Како је Свети Никола спасио породицу свештеника из руку НКВД

0

Из успомена протојереја Михаила Бојка

Познати кијевски протојереј о. Михаило Бојко († 2003) имао је огроман ауторитет у Кијеву и шире. Духовник кијевског свештенства и многобројне пастве привлачио је меким срцем, необичном љубављу и саосећајношћу према сваком ко би му долазио. Богослужења у Покровском женском манастиру, где је носио свештеничко послушање више од 30 година, нису ограничавала батјушку да буде чест гост своје духовне деце: током духовних беседа уз чај причао би о свом тешком животу. Многе беседе и проповеди старца су потом записане.

…Било је то почетком 1930-их година. Репресивна машинерија укључила је своју апаратуру за млевење људских судбина. Мој отац, свештеник Павле Бојко био је ухапшен, а ми, као што је писао Шевченко, „…мали и голи… разбежали се међу људе, као мишеви… …“ После очевог хапшења, нашу бројну породицу су истерали из туђе куће на мраз, а нас, четворо малишана, раздвојили.

Мама је ишла по кућама и просила милостињу. Глад је косила народ. Мајка нас је окупила у сељачкој кући у селу Парафијевка, Ичњанског округа у Черниговској губернији. Ставила је свећу испред иконе Светог Николе, легла на клупицу и преклопила руке на груди, спремна прва да умре како не би видела нашу смрт. Али, Промислитељ Господ наш Исус Христос није јој дао да напусти овај свет: врата су се отворила –из заточеништва се вратио отац-свештеник и донео нам неку храну. Неколико дана је служио у цркви, када је председник сеоског савета, човек доброг срца, позвао нашу мајку и рекао:

–Морате напустити село, јер вашем мужу прети хапшење и стрељање.

Парохијани су се окупили и рекли:

–Боље је да знамо да сте негде живи, него да вас овде сахранимо. Даће Бог да се спасите.

Отац нас је све окупио и упутили смо се у Сумску губернију, у село Разлети. Тамо су се он и мајка запослили у руднику кречњака. Правили су креч, товарили на вагонете, те пуштали чамцима низ реку Десна. У Разлетију смо мало живнули, ипак смо имали тањир борша и комад хлеба. Отац, схватајући да тако не можемо дуго издржати, да ће чекисти доћи до њега, дизао би руке ка небу и молио: „На мени, грешном, пројави милост Своју…“

Једне ноћи отац је уснио Светог Николу који га је узео за руку и повео по небу, као да га склања од прогона. Ујутру, док је отац препричавао мајци сан, врата су се одједном отворила и ушао је старац, са прага се обративши оцу:

Ви морате вечерас да напустите село, јер вам се спрема хапшење и стрељање. Само, немојте ићи преко њива, већ идите, када падне мрак, уз ограде до рибара који живи на обали Десне, на крају села. Он ће вас превести на другу страну, и тако ћете се спасти…

Тада је старац нестао, а родитељи нису схватили ко је он и одакле.

Истог дана, у руднику је био митинг. Директор је негодовао да, тобоже, рудари не испуњавају план, јер међу радницима има народних непријатеља. Изговорио је очево презиме. Отац се побунио, вели, три норме испуњава. „Пред државним тужиоцем ћеш се правдати“, – уследио је одговор.

Увече су се отац и мајка посаветовали: с обзиром да му се такав сан приснио, још се и такав чудесан старац појавио пред митинг, – треба отићи! Узео је свежањ са комадом хлеба и отишао.

Ноћу су тројица наоружаних бандита дошла да ухапсе оца, а мајка им је одговорила: „Посвађали смо се, он је узео ствари и отишао“. Наравно да нису поверовали, тражили су га по дворишту, пробадали бајонетима сено, док је отац већ био код рибара.

–Сада не смем да вас превозим, – обратио му се рибар. – Нека се све смири, и ујутру ћу вас пребацити.

У магли пред свитање, рибар је превезао мог оца на другу обалу. Отац је претрчао 25 км до града Кролевца, тамо ухватио воз и отишао у Полтаву. У Полтави се запослио као ложач у термоелектрани и ускоро нас позвао код себе. После неког времена, отац је почео да служи у полтавском храму, где сам му и ја прислуживао. Када сам одрастао, постао сам ипођакон код полтавског архијереја, а 1943. године, када је Полтава била ослобођена од Немаца, отишао сам као добровољац на фронт. У борбама сам се често молио Светом Николи, и Господ ме је чувао до самог Берлина.

Ево ја већ 30 година, приводећи крају свој животни пут, служим у храму посвећеном Светом Николи Мирликијском Чудотворцу у Покровском манастиру. Први камен темељац положио је император Николај II, други – царица Александра Фјодоровна, трећи – велика кнегиња Александра Петровна, оснивач манастира (сада прослављена у лику светитеља – прим. аут.)

Видите, драги моји, какву милост пројављује Свети Никола свакоме ко му се са вером обраћа.

Православие.ру

ПОСТАВИ ОДГОВОР


*