Kako je penzionisanjem poslednjeg lovca na „zemunce“ stavljena tačka na „Sablju“

0

Tihim penzionisanjem generala Rodoljuba Milovića u MUP Srbije okončan je odlazak oficira koji su rukovodili policijom uoči i posle promena 5. oktubre 2000., te akcijom uvedenom nakon ubistva premijera Zorana Đinđića

Odlazak u penziju nekadašnjeg načelnika Uprave kriminalističke policije Srbije Rodoljuba Milovića prošao je medijski nezapaženo.

Uprkos tome što je godinu i po pre toga bio „učesnik“ afera, bar kako su mediji – podsticani svojim „izvorima“ – to definisali, službu u kojoj je proveo čitavu karijeru napustio je bez mrlje. S nekoliko ordena, dobijenih pod različitim političkim rukovodstvima, priznanjem Zvezdana Jovanovića, ubice premijera Ðinđića, da je on počinio taj zločin, te ranom zadobijenom tokom potere za kriminalcem.

Milović je skrajnut s pozicije načelnika UKP još u junu 2014, posle sedam godina rukovođenja, ali razlozi smene ostali su nejasni. Premijer Srbije Aleksandar Vučić naveo je kratko da su se „pojedini načelnici policije mešali u politiku i medije“, i da su „neki od njih bili u kontaktu s najvećim narko-dilerom Dragoslavom Kosmajcem“.

Smeni su prethodile spekulacije da je MUP nezakonito prisluškivao političare, optužbe narko-bosa Darka Šarića, koji je Milovića prozvao „generalom Papajom“, i tvrdnje da je uzeo mito od 1,25 miliona evra, te na kraju i da je preko kriminalaca organizovao tajno praćenje načelnika BIA!

Rešenje je bilo brzo: MUP je formirao radnu grupu, a Milović je dobrovoljno testiran na poligrafu, koji je prošao. Ipak, deo javnosti pamti drugačije, jer je „detektor istine“ zbog prečeste medijske upotrebe postao nepouzdan.

Dušan Mihajlović postao je ministar policije nakon obaranja režima tadašnjeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića. Oko sebe je ubrzo okupio uži tim, koji su činili provereni policajci: načelnik Resora javne bezbednosti Sreten Lukić, načelnik Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala Bora Banjac, pomoćnik načelnika UKP Mile Novaković, njegova desna ruka Rodoljub Milović, drugi pomoćnik zadužen za finansijski kriminal Miodrag Vuković i komandant Žandarmerije Goran Radosavljević Guri.

Nedugo po završetku „Sablje“ Mihajlović je napustio policiju i prestao da se aktivno bavi politikom. U retkim izjavama pominjao je da su u ubistvo Ðinđića umešane „jedna velika strana obaveštajna služba, jedna regionalna i ovdašnji zaverenici“. Besmisleno je bilo očekivati da se javno oglasi ijedna strana služba negirajući svoje učešće u ubistvu. Pojedini su izjavu tumačili kao opravdanje zbog činjenice da je premijer ubijen dok je on bio ministar policije. Neformalno, Mihajlović je navodno naveo da će sva svoja saznanja podeliti u tri kategorije: prva će saopštiti, druga će biti dostupna kada ga više ne bude, a treća će odneti sa sobom u grob.

Poput ministra policije, i komandant Žandarmerije Goran Radosavljević Guri dobrovoljno je napustio policijski posao.

Haško obećanje

Bora Banjac kao ključnu figuru u smišljanju plana hapšenja pripadnika JSO osumnjičenih za učešće u ubistvu premijera Ðinđića navodi Sretena Lukića, koji je na sebe preuzeo i detaljnu realizaciju. Značajnije od toga, Banjac navodi Lukićevu zaslugu za to što „Sablja“ nije potpuno skrenula u politički obračun: „Koliko je samo nerazumnih zahteva sprečio. Zvali su ga političari i zahtevali da se tokom vanrednog stanja hapse njihovi neistomišljenici, tužioci i sudije koji ne žele da rade po diktatu, već po zakonu, advokati, novinari… Uspevao je sve to da apsorbuje i samo zahvaljući njegovoj staloženosti nije upropašćeno sve što je urađeno tokom akcije.“

Sreten Lukić je, uprkos pristanku Haškog tribunala da bude imenovan na tu funkciju posle 5. oktobra i uveravanju da protiv njega nije podignuta optužnica po takozvanoj komandnoj odgovornosti, uhapšen u bolesničkoj postelji na VMA i tajno isporučen haškom sudu. I dalje je na odsluženju zatvorske kazne.

Banjac navodi još jednog važnog aktera u akciji „Sablja“ na kojeg je javnost potpuno zaboravila: „Kako je pronađen Jovan Prijić? Bila je to isključivo stručna, profesionalna procena koja ga je preporučila za specijalnog tužioca. Prvi put je tada iz Republičkog tužilaštva došao neko razuman.“

Prijićeva pomoć bila je ogromna u pribavljanju valjanih dokaza na osnovu kojih je Zvezdan Jovanović, izvršilac ubistva Zorana Ðinđića, priznao zločin. Njegovu izjavu, potpisanu na svakoj stranici saslušanja, izvukli su Mile Novaković i Rodoljub Milović.

Kamen temeljac za izgradnju pogrešnog stereotipa o „Sablji“ čini tvrdnja da je tokom akcije policija uhapsila više od 12.000 građana, da bi nakon toga podnela samo nešto malo krivičnih prijava. Istina je drugačija: tokom trajanja akcije policija je na informativni razgovor privela 11.665 osoba. Od tog broja 3.474 je zadržano i prosleđeno istražnim sudijama, a 8.191 privedeni odmah je pušten, bez zadržavanja.

U zverinjaku

Prvostepena presuda ubicama premijera Srbije Zorana Ðinđića izrečena je u Posebnom odeljenju Okružnog suda, češće nazivanim Specijalni sud, 23. juna 2007. Svih 12 optuženih oglašeno je krivim. Prvooptuženi Milorad Ulemek Legija, kao glavni organizator ubistva, te Zvezdan Jovanović, izvršilac zločina, osuđeni su na najstrože kazne, od po 40 godina zatvora.

Na neposredan način presuda je predstavljala i priznanje policajcima koji su tokom „Sablje“ prikupili informacije i pretočili ih u nepobitne činjenice. Uprkos tome, u međuvremenu je smenjena velika većina policajaca koji su predvodili „Sablju“. Razlog je bio uobičajen: smena političkog rukovodstva zemlje uslovila je osvetu „poraženim“ političkim protivnicima, što je podrazumevalo i eksperiment sa smenom profesionalaca, uz postavljanje „aktivista“ na rukovodeća mesta u MUP.

Poseban pritisak na policajce koji su hapsili i saslušavali kriminalce bilo je svedočenje u Specijalnom sudu. Kad su ulazili u sudnicu, bili su svesni da ostaju sami. Mile Novaković svoj „nastup“ dobro pamti:

„Pet sati sam svedočio, dobro sam se pripremio. Kada čovek uđe u sudnicu, ne može da ga ne impresionira atmosfera. Sudnica je ogromna, kao sportska hala, a ja stojim sam na sredini. Preko puta mene Sudsko veće, koje balansira, ne drži ničiju stranu. S leve strane tužilac i dva i po advokata, jer ni danas ne znam koja je bila uloga trećeg, čiju je on stranu držao. Svi ostali su bili protiv mene. Ovih 20 advokata sa desne strane, užas! U prvom redu najgori, spletkaroši. Optuženi su mi iza leđa, normalno da me ne vole, a publika na balkonu sva njihova, porodice i prijatelji. Zaista sam osećao da sam protiv svih…

Advokati optuženih se podsmevaju, međusobno gurkaju, cere se… Šta god da kažem, oni se teatralno hvataju za glavu, prave predstavu, jer isto to rade i optuženi. Ponašali su se kao u cirkusu, pokušavali da me provociraju dobacivanjem. A kad je došlo vreme da me oni pitaju, onda ih je zanimalo sve osim onog što je suštinski važno. Pitali su me gluposti.

Pokušavao je, na primer, advokat koji je branio optuženog policajca da progura tezu kako je Rodoljub Milović neobjašnjivo brzo napredovao u policiji i kako je neka daktilografkinja dobila stan… Odgovarao sam mu kao da je najgora budala, ali on nije odustajao. Dripačke, uličarske fore. I tako je proticalo suđenje, to su njihovi advokati. Sve su radili samo da oduševe svoje sadašnje i buduće klijente.“

Ljutnja novog ministra

Bora Banjac je i u trenutku lociranja u Grčkoj Dejana Milenkovića Bagzija, pripadnika takozvanog zemunskog klana koji je uspeo da pobegne iz zemlje i kasnije dobije status svedoka-saradnika, i dalje bio načelnik UBPOK, a opisao je svoj tadašnji susret s novopostavljenim ministrom policije Draganom Jočićem:

„Bagzija policija nije mogla da ispita. S njim su razgovarali samo ljudi iz Specijalnog tužilaštva. A Bagzi je sve znao, svuda je bio, učestvovao u svemu. Mogao je sve da nam „otvori“, da nam objasni kako je pobegao, ko mu je pomagao, šta je bilo s novcem klana, verovatno i mnogo toga o ubistvu policajaca Boška Buhe, Momira Gavrilovića… Otišao sam do ministra i rekao mu da bi u Solun, kada Grci uhapse Bagzija, trebalo poslati najbolje operativce da pokušaju da ga tamo „provuku“ kroz sve slučajeve i vide šta zna. Ćutao je neko vreme, a onda mi je, bez ikakve veze s pričom, rekao: „Ja nisam zadovoljan vašim radom!“ Bio sam zatečen. Na tome se završilo. Ubrzo sam raspoređen na drugo radno mesto.

Ista sudbina zadesila je i Mileta Novakovića.

Novac je nestao

Policijska grupa kojom je rukovodio Miodrag Vuković, pomoćnik načelnik UKP, razjašnjavala je posle 5. oktobra 2000. finansijski kriminal. Već tokom oktobra započete su provere u Saveznoj upravi carina, Beogradskoj banci i Beobanci, Univerzal banci, Jubmes banci, Fondu zdravstva, „Dunav osiguranju“, kompaniji „Braća Karić“, diplomatsko-stambenom preduzeću „Dipos“, „Telekomu“, Zavodu za izvršenje krivičnih sankcija u Sremskoj Mitrovici, Fondu za razvoj Republike Srbije, Republičkoj direkciji za robne rezerve, Ministarstvu zdravlja… i većem broju ustanova u koje policija do tada nije smela ni da uđe.

Ministar policije Dušan Mihajlović je shvatio da ozbiljan obim započetih istraga finansijskih malverzacija nagoveštava i rešenja nekih značajnih likvidacija, otmica i dugih zločina koji su tokom devedesetih uznemirili javnost. Ubrzo je precizno napravljena „piramida kriminala“, na čijem vrhu je bio bivši predsednik Slobodan Milošević sa uskim krugom najbližih saradnika koji su najviše bili upleteni u kriminal.

Drugu grupu, odmah ispod vrha, činili su uglavnom veliki „privrednici“ koji su svoje poslovno čudo napravili zahvaljujući Miloševiću. Bila je to struktura koja se obogatila na švercu nafte, duvana, oružja, na dozvolama za uvoz ili izvoz, lagodnoj poziciji koju im je omogućila ondašnja vlast. Ta kategorija ljudi bila je najvažnija ciljna grupa.

Treći, mešoviti nivo piramide činili su uspešni privrednici i šverceri bez velikog uticaja na vlast, prevaranti i mešetari velikog kalibra, potom pripadnici bezbednosnih struktura koji su pomagali sve ilegalne finansijske operacije, državni službenici najvišeg ranga i menadžeri koji su više radili za sebe nego za državu.

Četvrta, najšira struktura bili su korisnici kontrolisanih državnih beneficija u spoljnoj trgovini i bankarstvu, vlasnici nezakonito privatizovanih preduzeća, razni korisnici državnog novca iz budžeta koji su zloupotrebljavali brojne državne projekte, poput onih u fondovima za razvoj i zapošljavanje, kao i najveći utajivači poreza.

Podnošenje krivične prijave protiv Miloševića trebalo je da bude početak realizacije „piramide kriminala“. Međutim, nakon pokretanja krivičnog postupka protiv Miloševića tok mnogih događaja je ubrzan. Sve veći pritisak da se posao istraživanja tokova novca, koji se najviše odnosio na drugu kategoriju ljudi iz „piramide kriminala“, izuzme iz ingerencije policije i prebaci na razne komisije dominirao je i u potonjim razgovorima s ministrom. „Imali smo utisak da je Mihajlović preko noći odustao od nečega za šta se donedavno i sam zalagao“, naveo je Vuković.

Sve je rezultiralo ubrzanim i iznenadnim izručenjem Miloševića Hagu, 28. juna.
Izručenje je bilo utoliko čudnije što je još prilikom hapšenja Miloševića 31. marta, na sastanku kod ministra Mihajlovića, premijer Ðinđić rekao da postoji konsenzus na nivou vlade da je prioritet razjašnjavanje kriminala iz perioda devedesetih, uključujući i istraživanje tokova i plasmana novca u inostranstvo. Ipak, Miloševićevo iznenadno izručenje Hagu prilično je obesmislilo realizaciju koncepta „piramide kriminala“. Zahvaljujući tom izručenju i prelasku na „komisijski“ koncept istraživanja tokova novca, odnosno preuzimanje istrage od strane političara, bez policije, drugi i najvažniji nivo kriminalne piramide ostao je netaknut.

Vuković je penzionisan u istom periodu kad i njegove kolege Banjac i Novaković.
Njuzvik

POSTAVI ODGOVOR

*