Како је бити дисидент у Турској после државног удара

0

Да бисте данас брзо испланирали бег из Турске потребне су вам две ствари: мапа света и страница Википедије о „свему што је турским грађанима потребно за захтев за визу“. Ако узмете дречави маркер и истом бојом почнете да подвлачите укрштене информације из та два, брзо ћете доћи до закључка да је доња половина мапе света пријемчивија од горње. Ако знате шпански, могућности су вам бескрајне: готово свака земља у Латинској Америци ће вас радо примити.

„Ма не може да буде баш толико тешко научити тај језик, зар не?“, запитао се мој пријатељ док је тражио Дуолинго у продавници апликација. Седели смо на једном балкону у Истанбулу, где обоје живимо. Са Трга Таксим, само неколико стотина метара од нас, стизали су гласови хиљаде људи који су скандирали име председника Реџепа Тајипа Ердогана.

Од покушаја државног удара прошлог месеца, Турска је подељенија него икад. Људи који подржавају владу и други који су узели учешћа у великом напору јавности да се спречи пуч окупљали су се сваког дана на трговима широм земље како би прославили опстанак турске демократски изабране власти.

Али други, укључујући критичаре владе као што је мој пријатељ, не славе. Они се плаше да ће их захватити масовне чистке које је влада почела да спроводи после спречавања пуча, у којима је већ преко 60.000 људи добило отказ на послу и њих преко 18.000 ухапшено – укључујући 17 истакнутих новинара.

Затворено је на десетине институција повезаних са Фетулахом Гуленом, исламским проповедником осумњиченим за организацију пуча, а поништено је 50.000 пасоша – што је потез који за циљ има, каже владајући АKП, спречавање бекства завереника из земље. Проглашено је тромесечно ванредно стање, а власт је почела да влада указима.

Само недељу дана након пуча, Амнестy Интернатионал објавио је извештај са доказима о мучењу и силовањима осумњичених завереника у притвору – тврдње које је држава негирала.
Иако влада тврди да су јој на мети само следбеници Гулена, који тренутно борави у самонаметнутом изгнанству у једној вили у Пенсилванији, критичари кажу да су чистке само изговор за напад на све критичаре власти. Многи либерали, у страху да ће бити ухапшени или добити отказ на послу, планирају бег из земље.
„Ово је први пут да сам почео да размишљам да би можда требало да одем“, изјавио је Бурку, академик који живи у Истанбулу. „Задесило ме је укидање права на посао, говор или чак одлазак у иностранство. Све је потпуно нестабилно. То највише узнемирава од свега: не можете да предвидите шта ће се догодити, не можете чак ни да правите никакве планове.“

Након што је преко мапе на Гуглу проучио слике свих земаља у Јужној и Централној Америци, мој пријатељ се на крају одлучио за Kостарику. Тамо има плажа и Американаца, резоновао је он, а где имате плаже и Американце, увек ће бити посла по баровима. Међутим, други – поготово академици – желе да се преселе негде где ће наћи посао у својој струци. За већину то значи Западну Европу и Сједињене Државе – од којих ниједни посебно не журе да издају визе Турцима.

„Не бих напустио Турску за баш било коју земљу. Мађарска, Русија и Белорусија нису ништа боље. Волео бих да одем у Западну Европу, можда назад у Британију“, рекао је Али, политички аналитичар из труста мозгова који је мастер стекао у Великој Британији. „Тамо се осећам више код куће. Петнаести јул [ноћ пуча] био је добар подсетник зашто бих заиста поново желео да одем одавде. Раније сам отворено критиковао власт… али уз ванредно стање и суспензију Европске конвенције о људским правима, мислим да овде влада превелика атмосфера застрашивања.“

Необично је наћи се у таквој позицији. Са једне стране, средњекласни либерали у Истанбулу не живе у ратној зони. Њихови животи нису директно угрожени. Али страх од хапшења и свеприсутан, неподношљив осећај да вас прате – примораност да примењујете аутоцензуру на све што говорите и пишете – почиње да узима данак. За већину, међутим, то није довољно јак основ да добијете политички азил на Западу. Они морају да нађу неки други излаз.

„Осећам се разочарано. Не желим да будем оволико уплетен у политику“, рекао је Мерт, академик, седећи у кафићу на европској страни Истанбула. „Не можете вечно да се борите. После неког времена почињете да схватате да је само живљење онако како ви желите политички став по себи. То је апсурдно.“

За многе, жеља за одласком јавила се због осећаја да ће се све још више погоршати. У ноћи пуча, страдало је готово 300 војника, цивила и полицајаца. Ловци Ф-16 бомбардовали су владине зграде у Анкари а јуришни хеликоптери засули су улице мецима, косећи сваког ко им се нашао на путу. На мосту на Босфору, на којем су завереници паркирали тенкове како би спречили аутомобиле да пређу у Европу из Азије, про-владини демонстранти наводно су обезглавили једног војника.

Многи регрути који су се нашли на улицама у ноћи пуча од тада су тврдили да нису имали појма да су део завере за свргавање власти и да им је речено да учествују у војној вежби.

Нико не зна да ли ће председник овај период искористити да се помири са својим критичарима или ће се послужити ванредним стањем да се докопа још власти. Такав потез могао би да изазове нови покушај пуча или чак доведе до грађанског рата.

Ајхан није могао да сачека да види у ком правцу ће се ствари развијати. Неколико дана након неуспелог државног удара, његово име нашло се на списку новинара осумњичених да су подржали заверенике – што он категорички негира. Знао је да мора да иде.

Избегавајући аеродроме из страха да ће бити откривен, успео је да побегне из земље. „Није безбедно“, рекао је са тајне локације. „Шта год да напишете, они ће то искористити против вас. За мене више није могуће да радим тамо. Веома је тешко онима који верују у демократију и либералима који подржавају стандарде ЕУ.“

На истом оном балкону у Истанбулу, мој пријатељ је преко Скyсцаннер-а проучавао летове за Kостарику. Испоставило се да су веома скупи – преко три пута више од просечне месечне плате у Турској. Американци на плажама мораће да сачекају.

Нека имена су измењена да би се заштитили идентитети.

Вајс

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*