Kако је пропала идеја евра

0

Немачку оптужују због превеликог увоза. Међутим, ако би Европска централна банка , заиста прилагодила вредност евра тој земљи, не би пропала само Грчка…

Уосталом, пројекат заједничке валуте једном већ није успео.

Економска и монетарна унија ће омогућити стварање подручја на коме ће роба и услуге, људи и капитал слободно да циркулишу […] Таква унија створиће трајно побољшање благостања у Заједници и помоћи њеном доприносу у економској и монетарној равнотежи у свету.“

Ако мислите да овде цитирамо Споразум из Мастрихта којим је 1992. заправо постављен темељ евру – тек донекле сте у праву. Заиста, тамо јесте преписано много тога из такозваног Вернеровог извештаја о томе како и зашто да се нације Европе одрекну својих националних валута и да на крају – прихвате заједничку.

Тај амбициозни пројекат није настао тек деведесетих, него још далеке 1969. године. Тадашња Европска заједница је на конференцији у Хагу поверила задатак премијеру и министру финансија Луксембурга Пјеру Вернеру да направи план који би и фискално створио заједништво Европе. Али тај план је пропао – и то релативно брзо.

У суштини прилично солидан план…

То свакако није била кривица Пјера Вернера, јер он се веома озбиљно прихватио тог задатка: у октобру 1970. објавио је тај свој извештај који је у својим закључцима далековидо уочио проблеме с којима се сада суочава и евро. Иако у ствари његов задатак није био да Европи поклони заједничку валуту, то се ипак сматрало „коначним циљем“ којим би националне државе „неповратно“ одустале од својих националних валута и прихватиле заједничку.

Извори који спомињу тај Вернеровов извештај често као куриозитет наводе то да у њему није било предвиђено стварање Европске централне банке и сматрају да је то разлог због којег план није успео „из првог покушаја“. То није тачно, у Вернеровом плану на више места се спомиње потреба постојања „централне институције“, а свакако се упозорава и на „тесну сарадњу“ централних банака, тада још Европске економске заједнице (ЕЕЗ).

Детаљно се размишља о првој фази, где би мењачки курсеви валута ЕЕЗ били најпре лабаво, а онда све чвршће међусобно повезани, да би у коначници и у заједничкој валути било већ јасно колико је вредна марка, франак, лира или гулден. То није ишло само до тога да је у том извештај приложена и жива кореспонденција с тадашњим директорима (гувернерима) националних банака, него се ишло све до питања куповне моћи и јединствених цена одређених производа. Тако се, рецимо, расправља и о цени броколија (стр. 50), да ли Холандији дозволити увоз 4000 тона шећера из Суринама, да ли изједначити плате европским рударима и шта урадити у циљу доброг урода јабука.

Kо да одлучује о буџету?

Али већ код тог предлога дошло је до размимоилажења у мишљењима унутар Европске заједнице. У њему се налази и визија уједињене Европе у којој ће временом национални парламенти одлучивати све мање, а Европски парламент све више. Већ у том документу из 1970. упозорено је да ће онда Европски парламент на крају да одлучује и о буџету – и то не само буџету Уније, већ и о буџету свих чланица, о пореским стопама и заправо о свим важним смерницама економске политике. Та одлука није требало да буде ствар националних држава, већ читаве Заједнице – и да буде темељ стварној равноправности и једнаким пословним приликама било где на њеном подручју.

То је неким чланицама било превише: настао је спор такозваних „економских униониста“, међу којима су биле Немачка или Холандија и „фискалних униониста“, предвођени Француском и Италијом. Ове друге су сматрале да ће „бити довољно“ ако се створи нешто као заједничка новчана јединица на основу фиксног курса, али да о националној привреди увек треба одлучивати „између своја четири зида“.

Брзи крај…

Неуморни теоретичари завера тврде да је Вернеров план пропао и због противљења Сједињених Америчких Држава, јер је то заправо био пројекат којим би Европа створила заједничку валуту и која би онда могла да се мери са доларом. Вашингтон можда није био одушевљен идејом, али разлог пропасти био је много једноставнији: нафтна криза почетком седамдесетих.

У то време свака поједина чланица Европске заједнице нашла се пред проблемом како изаћи на крај с ођедном много скупљом нафтом. У неким од земаља ЕЕЗ су, више него у другим, одмах знали како да реше тај проблем: штампањем новца. Иако се до тада размишљало рецимо о ценама броколија, од 1970. до 1980. су цене у Немачкој порасле за 55 одсто – али проблем је што су у Белгији порасле за 89 процената, у Француској за 124 одсто и Данској за 131 проценат. А у Италији – можда се неко још сећа оних свежњева лира – за 231 одсто.

Поука за евро?

Вернеров план ипак није сасвим пропао: њега је 1979. наследио пројекат ЕЦУ – Еуропеан Цурренцy Унит, својеврсна „заједничка корпа“ европских валута, још увек бар донекле варијабилних вредности, из које је онда временом заиста и настала заједничка валута евро. Европски парламент данас заиста одлучује о буџетима земаља-чланица, али то ни издалека није оно о чему је писао Пјер Вернер 1970. Све се своди само на питање да ли буџет „пробија“ задате оквире стабилности евра, али на европском нивоу се не одлучује зашто би то нека земља чинила и шта би иначе могла да уради – осим неуморних упозорења о штедњи.

Још приликом расправа о томе да ли би Грчка требало да остане у зони евра, чуо се аргумент да она сада уопште не може себи да приушти драхму, јер би онда морала и кредите да враћа по много неповољнијем курсу, јер би драхма, наравно, девалвирала. У том европском заносу, заборавља се да Грчка сада мора још више да се задужује у еврима и онда и да троши те евре да би изашла на крај. Ту јој помаже и Европска централна банка својом политиком „бесплатног новца“ и откупом државних обвезница.

Новац не слуша политичаре (него обратно)

Немачки министар финансија Волфганг Појбле зато јесте у праву кад каже да „Берлин не може ништа да уради“ због „јефтиног“ евра и самим тим рекордног извозног суфицита немачке привреде за шта је оптужују не само Доналд Трамп, већ и унутар Европске уније. Али проблем је то што шефица Међународног монетарног фонда (ММФ) Kристин Лагард каже да би „могла да разуме“ немачки спољнотрговински суфицит од 4 одсто, „али не и од 8 одсто“ или да би онда у Немачкој требало и плате да буду више, како би њена роба била скупља – да су све то политичке, а не економске одлуке. Немачки суфицит резултат је истовремено и цене евра, и трошкова рада, и продуктивности погона у тој земљи – и ништа од тога се неће променити некаквим политичким одлукама.

И бивши директор немачког ИФО-института Ханс Вернер Зин (Зин: „ЕУ је благослов, али су јој хитно потребне промене“) тврди да је евро за око 20 одсто потцењен према трећим валутама, а у самој зони евра је онда Немачка потцењена за још 17 одсто. Шта учинити у својеврсном корсету који је створио евро – то је тешко рећи, јер је Немачкој тај исти корсет сувише лабав и преширок, док се Грчка, и не само она, у њему већ гуши. Без евра би само тржиште решило проблем: због потражње њених производа, марка би постала скупља и потражња би се смањила – а за Грчку или за Италију догодило би се обрнуто.

Опрезни чак и визионари…

Тек сад кад већ одавно имамо – неки више, неки мање евра у џеповима – и председник Европске комисије Жн-Kлод Јункер признао је да ни, он ни његова кнежевина – док је он био премијер Луксембурга – нису баш били сасвим сигурни у успех пројекта евро. У интервјуу за лист „Фајненшел тајмс“ он је рекао да се још 2000. тамо одлучивало о редовној замени новчаница њихове националне валуте луксембуршког франка. Тада је, иако је већ почело штампање и новчаница евра, одлучено да се ипак штампају и нови франци, који су затим стајали у сефу све док 1.1.2002. није стигао евро.

Јункер тврди да је тада уништена комплетна количина нових луксембуршких франака – осим две. Једну је дао монарху, Великом војводи Луксембурга, а другу још увек чува лично Јункер.

 

 

Дојче веле

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*