кредибилитета да им тржишта верују. Ердоганов режим ништа од тога нема.

Да ли је онда превирање у Турској увид у оно шта ће се десити САД под Трампом? Не баш: иако Америка позајмљује из иностранства, она позајмљује само у својој валути, што значи да није подложна класичној кризи тржишта у успону.

Али много ствари може да крене по злу, попут кризе спољне политике или трговинских ратова, а може се рећи да Трампов тим није спреман ни за једну од ових могућности. Можда никад неће морати да се позабаве неким озбиљним изазовима. Али шта ако буду морали?

 

The New York Times

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*