Како (Сабаху)Динко види Србију

0

“Подилажење полуписменој и материјално упропашћеној светини јесте искључиви циљ владајућег режима”, погодио је право “у сриду” наш познати уметник Раша Тодосијевић у изјави за Данас.

Погодио је “у сриду” својевремено и Ласло Вегел, наш познати књижевник, када је рекао да су домаћи званичници на челу са Ивицом Дачићем ономад учинили све да нам ЕУ укине визе како би убрзали “одлив мозгова” из ове земље.

Искрен је био својевремено и зли Војислав Шешељ, када је још тамо деведесетих година прошлог века рекао да се он не секира за сопствену политичку будућност, док год је у Србији два милиона неписмених.

Полуписмена светина, додуше, није само “специјалитет” Србије па би се рецимо након “Брегзита” можда могло говорити и о антрополошком песимизму. А можда ће нас томе додатно поучити и предстојећи избори у САД и могућа победа ноторног Доналда Трампа. Међутим, полуписмена па још и материјално упропашћена светина јесте специјалитет не само Србије већ свих “банана држава” на овоме свету. Насупрот тој светини садистички стоји цинична олигархија, која чини све што може да сопствене држављане учини још неписменијим и још сиромашнијим. На тај начин, они стварају предуслове да несметано могу наставити пљачку друштвених ресурса, која може потрајати до унедоглед.

Пре неки дан, један овдашњи политичар ми је објашњавао да заправо живимо у постидеолошком времену. Другим речима, вели он, та прича да некаква идеологија може одредити за кога ће неки бирач гласати је најобичнија глупост. Сада је дошло време “сигурних гласова”, односно она политичка партија која је у стању да путем ситне и крупне корупције, клијентелизма, уцена и директних претњи прикупи што већи број “сигурних гласова” има и највеће шансе да влада. Он као пример узима и Америку, где се такође дешавају сличне ствари са социјално најугроженијим слојевима становништва. Додуше, додајем ја, Америци се на пример десио и Берни Сандерс, као први озбиљни кандидат за председника најјаче државе на свету, који је у предизборну кампању кренуо са социјалистичком платформом и кога су грађани заиста масовно подржали и новчаним прилозима.

Познато је да је човек чудно живинче које је у стању да – ако треба – смисли и милион изговора да би оправдао или – још чешће – порекао сопствена непочинства. Тако очито и овдашњи политичари који још имају било какав контакт са реалношћу сматрају да су са својом причом о куповини “сигурних гласова” заправо потпуно у тренду и да не раде ништа друго, сем што се фурају на најмоћније светске демократије. Они на тај начин показују да су им преостале трунке морала, али је потпуно јасно да су на путу без повратка да постану моралне наказе.

Претпостављам да је у таквом “систему вредности” онда сасвим лако оправдати и чињеницу да као универзитетски професор постанеш, не знам, високи функционер неке важне партије јер ти је шеф те странке платио образовање за сина у Енглеској. Или да се грчевито држиш, појма немам, министарске фотеље, јер је то баш згодна позиција да намешташ брату милионске тендере. Или да, шта ја знам, гураш монополистичко предузеће у пропаст да би га потом баш ти могао купити за по луле дувана.

И све то раде симултано са упропаштавањем сопствених држављана, који за то време немају ни за елементарне ствари, а камоли за лечење, путовање или гозбе. “Сигурни гласови” постају још неписменији и још сиромашнији, а наспрам њих се ствара политичка класа разноразних “талџија”, која светину хушка на оно мало паметног и честитог света што је преостало.

Демократија се овде сасвим јасно претворила у владавину шљама. Полуписмена и материјално упропашћена светина има све изгледе да се претвори у руљу. Чека нас, дакле, окршај шљама и руље. А руља не прашта.

Извор autonomija.info, 28. јул 2016.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*