Kако сам умро у контејнеру

0

Kао и сваки дан пре овог кренуо сам до контејнера да пронађем нешто за јело. Гладан сам, а људи свашта бацају – понекад и цео ручак.

Срамота ме је, али пензија је толико мала да имам само да платим рачуне за онај ћумез у коме животарим.

Људи ме гледају – неки осуђују, а неки би понекад да ми купе хлеб…

Навикао сам ја на њихове погледе, а они на мене.

Док сам радио – некако се живело. Рађала се деца, њих сам прехранио и отишли куд који, мили моји. Жена је била уз мене до пре пар година, а онда мученица оде у „бољи свет“.

Мислио сам и ја ћу брзо за њом, али Господ Бог неће да ме „узме“ без судњег дана.

И нисам знао да је то данас.

Таман сам у дну контејнера видео кору хлеба кад сам осетио оштар ударац по глави.

Осећам да крварим…

Неки људи ме извукоше из контејнера на асфалт.

Лежим и не померам се.

Kажу „Сад ће Хитна помоћ“.

Нисам се бојао.

Знао сам да одлазим тамо где више никад нећу копати по контејнерима.

*** „Смрт овог мученог старца је смрт свих нас“ (написао један наш колега). И док почива у миру, нама остаје горко питање да ли ћемо сутра и сви ми копати по контејнерима тражећи кору хлеба? Злосутна истина је да ћемо морати… Kад-тад. Све нас чека контејнер…
Вестионлајн

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*