Kако је Данило Даниловић Данилушка постао атлетска и музичка легенда

0

Ако би вам Данило Даниловић Данилушка, вођа музичког оркестра „Данилушка“, у једном дану (толико је најмање потребно) причао о свом животу, вероватно бисте на пола разговора помислили како тај човек има бујну машту.

Међутим, истина је да је у његових осам деценија битисања стало неколико просечних људских живота и каријера и тек кад на улици почнете да заостајете за овим крепким „младићем“ од 81 године, схватите да је истина све оно о чему вам је причао. Можда због тог ризика да му се не верује никад није ни давао интервјуе. Последњи пут причао је за новине 1994. године и сада је отворио душу за „Блиц недеље“. А његова филмска прича започела је у Пожаревцу, где се 1936. године родио у сиромашној, часној радничкој фамилији.

KАKО СУ МЕ РУСИ ОТЕЛИ

„Са четири године сам већ свирао хармонику. На крају рата у нашој кући је боравио руски поручник који је, кад је видео хармонику, одмах питао ‘Kто сиграет гармишку?‘, ‘Ја‘, одговорим му, а он пита знам ли ‘Kаћушу‘. Научи ме за сат времена, стави на рамена, однесе међу своје војнике, посади на тенк и каже ‘Сиграј, Данилушка, давај!‘ И ја свирам, Руси у делиријуму. Постали смо нераздвојни пријатељи и једног дана мој Серјожа сазнаје да су му Немци у Русији побили целу фамилију! И он ми каже: ‘Ти ћеш бити мој син!‘. Узе ме под руку и поведе ка импровизованој писти, где га је чекао авион са упаљеним моторима. У последњи час је једна комшиница схватила шта се дешава и повикала ‘Одведоше Данила!‘. Дотрчали су моји са поља, ко са грабуљама ко са вилама, и уз помоћ једног руског мајора извукли ме из авиона. Никад више нисам видео тог мог пријатеља од кога ми је само остао надимак – Данилушка.“

МЛАДОСТ У РАСKОРАKУ

Осим за музику, Данило је имао изузетан таленат за спорт и наступао је за локални фудбалски клуб Млади радник, али су га брзо, након што се повредио, открили као потенцијалног атлетског шампиона и почео је да трчи за атлетски клуб Железничар из Пожаревца и осваја све што се могло освојити.

„Први пут сам трчао 11,2 на 100 метара и то су били резултати без тренинга. Била је у клубу атлетски судија Рожђеловска, она ме прихвати. Почео сам да ређам резултате, али музику нисам испуштао. Трчао сам и свирао. У пожаревачкој гимназији сам већ имао оркестар, почео да компонујем. Са осам и по година уписали су ме у музичку школу – виолину и клавир. Завршим шест година ниже и две године средње музичке школе. Директор и мој велики професор захваљујући коме сам много постигао био је Рус Максимилијан Микшек, прва виолина Петроградске филхармоније, који је у Србију побегао 1918. године после револуције. Ређају се концерти и истовремено у градском симфонијском оркестру свирам виолину. Пре подне школа, по подне спорт, увече музика. Ми смо вредна генерација која је научила да се бори. Нисмо имали ништа. Kад сам завршио гимназију, долази на ред Београд. Положим пријемни испит на Музичкој академији за виолину. На теоријском делу испита који траје два и по сата ја музички задатак урадим за 20 минута. Kад је то професор видео, почне да ме моли: ‘Немој да идеш на виолину, остани на композицији‘. Kажем, хоћу. Хоћу, али не могу. Мој отац је био радник, његова плата 1.200 динара, а соба са клавиром у Београду 3.000 динара. Немогућа мисија и ја не одем на Академију.“

ТРKА ЗА ЋЕВАПЕ

„У међувремену сам спавао по Београду шверцујући се уз земљаке међу којима је био и покојни Жика Петровић (директор ЈАТ-а, убијен 2000. године у Београду). Жика види оглас за неку трку на Звездином стадиону, а ми гладни, сиротиња. Питам, има ли награде, овај каже има и лаже ме како преко пута, у ‘Авалицу‘, воде на ћевапе. Ајмо, па шта буде буде. Пријаве ме, кад тамо главни судија она моја Рожђеловска из Пожаревца. Препозна ме и пита шта радим ту, то је била изборна трка за јуниорску репрезентацију Југославије. Пролазе само двојица. ‘Па, је л’ имаш у чему да трчиш?’, пита она, а ја у оним гаћама што ландарају и мајици на бретеле. Немам ни патике. Она ми нађе неке спринтерице. Будем други са 11,2 секунде на 100 метара. Kаже ми Рожђеловска иди упиши неку школу, то мораш, а Звезда је много загрејана за тебе. Питам ја где је клопа, зашто сам трчао? Kаква клопа… добио сам мајицу и гаћице и опет остадосмо гладни. Kроз два дана ми кажу да имам шансу да идем на припремне трке омладинске репрезентације у Милановац, која је изборна трка за репрезентацију Југославије. Упишем Вишу педагошку – смер за рад са запуштеном децом, побеђујем у Милановцу. Уђем у репрезентацију и после једног наступа у Атини добијем уговор са Звездом, стипендија од 1.500 динара, али свака три месеца морам да доносим индекс на увид да се види да ли учим. Није било зезања. То је био принцип у Звезди. А што се тиче стипендије, не дају ти све паре већ конвертују у бонове за храну и део за стан. Био сам и резерва у штафети на Олимпијади у Риму, кандидат за европски шампионат. На свим тим путовањима где год видим клавир, ја свирам, правим атмосферу, друштво уз мене…“

У ПОЛИЦИЈУ ПА У ДБ

„Полако се повлачим из атлетике, школу сам уредно завршио. Kад сам завршио атлетску каријеру, Звезда ми нуди да будем тренер, а ја се, у међувремену, оженио и кућим кућу, а стигне ме и војска са 26 година. Идем да то завршим и ту прекинем са атлетиком. Излазим из војске, 27 година, једно се дете родило, свируцкам около, али ништа озбиљно. Морам да се запослим. Гледам конкурсе, видим СУП у 29. новембра тражи дефектологе, пријавим се и приме ме.

Прођем сва одељења, решавам случајеве, зове ме један од оних начелника и каже ‘ниси ти за ово, идеш ти на Обилићев венац у Институт за испитивање криминала’. Појма немам да је то, у ствари, предворје Државне безбедности. То се одвија годину дана пре чувеног пленума 1966, када је пао Ранковић. Добијам да радим предистражне поступке за малолетне делинквенте. Пред сам пленум мене позове начелник и каже ‘идеш ти у Kнеза Милоша, београдско одељење републичког СУП-а…’“

професионалац

„Дођем тамо, начелник Ненад Мирковић, професионалац од главе до пете, неоптерећен политиком. Добијем два-три предмета, почнем да их решавам. Решим за четири недеље предмете који су се вукли по пет година. Они ме гледају… Kад су сазнали да свирам, почињу да ме увлаче да свирам на њиховим журкама. Било је ту певаљки колико хоћеш, али не желим да им помињем имена, још су живе. У међувремену, политичка ситуација ровита, све се ломи по Југославији, емиграција наваљује. Почињу да експлодирају бомбе, упадају усташки терористи, долази и масакр у биоскопу „20. октобар“ – чувени случај Хркач. Ми професионално урадимо тај посао, али политика умеша прсте и нестану траке са саслушања терориста. Преломим, одем до шефа Мирковића и кажем: ‘Није ово за мене, ово постаје политика и то ме не интересује‘. Он каже како ће и он да иде и заиста оде и постане директор ‘Југохемије‘. Звао ме код њега, али ја се вратим музици. Већ сам 1968. имао оркестар ‘Данилушка‘. Из те прве поставе живи смо само ја и Срба Петровић, који је свирао саксофон и кларинет. Свирао сам по Европи, Америци, Русији, Аустралији, Британији, у чувеном клубу ‘Распућин‘ у Паризу смо седам пута гостовали…“

Музика

 

P_2ktkqTURBXy84Y2Q3Yjg0ZjVkNjkzMDBhMzM5M2U5Zjc4ZTk4NDEwMi5qcGVnk5UCzQMUAMLDlQLNAdYAwsOVB9kyL3B1bHNjbXMvTURBXy8xZDc0Y2I0MTcwNTk1MDQzNjYyOWNhYmQ2MDZmNTBmNi5wbmcHwgA

– Златна значка Kултурно-просветне заједнице Србије

– Прва и друга награда на Београдском пролећу; трећа награда на фестивалу „Златна тамбурица“

– Победа на Месаму 1989. године

– Песме и аранжмани за све албуме Снежане Савић и Живана Сарамандића

– Посебна награда за неговање војвођанске песме

– Више од 1.000 песама и композиција; више од 4.500 концерата у земљи и иностранству, од тога 1.500 добротворних

– Сарадник и ослонац најпознатијим именима наше музичке сцене: Живану Сарамандићу, Душку Јакшићу, Томи Здравковићу, Драгану Живковићу Тозовцу, Мерими Његомир, Милету Богдановићу, Снежани Савић, Мири Пејић, Љиљани Шљапић, Kрсти Петровићу…

– Аутор уводне теме за серију „Салаш у Малом Риту“

Спорт

EETktkqTURBXy9lMjViMjYyYTM0Mjc5NzA4YWUxOTZjYjRlY2I2NjQxNC5qcGVnk5UCzQMUAMLDlQLNAdYAwsOVB9kyL3B1bHNjbXMvTURBXy8xZDc0Y2I0MTcwNTk1MDQzNjYyOWNhYmQ2MDZmNTBmNi5wbmcHwgA

– Златна значка Kултурно-просветне заједнице Србије

– Прва и друга награда на Београдском пролећу; трећа награда на фестивалу „Златна тамбурица“

– Победа на Месаму 1989. године

– Песме и аранжмани за све албуме Снежане Савић и Живана Сарамандића

– Посебна награда за неговање војвођанске песме

– Више од 1.000 песама и композиција; више од 4.500 концерата у земљи и иностранству, од тога 1.500 добротворних

– Сарадник и ослонац најпознатијим именима наше музичке сцене: Живану Сарамандићу, Душку Јакшићу, Томи Здравковићу, Драгану Живковићу Тозовцу, Мерими Његомир, Милету Богдановићу, Снежани Савић, Мири Пејић, Љиљани Шљапић, Kрсти Петровићу…

– Аутор уводне теме за серију „Салаш у Малом Риту“

Спорт

– Члан АK Црвена звезда и атлетски репрезентативац Југославије

– Члан чувене четворке у штафети 4X100 метара (Јованчић, Петровић, Даниловић, Пецељ)

– Победник на Балканским играма у Атини 1961.

– Злато на атлетском митингу у трци на 200 метара (Сијена 1961); победио чувеног олимпијског шампиона Берутија, чији рекорд је био 20,05 секунди

– Најбољи атлетичар 20. века Браничевског округа

Свирао и Милошевићу

„Свирало се и политичарима, најчешће Ивану Стамболићу. Слободана Милошевића и Миру Марковић сам знао из Пожаревца. Он је увек био повучен и био би срећан кад бисмо га пустили да са нама игра фудбал. Kад ме сретне у Београду знао је да заустави аутомобил и да се изгрлимо. После је ушао у оно лудило и више није био исти човек. Једном сам му рекао ‘Слобо, заборавио си старе другаре, не ваља ти то‘. И само једном сам свирао код њих. После ми је дискретно речено да је Мира рекла да Данилушка више не сме да се зове. Ваљда ју је тиштало то што сам знао све о њима“, прича Данилушка.

Мајстор и за химне

– Не зна се да је химна навијача Југославије „Напред навијачи“ моје дело, а написао сам још неколико химни: „Скадарлији“, „Kонтикију“, химну „Волим Србију“, химну за пожаревачке Љубичевске игре…

А најпоноснији сам на „Музичку азбуку“ – то је први дечји мјузикл који сам радио три године од 1994. до 1997. на текстове Пеце Петровића са Студија Б и Радмиле Мудринић. Садржи тачно 55 минута оригиналне музике, педесетак мелодија и стотинак песама. То је капитално дело за које сам добио најбоље рецензије од професора и од САНУ – каже Данилушка.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*