Како сам постао српски националиста

0

”Бити Србин, то значи занавек бити овенчан круном Намањића, дариван храброшћу Карађорђа и бити оплакан сузама мале новомученице, Милице Ракић. Па има ли данас веће одговорности и већег благослова?”

Да, српски националиста. Баш сте лепо прочитали, националиста. Најомраженија и најиспљуванија реч у данашњим медијима. Ако сте комуниста ја сам неко кога би требали осудити на квази процесима, убити и одузети му сву имовину и грађанска права. Ако сте про западно орјентисани либерал ја сам неко кога би требали наружити, испљувати, окарактерисати како насилника, женомрсца, прилепити му етикету фашисте и било би пожељно говорити и писати  најпогрдније речи o мени у свакој прилици у којој ја нисам присутан. Јер, ви се ни за живу главу не би сте  упустили у било какав разговор са неким ко има другачије мишљење од вашег, а ту ја, испред вас, пристутан је и може се деситити да проговори. Ако сте, не дај Боже у власти, ја сам вам трн у оку. А све сам ово једино зато што сам Божијим чудом једно просечно, нормално људско биће.

Али ако себе пак сматрате мојим истомишљеником, из радозналости ћу вас упитати једно питање. Када сте постали Србин? Када, у ком тренутко, шта Вас је навело на то? Јер, Србин нисте никако могли постати у тренутку свога рођења само зато што потичете из српске породице. Тако се, у најбољу руку постаје држављанин Србије. “Национализам, то је обично ствар кућног васпитања”, говорио  је наш велики писац Момо Капор. Али за десетине генерација вастпитаваних у деценијама после Другог светског рата, у годинама када се национални идентитет навелико затирао зарад прихватања комунитичке утопије, опредељење за Српство подједнако је плод Божијег промисла колико и личне одлуке сваког појединца. И заиста, има примера Срба који су радије постали Срби по опредељењу него по рођењу. Некада су то били Ђорђе Вајферт и Арчибалд Рајс, данас су то Чарлс Картер и Арно Гујон, вероватно и Клаус Кенет. Тих Срба странаца који су управо у Србији нашли своје уточиште, мир и више од свега идентитет можда нема пуно, али Србија је мала земља и њихови примери су драгоцени.

Српство је дакле, далеко више ствар личног опредељења него места рођења. Националиста, било које нације крајње је нормално људско биће, јер, ма колико год волели или мрзели ту реч, тешко да се љубав према својој земљи, народу, окружењу, родном граду, религији, култури, традицијии и претцима може сматрати ичим другим до нормалним и пожељним понашањем.

Српство је ствар избора, али не било каквог. Постати Србин значи ставити на своја леђа претешко бреме које понајчешће превазилази мере и снаге обичног човека. Постати Србином, то значи примити на себе и своја нејака плећа и косовски завет, и Лазареву заклетву, и албанску голготу и сав сарказам и сву монстуозност такозваног “Милосрдног Анђела”. Постати Србин, то занчи живети, радити, борити се, молити се, рађати се, гинути и умирати са вером у Христа, за крст часни и слободу златну. Бити Србин, то значи занавек бити овенчан круном Намањића, дариван храброшћу Карађорђа и бити оплакан сузама мале новомученице, Милице Ракић.

Па има ли данас веће одговорности и већег благослова?

За мене је све почело сасвим “случајно” (јер у случај не верујем),  једног поподнева када сам давене 1994.е као четрнаестогодишњак шетајући градом наишао на штанд мени и данас непознате верске секте и на поклон добио џепно издање Новога Завета. Дошавши кући мајка, која ме иначе није одагајала у нарочито православном духу, рекла је: “Зашто сине не одеш у цркву и видиш о чему се ту ради.” Те су речи, по мом дубоком уверењу биле изговорене Божјим промислом и завуек су трасирале мој живот и мој пут Српство и Православље.

Било је то сулудо време деведестих, када се поред шачице богослова и неколицине старијих бака и дека који су после шездесет година комунизма одолевали нападима партије и очувавали веру прадедова, одједном, читав један народ сјурио у Цркву, најчешће не занјући шта ту стварно тражи и шта од ње очекује. Крштавале су се истовемено целе породице. Неретко су деца властите родитеље терала да се крсте. Владике, свештеници и богослови учили су народ пуким основама Вере. Многи педесетодишњаци по први пут су правилно научили како треба да се прекрсте. На хиљаде људи срицало је Оче наш и Богорице дјево. И сам се крштавам са четрнаест година, постајем део православне омладине, путујем при пут на Косово и обилазим српске манастире.

Учитељи су ми се казивали сами. Сећам се прве књижице на тему Православља коју сам прочитао, Јустин Поповић и његово “Светосавље као философија живота”. Уз мене су, затим, увек били и Николај Велимировић, Јован Дучић, Момо Капор, Иво Андрић, Меша Селимовић, Милош Црњански…

И лепим су ме стварима научили.

Ви данас покушавате да докажете како сам због њих постао женомрзац а они ме научише да би без снаге и племенитости тих дивних бића свет одавно пропао, и ја се непрестано дивим њиховој физичкој и духовној лепоти. Често као мушкарац пожелим да поседујем менталну снагу једне просечне жене. Много их волим, обожавам их, и даље верујем у љубав, и даље се заљубљујем.

Желите да од мене направите хомофоба. А ја се не усуђујем да говорим о туђем греху док се не сетим свога, трудим се да не судим да ми се не би судило и размишљам, како да онда назовем вас који сте зарад шачице јефтиних политичких поена спремни да манипулишете тим људима и њиховом муком и несрећом.

Називате ме фашистом зато што се дивим лику генерала који је први у проробљеној Европи повео устанак против нацизма и фашизма, био одликован од стране Де Гола и Трумана, издат од стране Черчила, и мучки убијен од стране комуниста.

Тако сам дакле ја постао српски националиста, обично, нормално људско биће. Бити човек никада није било лако, а у временима која долазе, плашим се, праштаће се свему осим људскости и бити човек постаће, ако то већ није постао, једини неопростиви грех. И зато ми не пресотаје ништа друго него да се присетим речи блаженопочившег патријарха Павла и његовог вапаја: ”Будимо људи!”

https://predragrudovicniko.wordpress.com

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*