Како је српски четник у Варшави подигао устанак против Немаца

У познатом и трагичном Варшавском устанку важну улогу играо је и чувени мајор Јездимир Дангић, командант војночетничких одреда у источној Босни

1

Јездимир Дангић рођен је 4. маја 1897. године у Братунцу, у породици свештеника. Док је похађао гимназију у Тузли, придружио се револуционарној организацији „Млада Босна”, због чега је после Сарајевског атентата изведен на суд и осуђен на три године. Робију је издржао за време Првог светског рата, као и сви истакнути припадници „Младе Босне”. После рата завршио је права и радио у Сарајеву, Тузли и Суботици као полицијски чиновник. Године 1928. преведен је у активну жандармеријску службу са чином потпоручника. Све време истицао се као левичар, спасавао је комунисте од суђења, међу њима и Родољуба Чолаковића.
Наиме, према Закону о заштити јавне безбедности и поретка у држави из 1921. године, Комунистичка партија Југославије је забрањена, као и свака њена активност. Чланство у КПЈ и комунистичка агитација повлачила је кривично гоњење. И поред тога Дангић напредује у служби и постаје мајор у јединици Дворске жандармерије, задуженој за обезбеђење краљевске породице, њихових објеката, као и министара и владиних објеката. У Априлском рату је у краљевој пратњи до Никшића, одакле Петар ИИ одлази у егзил. Мајору је понуђено место у авиону, што је он одбио речима: „Један Србин не би смео да напусти своју земљу у невољи!” Избегава заробљавање и склања се у Београд, повлачи се из службе у жандармерији.
Преко браће Теодоровић, активних мајора, ступа у везу с пуковником Драгољубом-Дражом Михаиловићем, који је с Равне горе почео да организује отпор окупатору. Шеснаестог августа Михаиловић поставља Дангића за команданта војночетничких одреда источне Босне и он се убрзо пребацује преко Дрине и преузима команду над устаничким јединицама.
У почетку устанка постојала је сарадња између четника и партизана у борби против усташа, против којих је углавном и био усмерен устанак западно од Дрине. Успели су да заједно ослободе неколико већих места: Сребреницу, Братунац, Горажде, Чајниче, Олово. После овог раздобља сарадње, као и свуда, долази до разлаза. Комунисти су устанак користили за агитовање и револуционарну борбу, што је Дангић забранио, док су га они оптуживали да рат за слободу претвара у борбу Срба против муслимана. То је био и почетак грађанског рата.

Српска управа у Босни

После немачко-усташке офанзиве на ослобођену територију у јануару 1942. године, Дангићеве јединице трпе тешке губитке, али нису уништене. Тада му немачка команда Окупационе зоне Србије, односно генерал Бадер, као командант Србије, чије су снаге биле у овом делу НДХ, нуди преговоре о положају источне Босне. Дангић их прихвата и, уз посредовање српске Владе националног спаса ђенерала Милана Недића, долази у Београд почетком фебруара 1942. године. Иначе, и раније је имао везу с Недићем, који му је слао помоћ сваке врсте за борбу против усташа и са Српским добровољачким одредима прихватао избеглице које су бежале преко Дрине у какву-такву сигурност Србије.
На преговорима му је понуђено да у источној Босни створи српску управу, у коју усташе не би имале приступ, да се злочини кажњавају, да се води заједничка борба против комуниста који су већ тад обзнанили да им је главни циљ револуција, а главни противници четници. Ипак, преговори су брзо пропали зато што је званични Загреб упутио протест Берлину, уз образложење да се део НДХ не може издвајати.
Хитлер и Рибентроп, министар иностраних послова, наложили су Бадеру да хитно обустави везе с побуњеницима. Одмах после тога Немци и усташе покрећу највећу офанзиву до тада, названу „Операција трио”. Главну ударну снагу чинила је „Црна легија” Јуре Францетића, која је починила масовне злочине над цивилима и заробљеним четницима. Дангић опет одлази у Београд по помоћ, и у повратку свраћа у Ваљево, где држи говор на збору пред начелством. Та вест одлази до Београда, где је цензор некако пропушта до новина. Павелићеви људи само су чекали доказ немачке болећивости и Недићеве подршке Дангићу, опет су се жалили Берлину, овог пута с доказима.
Наредба о хапшењу брзо је стигла, Дангићева веза из Абвера, немачке војне обавештајне службе, шаље курира да га упозори да бежи преко Дрине, али се овај успут запио и заспао у неком селу. Делови 714. немачке дивизије ухапсили су Дангића на спавању у Рогачици, код Бајине Баште, 12. априла 1941. Одмах је пребачен у београдски Гестапо, а одатле у логор Стриј, у пољској Галицији.
И док би за већину људи, који би на таквом месту бројали дане до слободе или смрти, ту био крај приче, за Дангића почиње нова.

Флашама против тенкова

Средином 1943. године бежи из логора, пребацује се у Краков, где преко људи који су га крили ступа у везу с пољским покретом отпора, Отаџбинском армијом, или Армијом Крајовом (АК). То је био широко окупљен покрет отпора основан још пре капитулације Пољске. Армија Крајова још од 1942. године спремала се на општи устанак. Од 1943. на челу АК налазио се генерал Тадеуш Бор-Коморовски. Када су се крајем јула 1944. године совјетске јединице нашле на петнаестак километара од Варшаве, Коморовски је наредио почетак устанка. У том тренутку у Варшави се налазио и Дангић
Тада је у Варшави било свега 13.000 Немаца, укључујући војску, полицију, стражу, трупну школу, особље аеродрома. Због тога што је наредба морала да буде саопштена појединачно сваком устанику, до времена предвиђеног за почетак устанка није стигла до више од половине АК. Због искуства у герилском ратовању, Дангићу је поверена команда над пешадијском бригадом устаника, једном од првих које су почеле напад на Немце.
Иако је Пољака било двоструко више од Немаца, тек је сваки десети био наоружан, док су остали користили мотке, камење, голе руке. Све је то подсећало на почетак Дангићеве борбе у Босни, па је његово искуство дошло до изражаја. Заузет је велики војни магацин, одакле су изнета СС маскирна одела, која су постала устаничка униформа. Разликовали су се од Немаца само по траци у бојама пољске заставе (црвено и бело) на рукаву.
Борци АК држали су центар града и део предграђа, али без мостова преко Висле који су их повезивали. У самом центру још су постојала језгра отпора, телефонска централа, катедрала и Универзитет.
Хајнриху Химлеру, заповеднику СС и шефу Гестапоа, одмах је јављено за устанак, и он је послао веће јединице из Познања, као и бригаду Дирлевангер и Бригаду Каминског, да Варшаву сравне са земљом. У самом граду постављане су барикаде и противтенковске препреке. Немци су довлачили најмодерније оружје које су имали, док су им се устаници супротстављали флашама са запаљивом течношћу: смеша бензина, лож уља и сумпорне киселине, а на зиду флаше причврсти се хартија са калијум-хлоридом. Када се флаша разбије, смеша се измеша и запали сама. Од аутомобилских опруга правили су бацаче флаша, а од баштенских прскалица бацаче пламена.

Совјети ћуте

Средином августа Дангић је своју јединицу водио у највећу победу устаника: заузимање телефонске централе. То је било највеће немачко упориште у центру, масивна зграда од армираног бетона, висока осам спратова, одакле је око двеста одлично наоружаних Немаца под сталном ватром држало околне улице. Пошто су пресекли струју, воду и телефонски кабл, Дангић са својим борцима почиње напад. Покушали су помоћу мердевина и минирања да заузму зграду и дошло је до пушкарања од собе до собе.
Пошто су успели да сруше главни улаз, Дангићева замисао била је да донесу пумпу и њом бензин убацују на горње спратове. Ватра се ширила и завладала је тишина. Ухваћен је један Немац који је покушао да побегне и од њега су устаници сазнали да су његови другови на последњем спрату, одакле се кроз окно лифта спуштају у подрум. Дангић је одмах наредио напад на подрум. Бацачима пламена и бомбама сломљен је отпор, Немци су се предали. Заробљени есесовци и полицајци одмах су стрељани, док су војнике Вермахта узели за заробљенике.
Победа је одјекнула, али су пристигле СС јединице мало помало освајале и рушиле град. Пољаци су тражили помоћ од Совјета, који су били с друге стране Висле, понегде на само триста метара од града. Ови нису реаговали, осим усамљених јединица, које нису могле претерано да помогну. Маршалу Рокосовском Стаљин је наредио да застане у напредовању како би Немци сломили АК, која је била прозападно оријентисана и, као таква, представљала могућу брану совјетском утицају у Пољској, која је на конференцији на Јалти ушла у интересну сферу СССР-а.
Коначно, 2. октобра Бор-Коморовски потписао је часну капитулацију, пошто је немачка команда у међувремену признала АК за регуларну армију. Становништво Варшаве и борци АК изашли су из града, који је спаљен.
Дангић је одбио капитулацију, некако је успео да пређе Вислу, где су га заробили Совјети. Чим су схватили о коме се ради, пребачен је у Лубјанку, злогласно седиште НКВД у Москви. Ту је затворен и држан до успостављања званичних односа нове Југославије и СССР-а када је предат Београду. На монтираном суђењу у Сарајеву осуђен је због ратних злочина и сарадње са окупатором у Босни, иако су се злочини догодили после његовог заробљавања.
Човек који је за живота прошао четири затвора од четири различита режима, више ратова и устанака по целој Европи, стрељан је 1947. године у Сарајеву .

Аутор:

Немања Баћковић

Политикин забавник

1 КОМЕНТАР

  1. DRUGI SVETSKI RAT

    Nade u trajniji mir po završetku Prvog svetskog rata 1918. godine bile su kratkog veka. U narednih 20 godina svet je bio svedok brojnih diplomatskih kriza, koje su nagoveštavale novi svetski rat.

    Sa Hitlerom na čelu, Nemačka je započela kampanju ponovnog naoružavanja. U martu 1936. godine Hitler je ponovo okupirao dolinu Rajne i dve godine kasnije Nemačkoj pripojio Austriju. Septembra 1938. u Minhenu Hitler je ubedio Britaniju i Francusku da nateraju Čehe da predaju Nemačkoj Sudetsku oblast, koja je u to vreme bila nemačko govorno područje. Marta 1939. Hitler je okupirao i ostatak Čehoslovačke, što je podstaklo Britaniju i Francusku da daju garancije Poljskoj. To Hitlera nije sprečilo da izvrši invaziju na Poljsku 1. septembra 1939. godine. Dva dana kasnije Britanija i Francuska objavile su mu rat. Poljsku je Hitler osvojio „blickrigom“. Varšava je pala 27. septembra.

    Aprila 1940. Hitler je napao Dansku i Norvešku. Mesec dana kasnije, 10. maja, na dan kada je Vinston Čerčil postao britanski premijer, Nemci su započeli ofanzivu na zapad. Glavni pravac napada išao je preko belgijskih Ardena. Tenkovi i jurišne jedinice su uz podršku iz vazduha probili francusku odbrambenu liniju i krenuli na sever, prema Lamanšu, podelivši savezničke snage. Britanska i francuska Prva armija potisnute su u Dankerk, a 338.000 ljudi pobeglo je u Britaniju. Nemci su nastavili da napreduju sve dok francuska vlada nije sklopila primirje 22. juna 1940.

    Britanija je ostala sama u ratu protiv Nemačke i Italije, koja je ušla u rat 10. juna. U julu je Hitler izdao naređenje o pravljenju plana za invaziju, ali je prvo trebalo osvojiti nebo nad južnom Engleskom. Nemačke vazduhoplovne snage (Luftvafe), sa maršalom Hermanom Geringom na čelu, započele su glavnu ofanzivu 13. avgusta. Hitler je odložio invaziju.

    Kao i u Prvom svetskom ratu, kontrola na moru bila je od vitalnog značaja za Britaniju.

    Posle ulaska Italije u rat sukob se proširio na Mediteran i Srednji istok. Musolini je napao Grčku u oktobru 1940. godine. Hitler je aprila 1941. godine napao Jugoslaviju i poslao pomoć Italijanima u severnoj Africi, gde je juna 1942. godine Afrički korpus, sa Ervinom Romelom na čelu, osvojio Tobruk.

    Hitlerovi motivi za invaziju na Rusiju u junu 1941. godine bili su strateške, ekonomske i ideološke prirode. Uspešni u početku, Nemci su se zaustavili pred Moskvom i Lenjingradom. Hitler je zatim krenuo na istok u osvajanje naftnih polja i resursa, napavši Kavkaz u proleće 1942. godine. Kod Staljingrada je februara 1943. godine zarobljena 91.000 nemačkih vojnika, uključujući i feldmaršala Fridriha Paulusa. Borci Crvene armije su taj uspeh skupo platili.

    Saveznička strateška bombarderska ofanziva imala je ključnu ulogu u Hitlerovom porazu. Od februara 1942. godine Komanda bombardera britanskog Kraljevskog vazduhoplovstva (RAF), sa maršalom vazduhoplovnih snaga Arturom Harisom na čelu, započela je sa „područnim bombardovanjem“ nemačkih gradova, koje je za cilj imalo uništavanje stanovništva. Prvi grad napadnut sa hiljadu bombardera bio je Keln; desilo se to u noći između 30. i 31. maja 1942. godine. U avgustu 1942. godine američke vazduhoplovne snage pridružile su se napadima. Godine 1943. britanski i američki avioni bombardovali su Hamburg, gradove u rurskoj oblasti i Berlin. Sa Albertom Šperom na mestu ministra za naoružanje, proizvodnja oružja u Nemačkoj se povećala. Dugodometni lovci, koji su pratili bombardere prilikom napada, doneli su preokret u poslednjoj fazi vazdušne ofanzive, koja je dostigla vrhunac razaranjem Drezdena u februaru 1945. godine. Tom prilikom poginulo je 50.000 ljudi. Ubijeno je skoro 100.000 britanskih i američkih članova vazduhoplovnih snaga.

    Hitler je izvršio samoubistvo, dok se Nemačka zvanično predala 7. maja u Remsu, na severu Francuske.

    Na Dalekom istoku Japanci su 7. decembra 1941. godine bombardovali američku pacifičku flotu u Perl Harburu na Havajima i u isto vreme napali britanske kolonijalne posede, pa su do leta 1942. godine zauzeli Filipine, Malajsko poluostrvo, Burmu i holandske kolonije na Pacifiku.

    Američki predsednik Hari S. Truman naredio je da se upotrebi tek napravljena atomska bomba. Prva atomska bomba bačena je na Hirošimu 6. avgusta 1945. godine, za kojom je tri dana kasnije usledila i druga, bačena na Nagasaki. Japanci su se bezuslovno predali 14. avgusta 1945. godine.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*