Kako je Sveti Nikola spasio porodicu sveštenika iz ruku NKVD

0

Iz uspomena protojereja Mihaila Bojka

Poznati kijevski protojerej o. Mihailo Bojko († 2003) imao je ogroman autoritet u Kijevu i šire. Duhovnik kijevskog sveštenstva i mnogobrojne pastve privlačio je mekim srcem, neobičnom ljubavlju i saosećajnošću prema svakom ko bi mu dolazio. Bogosluženja u Pokrovskom ženskom manastiru, gde je nosio svešteničko poslušanje više od 30 godina, nisu ograničavala batjušku da bude čest gost svoje duhovne dece: tokom duhovnih beseda uz čaj pričao bi o svom teškom životu. Mnoge besede i propovedi starca su potom zapisane.

…Bilo je to početkom 1930-ih godina. Represivna mašinerija uključila je svoju aparaturu za mlevenje ljudskih sudbina. Moj otac, sveštenik Pavle Bojko bio je uhapšen, a mi, kao što je pisao Ševčenko, „…mali i goli… razbežali se među ljude, kao miševi… …“ Posle očevog hapšenja, našu brojnu porodicu su isterali iz tuđe kuće na mraz, a nas, četvoro mališana, razdvojili.

Mama je išla po kućama i prosila milostinju. Glad je kosila narod. Majka nas je okupila u seljačkoj kući u selu Parafijevka, Ičnjanskog okruga u Černigovskoj guberniji. Stavila je sveću ispred ikone Svetog Nikole, legla na klupicu i preklopila ruke na grudi, spremna prva da umre kako ne bi videla našu smrt. Ali, Promislitelj Gospod naš Isus Hristos nije joj dao da napusti ovaj svet: vrata su se otvorila –iz zatočeništva se vratio otac-sveštenik i doneo nam neku hranu. Nekoliko dana je služio u crkvi, kada je predsednik seoskog saveta, čovek dobrog srca, pozvao našu majku i rekao:

–Morate napustiti selo, jer vašem mužu preti hapšenje i streljanje.

Parohijani su se okupili i rekli:

–Bolje je da znamo da ste negde živi, nego da vas ovde sahranimo. Daće Bog da se spasite.

Otac nas je sve okupio i uputili smo se u Sumsku guberniju, u selo Razleti. Tamo su se on i majka zaposlili u rudniku krečnjaka. Pravili su kreč, tovarili na vagonete, te puštali čamcima niz reku Desna. U Razletiju smo malo živnuli, ipak smo imali tanjir borša i komad hleba. Otac, shvatajući da tako ne možemo dugo izdržati, da će čekisti doći do njega, dizao bi ruke ka nebu i molio: „Na meni, grešnom, projavi milost Svoju…“

Jedne noći otac je usnio Svetog Nikolu koji ga je uzeo za ruku i poveo po nebu, kao da ga sklanja od progona. Ujutru, dok je otac prepričavao majci san, vrata su se odjednom otvorila i ušao je starac, sa praga se obrativši ocu:

Vi morate večeras da napustite selo, jer vam se sprema hapšenje i streljanje. Samo, nemojte ići preko njiva, već idite, kada padne mrak, uz ograde do ribara koji živi na obali Desne, na kraju sela. On će vas prevesti na drugu stranu, i tako ćete se spasti…

Tada je starac nestao, a roditelji nisu shvatili ko je on i odakle.

Istog dana, u rudniku je bio miting. Direktor je negodovao da, tobože, rudari ne ispunjavaju plan, jer među radnicima ima narodnih neprijatelja. Izgovorio je očevo prezime. Otac se pobunio, veli, tri norme ispunjava. „Pred državnim tužiocem ćeš se pravdati“, – usledio je odgovor.

Uveče su se otac i majka posavetovali: s obzirom da mu se takav san prisnio, još se i takav čudesan starac pojavio pred miting, – treba otići! Uzeo je svežanj sa komadom hleba i otišao.

Noću su trojica naoružanih bandita došla da uhapse oca, a majka im je odgovorila: „Posvađali smo se, on je uzeo stvari i otišao“. Naravno da nisu poverovali, tražili su ga po dvorištu, probadali bajonetima seno, dok je otac već bio kod ribara.

–Sada ne smem da vas prevozim, – obratio mu se ribar. – Neka se sve smiri, i ujutru ću vas prebaciti.

U magli pred svitanje, ribar je prevezao mog oca na drugu obalu. Otac je pretrčao 25 km do grada Krolevca, tamo uhvatio voz i otišao u Poltavu. U Poltavi se zaposlio kao ložač u termoelektrani i uskoro nas pozvao kod sebe. Posle nekog vremena, otac je počeo da služi u poltavskom hramu, gde sam mu i ja prisluživao. Kada sam odrastao, postao sam ipođakon kod poltavskog arhijereja, a 1943. godine, kada je Poltava bila oslobođena od Nemaca, otišao sam kao dobrovoljac na front. U borbama sam se često molio Svetom Nikoli, i Gospod me je čuvao do samog Berlina.

Evo ja već 30 godina, privodeći kraju svoj životni put, služim u hramu posvećenom Svetom Nikoli Mirlikijskom Čudotvorcu u Pokrovskom manastiru. Prvi kamen temeljac položio je imperator Nikolaj II, drugi – carica Aleksandra Fjodorovna, treći – velika kneginja Aleksandra Petrovna, osnivač manastira (sada proslavljena u liku svetitelja – prim. aut.)

Vidite, dragi moji, kakvu milost projavljuje Sveti Nikola svakome ko mu se sa verom obraća.

Pravoslavie.ru

POSTAVI ODGOVOR

*