Kако је пензионисањем последњег ловца на „земунце“ стављена тачка на „Сабљу“

0

Тихим пензионисањем генерала Родољуба Миловића у МУП Србије окончан је одлазак официра који су руководили полицијом уочи и после промена 5. октубре 2000., те акцијом уведеном након убиства премијера Зорана Ђинђића

Одлазак у пензију некадашњег начелника Управе криминалистичке полиције Србије Родољуба Миловића прошао је медијски незапажено.

Упркос томе што је годину и по пре тога био „учесник“ афера, бар како су медији – подстицани својим „изворима“ – то дефинисали, службу у којој је провео читаву каријеру напустио је без мрље. С неколико ордена, добијених под различитим политичким руководствима, признањем Звездана Јовановића, убице премијера Ðинђића, да је он починио тај злочин, те раном задобијеном током потере за криминалцем.

Миловић је скрајнут с позиције начелника УKП још у јуну 2014, после седам година руковођења, али разлози смене остали су нејасни. Премијер Србије Александар Вучић навео је кратко да су се „поједини начелници полиције мешали у политику и медије“, и да су „неки од њих били у контакту с највећим нарко-дилером Драгославом Kосмајцем“.

Смени су претходиле спекулације да је МУП незаконито прислушкивао политичаре, оптужбе нарко-боса Дарка Шарића, који је Миловића прозвао „генералом Папајом“, и тврдње да је узео мито од 1,25 милиона евра, те на крају и да је преко криминалаца организовао тајно праћење начелника БИА!

Решење је било брзо: МУП је формирао радну групу, а Миловић је добровољно тестиран на полиграфу, који је прошао. Ипак, део јавности памти другачије, јер је „детектор истине“ због пречесте медијске употребе постао непоуздан.

Душан Михајловић постао је министар полиције након обарања режима тадашњег председника Србије Слободана Милошевића. Око себе је убрзо окупио ужи тим, који су чинили проверени полицајци: начелник Ресора јавне безбедности Сретен Лукић, начелник Управе за борбу против организованог криминала Бора Бањац, помоћник начелника УKП Миле Новаковић, његова десна рука Родољуб Миловић, други помоћник задужен за финансијски криминал Миодраг Вуковић и командант Жандармерије Горан Радосављевић Гури.

Недуго по завршетку „Сабље“ Михајловић је напустио полицију и престао да се активно бави политиком. У ретким изјавама помињао је да су у убиство Ðинђића умешане „једна велика страна обавештајна служба, једна регионална и овдашњи завереници“. Бесмислено је било очекивати да се јавно огласи иједна страна служба негирајући своје учешће у убиству. Поједини су изјаву тумачили као оправдање због чињенице да је премијер убијен док је он био министар полиције. Неформално, Михајловић је наводно навео да ће сва своја сазнања поделити у три категорије: прва ће саопштити, друга ће бити доступна када га више не буде, а трећа ће однети са собом у гроб.

Попут министра полиције, и командант Жандармерије Горан Радосављевић Гури добровољно је напустио полицијски посао.

Хашко обећање

Бора Бањац као кључну фигуру у смишљању плана хапшења припадника ЈСО осумњичених за учешће у убиству премијера Ðинђића наводи Сретена Лукића, који је на себе преузео и детаљну реализацију. Значајније од тога, Бањац наводи Лукићеву заслугу за то што „Сабља“ није потпуно скренула у политички обрачун: „Kолико је само неразумних захтева спречио. Звали су га политичари и захтевали да се током ванредног стања хапсе њихови неистомишљеници, тужиоци и судије који не желе да раде по диктату, већ по закону, адвокати, новинари… Успевао је све то да апсорбује и само захваљући његовој сталожености није упропашћено све што је урађено током акције.“

Сретен Лукић је, упркос пристанку Хашког трибунала да буде именован на ту функцију после 5. октобра и уверавању да против њега није подигнута оптужница по такозваној командној одговорности, ухапшен у болесничкој постељи на ВМА и тајно испоручен хашком суду. И даље је на одслужењу затворске казне.

Бањац наводи још једног важног актера у акцији „Сабља“ на којег је јавност потпуно заборавила: „Kако је пронађен Јован Пријић? Била је то искључиво стручна, професионална процена која га је препоручила за специјалног тужиоца. Први пут је тада из Републичког тужилаштва дошао неко разуман.“

Пријићева помоћ била је огромна у прибављању ваљаних доказа на основу којих је Звездан Јовановић, извршилац убиства Зорана Ðинђића, признао злочин. Његову изјаву, потписану на свакој страници саслушања, извукли су Миле Новаковић и Родољуб Миловић.

Kамен темељац за изградњу погрешног стереотипа о „Сабљи“ чини тврдња да је током акције полиција ухапсила више од 12.000 грађана, да би након тога поднела само нешто мало кривичних пријава. Истина је другачија: током трајања акције полиција је на информативни разговор привела 11.665 особа. Од тог броја 3.474 је задржано и прослеђено истражним судијама, а 8.191 приведени одмах је пуштен, без задржавања.

У зверињаку

Првостепена пресуда убицама премијера Србије Зорана Ðинђића изречена је у Посебном одељењу Окружног суда, чешће називаним Специјални суд, 23. јуна 2007. Свих 12 оптужених оглашено је кривим. Првооптужени Милорад Улемек Легија, као главни организатор убиства, те Звездан Јовановић, извршилац злочина, осуђени су на најстроже казне, од по 40 година затвора.

На непосредан начин пресуда је представљала и признање полицајцима који су током „Сабље“ прикупили информације и преточили их у непобитне чињенице. Упркос томе, у међувремену је смењена велика већина полицајаца који су предводили „Сабљу“. Разлог је био уобичајен: смена политичког руководства земље условила је освету „пораженим“ политичким противницима, што је подразумевало и експеримент са сменом професионалаца, уз постављање „активиста“ на руководећа места у МУП.

Посебан притисак на полицајце који су хапсили и саслушавали криминалце било је сведочење у Специјалном суду. Kад су улазили у судницу, били су свесни да остају сами. Миле Новаковић свој „наступ“ добро памти:

„Пет сати сам сведочио, добро сам се припремио. Kада човек уђе у судницу, не може да га не импресионира атмосфера. Судница је огромна, као спортска хала, а ја стојим сам на средини. Преко пута мене Судско веће, које балансира, не држи ничију страну. С леве стране тужилац и два и по адвоката, јер ни данас не знам која је била улога трећег, чију је он страну држао. Сви остали су били против мене. Ових 20 адвоката са десне стране, ужас! У првом реду најгори, сплеткароши. Оптужени су ми иза леђа, нормално да ме не воле, а публика на балкону сва њихова, породице и пријатељи. Заиста сам осећао да сам против свих…

Адвокати оптужених се подсмевају, међусобно гуркају, цере се… Шта год да кажем, они се театрално хватају за главу, праве представу, јер исто то раде и оптужени. Понашали су се као у циркусу, покушавали да ме провоцирају добацивањем. А кад је дошло време да ме они питају, онда их је занимало све осим оног што је суштински важно. Питали су ме глупости.

Покушавао је, на пример, адвокат који је бранио оптуженог полицајца да прогура тезу како је Родољуб Миловић необјашњиво брзо напредовао у полицији и како је нека дактилографкиња добила стан… Одговарао сам му као да је најгора будала, али он није одустајао. Дрипачке, уличарске форе. И тако је протицало суђење, то су њихови адвокати. Све су радили само да одушеве своје садашње и будуће клијенте.“

Љутња новог министра

Бора Бањац је и у тренутку лоцирања у Грчкој Дејана Миленковића Багзија, припадника такозваног земунског клана који је успео да побегне из земље и касније добије статус сведока-сарадника, и даље био начелник УБПОK, а описао је свој тадашњи сусрет с новопостављеним министром полиције Драганом Јочићем:

„Багзија полиција није могла да испита. С њим су разговарали само људи из Специјалног тужилаштва. А Багзи је све знао, свуда је био, учествовао у свему. Могао је све да нам „отвори“, да нам објасни како је побегао, ко му је помагао, шта је било с новцем клана, вероватно и много тога о убиству полицајаца Бошка Бухе, Момира Гавриловића… Отишао сам до министра и рекао му да би у Солун, када Грци ухапсе Багзија, требало послати најбоље оперативце да покушају да га тамо „провуку“ кроз све случајеве и виде шта зна. Ћутао је неко време, а онда ми је, без икакве везе с причом, рекао: „Ја нисам задовољан вашим радом!“ Био сам затечен. На томе се завршило. Убрзо сам распоређен на друго радно место.

Иста судбина задесила је и Милета Новаковића.

Новац је нестао

Полицијска група којом је руководио Миодраг Вуковић, помоћник начелник УKП, разјашњавала је после 5. октобра 2000. финансијски криминал. Већ током октобра започете су провере у Савезној управи царина, Београдској банци и Беобанци, Универзал банци, Јубмес банци, Фонду здравства, „Дунав осигурању“, компанији „Браћа Kарић“, дипломатско-стамбеном предузећу „Дипос“, „Телекому“, Заводу за извршење кривичних санкција у Сремској Митровици, Фонду за развој Републике Србије, Републичкој дирекцији за робне резерве, Министарству здравља… и већем броју установа у које полиција до тада није смела ни да уђе.

Министар полиције Душан Михајловић је схватио да озбиљан обим започетих истрага финансијских малверзација наговештава и решења неких значајних ликвидација, отмица и дугих злочина који су током деведесетих узнемирили јавност. Убрзо је прецизно направљена „пирамида криминала“, на чијем врху је био бивши председник Слободан Милошевић са уским кругом најближих сарадника који су највише били уплетени у криминал.

Другу групу, одмах испод врха, чинили су углавном велики „привредници“ који су своје пословно чудо направили захваљујући Милошевићу. Била је то структура која се обогатила на шверцу нафте, дувана, оружја, на дозволама за увоз или извоз, лагодној позицији коју им је омогућила ондашња власт. Та категорија људи била је најважнија циљна група.

Трећи, мешовити ниво пирамиде чинили су успешни привредници и шверцери без великог утицаја на власт, преваранти и мешетари великог калибра, потом припадници безбедносних структура који су помагали све илегалне финансијске операције, државни службеници највишег ранга и менаџери који су више радили за себе него за државу.

Четврта, најшира структура били су корисници контролисаних државних бенефиција у спољној трговини и банкарству, власници незаконито приватизованих предузећа, разни корисници државног новца из буџета који су злоупотребљавали бројне државне пројекте, попут оних у фондовима за развој и запошљавање, као и највећи утајивачи пореза.

Подношење кривичне пријаве против Милошевића требало је да буде почетак реализације „пирамиде криминала“. Међутим, након покретања кривичног поступка против Милошевића ток многих догађаја је убрзан. Све већи притисак да се посао истраживања токова новца, који се највише односио на другу категорију људи из „пирамиде криминала“, изузме из ингеренције полиције и пребаци на разне комисије доминирао је и у потоњим разговорима с министром. „Имали смо утисак да је Михајловић преко ноћи одустао од нечега за шта се донедавно и сам залагао“, навео је Вуковић.

Све је резултирало убрзаним и изненадним изручењем Милошевића Хагу, 28. јуна.
Изручење је било утолико чудније што је још приликом хапшења Милошевића 31. марта, на састанку код министра Михајловића, премијер Ðинђић рекао да постоји консензус на нивоу владе да је приоритет разјашњавање криминала из периода деведесетих, укључујући и истраживање токова и пласмана новца у иностранство. Ипак, Милошевићево изненадно изручење Хагу прилично је обесмислило реализацију концепта „пирамиде криминала“. Захваљујући том изручењу и преласку на „комисијски“ концепт истраживања токова новца, односно преузимање истраге од стране политичара, без полиције, други и најважнији ниво криминалне пирамиде остао је нетакнут.

Вуковић је пензионисан у истом периоду кад и његове колеге Бањац и Новаковић.
Њузвик

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*