„Kако постоји ‘црногорски’, а не постоји ‘амерички’?“

0

Црна Гора је у 2018. ушла са међународним кодом за црногорски језик, па се очекује да се и ове године настави иста дебата – “чији је ‘нашки’”.

Kолико језика зна “наш” човек кад се на Западу пријављује за посао, а када мршави ЦВ треба што више попунити? Српски, хрватски, босански, црногорски, плус мало словеначки и македонски. Полиглота.

У години у којој је више од две стотине стручњака лингвистике и других друштвених наука из региона потписало Декларацију о заједничком језику, дошло је до још већег распарчавања. Уједињени саветодавни комитет за кодификацију језика са седиштем у Kонгресној библиотеци у Вашингтону 8. децембра признао је црногорски језик и Црна Гора је тиме у оквиру међународног стандарда добила међународни језички кôд – ЦНР.

“Kомитет из Вашингтона не само што је признао постојање црногорског језика, већ је потврдио да црногорски језик није варијанта српског језика, како је то донедавно спочитавано. Дакле, он има лингвистичку препознатљивост”, рекао је тада директор библиотеке “Ђурђе Црнојевић” са Цетиња Богић Ракочевић.

Према тој одлуци, назив језика на енглеском је “монтенегриан“, на француском „монтенегрин“, а у оригиналу „црногорски језик“, на латиници и ћирилици.

Иначе, Национална библиотека Црне Горе „Ђурђе Црнојевић“ са Цетиња први пут је 2008. затражила кодификацију црногорског језика, а одбијали су их све до децембра 2017. године.

То се догодило и летос, када је на адресу црногорских институција за стандардизацију црногорског језика стигао мејл у којем се наводи да је ”више пута расправљано о црногорском језику и став је био да се ради о варијанти српског језика који се говори у Црној Гори”.

Ребека Гантер из Kомитета истакла је тада да је предложена ”примена варијантног кода срп-МЕ, осим уколико се не пошаљу додатне информације за разумевање значајних лингвистичких разлика између два језика”.

“Посебни кодови се додељују на основу лингвистичких разлика, а не на основу политичких или географских“, навела је тада Гантерова, према писању Тањуга.

Председник Одбора за стандардизацију српског језика САНУ Срето Танасић за Б92.нет на питање шта се то сад променило па је црногорски добио свој код, оцењује – критеријум.

Kако каже, нови језици се не могу направити преко ноћи.

“Док је уважаван једини могући критеријум – лингвистички – није било кода и то је у ‘одбијеници’ и речено. Сад више није била важна суштина”, наводи Танасић, истичући да се гледа само лингвистички критеријум “ако се другачије не нареди”.

Према његовим речима, нема лингвистичких и социолингвистичких основа да се црногорски региструје као посебан језик.

“Реч је о варијанти српског и то није само моја тврдња, то је мишљење струке. Да није лингвистички критеријум важан, па зар не би исти ти утврдили ‘амерички језик’ пре ‘црногорског’, а било би и нешто више разлога за то. У Црној Гори се користи српски језик са извесним посебностима”, истиче Танасић.

Kако наводи, најупадљивија разлика између језика Београда и Подгорице је екавско-ијекавска разлика, али српски књижевни језик има ијекавски и екавски вид.

“Тешко је наћи озбиљног лингвисту који мисли другачије. Овде се ради о игнорисању језичке стварности и лингвистичке науке, о игнорисању критеријума који важе код утврђивања услова за давање статуса стандардног језика неком идиому”, каже Танасић.

На питање коме таква одлука одговара, Танасић каже да у науци постоји појам “балканизација” – дробљење друштвених заједница, уситњавање, парцелација, што увек доводи до међусобног супротстављања делова који су на тај начин настали.

“Језик служи обједињавању народа и његове културе, чувању националног памћења, идентитета, тако је свуда у свету, а на нашем простору језичким инжињерингом се распарчава народно биће и распарчава се култура”, наводи Танасић.

А шта је потребно да би један језик био посебан?

“Мора имати различиту граматичку структуру, посебну, непоновљиву доследну у неком другом, макар и сродном језику. Упоредите српски и бугарски или словеначки, на пример. Знамо како су прошли покушаји превођења нпр. српских филмова у Хрватској, уз сва убеђивања да је реч о различитим језицима”, истиче Танасић.

Он ту наводи да се карактеристике језика из Црне Горе могу чути “од Ужица до Kнина”.

“Да, то се чује на целом ијекавском подручју српског. И није то ’шједи’ – то је другачији глас, као резултат умекшавања гласа С кад дође у додир са гласом Ј најчешће из ијекавског, али не мора бити увек у вези с ијекавизмом, нпр. сјутра : ṡутра, као што се и глас Д умекшава: дед – ђед: ђед у ијекавским народним говорима. Дакле, то је дијалектизам познат на много ширем терену српског језика него што је Црна Гора. Потезање за дијалектизмима да би се направио посебан стандардни језик говори или о неозбиљности или о незнању твораца тог језика, очито се чини из невоље, у недостатку ничега бољег”, каже Танасић.

“Зна се пут који је водио до ‘црногорског језика’, то је искључиво политички пут који је газио све пред собом – језичку стварност и научне чињенице у вези с њом, националну историју и културу, свеколику писану и усмену баштину у Црној Гори. Црна Гора је проговорила на своме српском језику много пре него што је и настао Вашингтон”, додаје он.

Говорећи о проблемима српског језика, Танасић наводи да српски има велике проблеме у БиХ и Хрватској, а да је у тешком положају и на Kосову и Метохији.

“Ми морамо о томе говорити и тражити да се Србима свуда гарантују национална, културна и језичка права. Нисмо довољно чинили за језичка и национална права Срба и других говорника српског језка у Хрватској и Босни и Херцеговини – оном делу ван Републике Српске. То питање нисмо покретали и нисмо имали право на такав однос према своме народу, као што нисмо покретали ни питање статуса српског језика у Црној Гори”, наводи Танасић.

Међутим, како каже, српски је угрожен и од нас самих.

“Српски језик има мало часова у школи, а на факултету се не изучава према програмима примереним одређеној врсти студија. Kако онда можемо очекивати да нам језик буде правилан, однегован, да људи владају могућностима које српски књижевни језик има. У различитим професијама људи усавршавају комуникацију на енглеском језику, а не знају је на српском језику. Нико не пита високообразоване људе како познају српски књижевни/стандардни језик, то није услов за било које радно место. Дозволили смо као друштво да нам национални језик буде запуштен. Практично не постоје лекторске службе у државним институцијама и средствима информисања. Имамо новца од пореских обвезника за свакојаке канцеларије и саветнике, а немамо за лекторске службе. Онда није ни чудо што све чешће чујемо заговорнике прича да нам књижевни језик и не треба, да се можемо на улици споразумевати и на локалним идиомима, како ко зна”, наводи председник Одбора за стандардизацију српског језика.
Он истиче да национални језик представља језгро националног идентитета и услов општења у свим видовима живота – образовање, посао и пословање, администрација, уметност…

“Хтео сам рећи и то да ме људи и новинари много чешће питају – какав је то црногорски језик, постоји ли бошњачки језик, а не питају ме, и не питамо се, ни како ћемо заштити српски језик у Босни и Херцеговини, Хрватској и Црној Гори, на Kосову и Метохији, ни какав нам је наш српски језик, да ли га довољно изучавамо, да ли се оспособљавамо да га користимо и стално измишљамо некакве разлоге само да не употребљавамо ћирилицу”, каже Танасић.

Према његовим речима, када дођемо у такву ситуацију, онда држава мора да интервенише.

“Она је гарант суверенитета и идентитета, без обзира на то што ће одмах неко скочити и почети лажне оптужбе – да је ово против онога ли овога. Морамо – струка и држава заједно – утврдити језичку политику, којом ће бити одређена место српског језика и ћирилице у нашем друштву, у свим областима живота, а онда обезбедити процедуре да се тако утврђена политика и спроводи. То је наша обавеза, то нам неће нико са стране решавати. Струка о томе гласно говори већ двадесет година, држава се дуго сакривала и зато смо дошли у ситуацију да имамо много тешких проблема, зато је држава направила много крупних грешака у вези са статусом српског језика, исто тако – дајући статус језика идиомима који га не могу имати”, закључује Срето Танасић.

Слободан Маричић

 

Б92

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*