Kako je noć pala na Kosovo

KAKO JE NOĆ PALA NA KOSOVO?/ RAZGOVOR SA OBAVEŠTAJNIM OFICIROM VOJSKE JUGOSLAVIJE MILETOM CVETKOVIĆEM

0

Gospodina Mileta Cvetkovića sreo sam na Sajmu knjiga 2016. godine u Beogradu. Videli smo se na štandu „Katene Mundi“ . Razgovarali smo kratko, ali sadržajno; brzo sam shvatio da je preda mnom rodoljub koji je mnogo video i zna, i koji nema iluzija o onima koji ratuju protiv Srba i onim Srbima koji su izdali svoj narod.

Razmenili smo elektronske adrese, i ja sam mu poslao pitanja za intervju za „Geopolitiku“. On je odmah i precizno odgovorio, pa sam najavio da ću mu poslati obaveštenje čim se novina pojavi na trafikama. Pošto su mi bile potrebne neke fotografije bolje rezolucije za časopis, pozvao sam ga na mobilni pre izlaska “Geopolitike“. Javila se njegova supruga, i rekla da je Mile Cvetković umro. Bio sam zapanjen. Nisam mogao da verujem. Kako umro? Pa do pre neki dan smo bili u kontaktu, i on je delovao kao čovek daleko od ivice života. U pitanju je, avaj, bilo srce ratnika, koje nije izrdžalo. Živimo u doba kad se umire, i kad je, kako reče Vladika Nikolaj, došlo da su „tesna groblja, a malo grobara“ Ali zaveštajna knjiga Mileta Cvetkovića je ostala. Objavljujući razgovor sa pokojinim borcem za Kosovo i Metohiju u sastavu države Srbije, svima preporučujem njegovo svedočenje. Knjiga se može naručiti na telefon 065/8843625.

KAKO JE NOĆ PALA NA KOSOVO?/ RAZGOVOR SA OBAVEŠTAJNIM OFICIROM VOJSKE JUGOSLAVIJE MILETOM CVETKOVIĆEM    

Na Sajmu knjiga 2016. pojavio se naslov „Noć nad Kosmetom/ Moja istina o Kosovu“, čiji je autor i izdavač dugogodišnji delatnik Kontraobaveštajne službe  Vojske Jugoslavije, pukovnik u penziji, Mile Cvetković, koji je NATO napad na svoju otadžbinu 1999. dočekao na mestu pomoćnika komandanta za obezbeđenje teritorije u komandi Vojnog okruga Priština. Njegova knjiga se čita u jednom dahu: pored objašnjenja međunarodnog odnosa snaga koji je doveo do „Milosrdnog anđela“, pukovnik Cvetković podrobno izlaže sve što je bitno o nastanku i delovanju OVK, udarne pesnice NATO-a na Balkanu, o našim herojima koji su dali živote za otadžbinu, ali i o pojedinim izdajnicima, Judama srbskog biološkog porekla,  koji su, za sramni novac, prodavali oružje šiptarskim teroristima. On se ljubazno odazvao da da intervju „Geopolitici“.

O NAŠEM SAGOVORNIKU        

Gospodine Cvetkoviću, recite nam nešto o sebi. Kakve su Vaše kvalifikacije za knjiško svedočenje o zbivanjima 1998-1999. godine?

ODGOVOR: Rođen sam 30. marta 1951. godine u Novom Selu, opština Trgovište, od majke Mileve i oca Dušana. Osnovnu i srednju školu sam završio u Vladičinom Hanu.Vojnu Akademiju Kopnene Vojske i Komandno – Štabnu Školu Taktike sam završio u Beogradu. Profesionalnu vojnu karijeru počeo sam u čuvenoj 63. padobranskoj brigadi u Nišu 1975. godine u činu potporučnika. Od 1981. godine nastavljam službovanje u Vojnoj službi bezbednosti (Organima bezbednosti i Kontraobaveštajnoj službi ) JNA i Vojske Jugoslavije do septembra meseca 1997. godine u Prištini. Za vreme obavljanja funkcionalnih dužnosti u Vojnoj službi bezbednosti, obavljao sam sledeće dužnosti: Referenta i Načelnika Bezbednosti u 492. Vazduhoplovnoj bazi na vojnom aerodromu Priština, Načelnika Organa Bezbednosti 119. Avio brigade, Prvog referenta za kontra- obaveštajne poslove u Odeljenju bezbednosti Komande Trećeg Korpusa RV i PVO, Zamenika Načelnika Kontra obaveštajne grupe Komande Treće armije, Načelnika detašmana Kontraobaveštajne grupe Komande Treće armije sa sedištem u Prištini, Načelnika 14. Kontra obaveštajne grupe Uprave Bezbednosti Generalštaba Vojske Jugoslavije u Prištini. Na ovoj dužnosti biva i unapređen u čin pukovnika decembra meseca 1995. godine.

U dva navrata sam bio u sastavu posebnog tima koje je formirala Uprava bezbednosti Generalštaba Oružanih Snaga SFRJ za izvršavanje namenskih zadataka na teritoriji Kosova i Metohije. Od septembra 1997. godine obavljao sam dužnost Pomoćnika Komandanta za obezbeđenje teritorije u Komandi Vojnog okruga Priština na kojoj dužnosti i dočekujem agresiju NATO alijanse na SRJ. Po povlačenju Oružanih snaga sa Kosova i Metohije u Trećem odredu specijalne namene obavljao sam dužnost Komandira 1. mehanizovane čete i dužnost Pomoćnika Komandanta Trećeg odreda specijalne namene za operativno nastavne poslove.

Od 2002. do 2005. godine obavljao sam dužnost Komandanta Vojnog odseka Leskovac, sa koje dužnosti bivam i penzionisan u činu pukovnika. Živim u Leskovcu sa suprugom Marinom. Otac  sam dvoje dece, ćerke Dijane i sina Dejana.

PREDISTORIJA NOVOG KOSOVSKOG BOJA

Vaša knjiga postavlja niz pitanja o tome šta se dešavalo na Kosovu i Metohiju 1999. godine i ranije, dok se rat spremao. Ipak, ona je bitna i kao odgovor na pitanje o tome šta je prethodilo šiptarskoj pobuni i NATO podršci. Recite nam nešto o predistoriji kosovskog konflikta.

Kreatori novog svetskog poretka na čelu sa vodećim zapadnim zemljama (SAD, Nemačka, Francuska, Engleska) su godinama unazad, počev od završetka Drugog svetskog rata pa sve do oružane pobune Šiptara na Kosmetu, koja je počela mnogo ranije a kulminirala 1999. godine, znalački koristili pogrešno vođenje politike državnog rukovodstva SFRJ i SRJ prema šiptarskoj nacionalnoj manjini na Kosovu i Metohiji. Uz pomoć svojih obaveštajnih službi profesionalno su, godinama, u samom državnom vrhu i vrhu vojske SFRJ i SRJ stvarali svoje pozicije i pripremali ih za odlučujući trenutak razbijanja SFRJ, SRJ i klasične okupacije kolevke srpskog naroda, Kosova i Metohije. Istovremeno su u redovima Šiptara stvarali svoje pozicije, pre svega među šiptarskom inteligencijom  i omladinom, dok su sve prisutnije nezadovoljstvo većine  šiptarskog življa  politikom zvaničnog Beograda, iskoristili za organizovanje masovnih demonstracija. One su bile uvod u plansko  pripremanje i obučavanje širokih šiptarskih masa za predstojeću oružanu pobunu na Kosovu i Metohiji.

ŠIPTARI PRE POBUNE        

Kakvo je bilo stvarno stanje među Šiptarima pre pobune terorističke OVK bande? Koliko je njih zaista  želelo odvajanje od Beograda, a koliko su bili primorani da u pobuni učestvuju?

Već pomenuto pogrešno vođenje politike zvaničnog Beograda prema Šiptarima na Kosovu i Metohiji je dovelo do nezadovoljstva većeg dela stanovništva, prvenstveno omladine, iz čijih redova se regrutuju ekstremni pojedinci, koji se uz pomoć stranih obaveštajnih službi obučavaju, naoružavaju i otpočinju izvođenje terorističkih napada najpre na pripadnike MUP i svoje neistomišljenike koji su bili u redovima državnih institucija Srbije i u kontaktima sa tajnim službama  SFRJ i SRJ.To su bili, u stvari, i  začeci OVK. Većina Šiptara nije bila za suživot sa Srbima na Kosovu i Metohiji, a deo stanovništva koji je prihvatao politiku zvanične Srbije na Kosmetu je bio pod stalnim pritiskom ekstremista, pri čemu narastajuća OVK nije prezala ni od likvidacija neistomišljenika, posebno onih koji su bili od uticaja u sredinama u kojima su živeli.

DA LI SMO MOGLI DA SE ODBRANIMO?

Kakve mere je preduzimala naša obaveštajna zajednica boreći se protiv vašingtonsko – briselskih ratnih huškača i njihovih domaćih izvršitelja?

Objektna operativa Službe Državne Bezbednosti, Vojne Službe Bezbednosti(Kontraobaveštajna i obaveštajna služba) i obaveštajni organi SFRJ i SRJ su profesionalno sagledavali delatnost stranih obaveštajnih službi i struktura unutrašnjeg neprijatelja, u okviru čega i delatnost šiptarskih ekstremista i blagovremeno državni vrh i vrh Vojske SFRJ i SRJ upoznavali sa pravcima i namerama stranog faktora i unutrašnjeg neprijatelja  u razbijanju najpre SFRJ a potom i SRJ sa klasičnom okupacijom Kosmeta od strane NATO na čelu sa SAD. Državni vrh i vrh Vojske je raspolagao podacima o namerama i delatnostima stranog faktora, ali nije blagovremeno   preduzeo mere na efikasnijem suprostavljanju u očuvanju teritorijalnog integriteta i suvereniteta SFRJ i SRJ.

Koliko smo mogli da stvarno branimo Staru Srbiju, a koliko smo, zbog međunarodnog položaja, bili nesposobni za tako nešto?  

SRJ sa Vojskom Jugoslavije i narodom je u nastalim međunarodnim okolnostima u trenucima donošenja odluke da se otpočne rat sa moćnom NATO alijansom bila u mogućnosti da zaštiti svoj teritorijalni integritet i suverenitet i da spreči klasičnu otimačinu – okupaciju  Kosova i Metohije. Iz kojih razloga to nije učinjeno pokušao sam da objasnim čitaocima u svojoj knjizi. Pri ovome ne mislim da istaknem da  NATO ne bi vojnički mogao da dobije jednu bitku, ali sam siguran da bi dugotrajan i iscrpljujući rat na našim prostorima za njega bio  neisplatljiv i prožet ogromnim gubicima u ljudstvu i tehnici i da bi na kraju morao da se povuče kao što se i povlači širom zemaljske kugle posle kratkih i bezuspešnih intervencija. Ne isključujem ni mogućnost da bi u tom slučaju došlo i do eskalacije oružanog sukoba i učešća drugih zemalja u njemu(Rusi,Grci,Bugari,Makedonci i dr)

DA LI SMO DOŽIVELI IZDAJU?

General Sekulić je svojevremeno pisao knjigu „Knin je pao u Beogradu“. Vi ste se u svojoj knjizi obračunali sa svesnom i nesvesnom izdajom na našoj strani. Da li je Kosovo palo u Beogradu?         

Za razbijanje SFRJ  nesumnjivo da deo odgovornosti snosi i sam zvanični Beograd, mada je sudbina moćne SFRJ već odavno bila isplanirana u vodećim zapadnim zemljama. Za prihvatanje kapitulacije i okupacije Kosova i Metohije u okviru nezakonite i od Saveta bezbednosti neodobrene agresije NATO alijanse tadašnji zvanični Beograd nesumnjivo snosi deo odgovornosti. Ovde moram još jednom napomenuti da bez profesionalnog delovanja stranih obaveštajnih službi u vrhovima vlasti SFRJ, SRJ i oružanim snagama, davno sačinjeni strategijski planovi NATO alijanse bi ostali samo pusti snovi ili bi se krajnji strategijski cilj odstranjivanja ruskog prisustva na ovim ratnim, balkanskim prostorima morao ostvarivati na neki drugačiji način. Samim tim bi propao pokušaj i razbijanja SFRJ, SRJ i okupacije Kosmeta.

KOME JE KNJIGA POSVEĆENA?        

Knjigu ste posvetili svojim velikim saborcima, junacima novog Kosovskog boja. Za kraj, recite nam nešto i o njima.        Kada su rezervisti (profesori, radnici, rudari, zemljoradnici, frizeri, državni službenici i dr., koji su sa svojim porodicama pre mobilisanja živeli na teritoriji Kosova i Metohije), kao pripadnici Vojnog Okruga Priština počeli da ginu i bivaju teško ranjavani od protivtenkovskih mina, smatrao sam da je to, iako bolno, bilo normalno jer se branilo sveto Srpsko Kosovo  za čiju odbranu od NATO agresora i šiptarskih zločinaca je bila vojnička čast dati svoj život i biti teško ranjen.

Onog trenutka kada je naređeno da se Vojska Jugoslavije povuče sa Kosmeta oni koji su to naredili i organizovali plansko izvlačenje Oružanih snaga sa prostora Kosova i Metohije očito da nisu znali da se 12 500 vojnika Vojnog Okruga Priština nema gde povući jer su sa svojim porodicama živeli širom teritorije Kosmeta. Možda su i znali i tako „mali“ broj svojih dojučerašnjih vojnika uračunali u kolateralnu štetu potpisanog Kumanovskog sporazuma.

Za razliku od svih ostalih jedinica, koje su se organizovano povlačile van teritorije Kosova i Metohije, mi u Komandi Vojnog Okruga Priština smo dobili poslednji “ratni zadatak“.On se sastojao se u tome da se razoružaju sve pripadnici-rezervisti, njih 12500, i da ih tako razoružane i nezaštićene uputimo njihovim selima i gradovima širom Kosmeta gde ih je odmah ili već sutra-dan čekao šiptarski koljač kome je kamu u ruke dala međunarodna zajednica. Mnogi su veoma brzo stradali, gubeći živote – ali ne od vojničkog metka, kako dolikuje vojniku, već od šiptarskog noža.Kako li samo treba nazvati ovaj postupak vrha Vojske Jugoslavije prema do juče svojim vojnicima koji nisu žalili ni svoje živote u odbrani svete Srpske zemlje?

Tog trenutka sam sebi dao u zadatak da srpsku javnost upoznam sa svojom istinom i da se na taj način u neku ruku odužim svima onima koji su stradali, kako u toku zločinačko – terorističke agresije NATO alijanse na SRJ, tako i posle, za vreme okupacije koja traje do današnjih dana.

Pa dobro, ima li nade za Kosovo u Srbiji?

Ličnog sam mišljenja da će razvoj trenutnih  međunarodnih  okolnosti  zvaničnom Beogradu omogućiti da se napokon zahvali vladi SAD na  “legalnom“ boravku njihovih Oružanih snaga u okviru baze “Bondstil“ i da će ih diplomatskim putem zamoliti da u razumnom roku napuste suverenu teritoriju Republike Srbije, koju su nasilno okupirali. Ovo se sve može sprovesti ako se ima u vidu da većina građana Srbije prisustvo Oružanih snaga SAD na svojoj teritoriji vidi kao nasilje i okupaciju.

RAZGOVOR VODIO: VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ

NAŠI OBAVEŠTAJCI U BORBI ZA SRBIJU

Knjiga Mileta Cvetkovića „Noć nad Kosmetom“ čita se kao najuzbudljiviji triler. Jer, šiptarski separatizam nije bio od juče, i borba protiv njega trajala je decenijama.

Cvetković opisuje čuvenu krivotvorinu separatista – tobožnje trovanje albanske dece iz Podujeva 1990. godine, koja su masovno dovođena u Klinički centar Priština i na Medicinski fakultet, da bi im se tamo „ukazala pomoć“. Cvetković, koji je, preko svojih saradnika, a i sam, učestvovao u praćenju ovog organizovanog haosa, podseća čitaoce da je akcija „jednonacionalnog trovanja“ sprovedena u svim većim gradovima Kosova i Metohije, očito u koordinaciji sa stranim obaveštajnim službama, da bi se svetska javnost upoznala sa „terorom Srba“ na KiM. Deca su od svojih profesora dobijala tablete koje izazivaju povraćanje, i oni su im davali uputstva kako da simuliraju grčeve i krevelje se pred TV kamerama zapadnih medijskih kuća. U to vreme, jedan od vođa šiptarske pobune, Adem Demaći, po kosovskim džamijama je govorio:“Dok Šiptari na celom Kosovu, na svakom koraku, na ulicama, po planinama, ne proliju svoju krv u sukobima sa vojskom i policijom, nećemo privući pažnju velikih sila. Tek kada to uradimo, oni će doći i pomoći nam da se oslobodimo jednom i zauvek Srba i Srbije“.

Cvetković takođe ukazuje i na to da su „šiptarski teroristi na Kosovu dobijali kvalitetno oružje i municiju od pripadnika srpske nacionalnosti koji su zbog novčane pohlepe zaboravili da će veoma brzo o oružje biti upotrebljeno protiv Srba, srpskih vojnika i policajaca“. O čemu je reč? Jedna srbska organizacija iz SAD kupila je oko dve hiljade pušaka „vinčesterki“ i oko 400 hiljada metaka, s ciljem da te puške dobiju Srbijanci i Crnogorci s Kosova i Metohije radi lične bezbednosti. Samo deset posto tih pušaka je bilo poklonjeno, pa su, kako kaže Cvetković, oni koji su bili zaduženi za podelu oružja počeli su da ga prodaju kako Srbima, tako i Šiptarima. Sve je bilo otkriveno u saradnji KOS-a i SDB-a, ali je hapšenje „naših“ bitangi bilo odloženo od strane SDB-a pošto su se bližili izbori, pa da hapšenje ne uznemiri lokalni živalj. Naravno, hapšenje nikad nije izvedeno. I jedan Srbin, funkcioner pokrajinskih organa, omogućio je svojoj braći da Šiptarima prodaju pištolje, od čega su oni sticali imovinu i razvijali „privatni biznis“.

Naša obaveštajna zajednica imala je izvrsne veze u Albaniji, na osnovu kojih su saznavali sve o pripremama za ustanak „OVK“ protiv države Srbije. Uhvaćeni su i oficiri JNA arbanaške nacionalnosti koji je trebalo da prebegnu u Švajcarsku i da obučavaju teroriste u jednom za to naročito opremljenom kampu, iza koga su stajale zapadne sile.

Geopolitika, broj 101/2016.

POSTAVI ODGOVOR

*