Како је Петар Кочић бранио шуме Равне Планине и Јаворине у Аустро-Угарској

0

Шумска пространства у источној Босни су одувек била један од најважнијих ресурса за живот људи на овом подручју.

Шуме са платоа Романије, Равне планине и Јахорине се почињу значајније сећи и користити још у доба Османлија, приликом изградње Сарајева. У време настанка града на Бентбаши су заустављани и вађени балвани који су спуштани у Паљанску Миљацку и реком транспортовани до града. Од шуме са овог подручја у Сарајеву је изграђено на хиљаде објеката, а како су пожари често захватали град, тако је обнова изискивала и већу експлатацију.

У турско време, шума се секла неплански па су велика шумска пространства била потпуно уништена. Доласком Аустро-Угарске, почела је заштита шуме, а то је приметио и Хајнрих Ренер који је пред крај 19. века путујући од Сарајева према Палама написао да су: „Падине, којима пролази пут, обрасле шумом, и већ се види корист од заштите шуме, што је уведена. На местима где су некада шума секла нелегално, до миле воље, данас је све санирано…“

Отварање железничке странице у Палама 1905. године

Доласком Аустроугара почиње озбиљније коришћење шумских ресурса, па је и скупоцена пруга од Сарајева према Вишеграду била исплатива. Аустроугарска власт је одмах уступила својим фирмама више од 300.000 хектара најбољих шумских површина и започела изградњу пилана и других предузећа за индустријску прераду дрвета. У то време и подручје Пала почело се претварати у важан центар дрвне индустрије. Тада је започело интензивије насељавање паљанског поља.

Према службеним подацима аустроугарске управе за Босну и Херцеговину, на Палама су већ 1879. године постојале двије европски уређене пилане, а њихови производи су чекали да буду транспортовани за Сарајево цестом чија је изградња тада била у току. Када је изградила стратешки важну железничку пругу Сарајево – Вишеград (1905. године), Аустроугарска је имала у виду и њен велики привредни значај.

Незадовољан положајем Срба у Аустро-Угарској свог глас је дигао српски песник, писац и политичар Петар Кочић.

Пилана Хаџишабановића у Горњим Палама одакле се пругом одпремала грађа са подручја Равне Планине

Кочић је био веома омиљен у народним масама и код напредне омладине па је изабран и за посланика аустроугарског провинцијског Босанског сабора у Сарајеву.

Приликом расправе о буџету за 1910. годину у Сабору БиХ у Аустро-угарском царству критиковао је окупаторску управу у Босни.

Петар Кочић је критиковао нацрт буџета јер су средства била распоређена за „врховну управу“, за коју је он мислио да је БиХ непотребна, јер постоји централна управа. Кочић је критиковао и рад чиновника, јер су „добро плаћени, а никада их нема у уреду“.

Он је тада рекао да су чиновници слуге богаташа који пљачкају сиромашну Босну, сечом „наше несрећне шуме“.

„Овај исти господин (Петрашек) увек је учествовао при продаји наших шума, и продао је све што је најбоље од наших шума и што је најближе извозу, тако да за 50 година, када се још много прода – што ћу касније казати, – ми нећемо имати на продају ни клипа. Могу рећи и то, да је он био главни референт при продаји шума, и министар је морао његов реферат потписати. Ја дозвољавам да је могло бити све исправно, али није право да и даље остане конзулент за босанске шуме; зато молим високи Сабор, ако га не можемо уклонити, барем да се закључи да се не сме ниједна наша шума продати док је Петрашек конзулент босанских шума.

Ја сам дознао од једног пријатеља да ће се посљедњи велики комплекс босанских шума продавати и офертима, јер је рок до 1. септембра 1910. године, и то су шуме Равна Планина, Врхпрача и Јаворина, које се имају путем лицитације продати.

Мени се чини да треба овђе Сабор да обрати велику пажњу, и моја је дужност да на то упозорим, дужност је то моја према земљи, према народу, самом себи и потомству.“ (Пљесак).

Због оваквих наступа у сабору државни органи су га често хапсили и кривично гонили. На Кочића се гледало као на једног од најсмјелијих подстрекача српског народног поноса.

Он је један у низу српских писаца и интелектуалаца, којима је ропство и правдање правде на слободу односило главнину снага. Уочи Првог свјетског рата на њему су примјећени знаци душевног растројства. Обољели Кочић умро је у београдској душевној болници за вријеме окупације 27. августа 1916. године.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*