Kако се продавала храна за понети на прелазу векова

0

Kажу стари да се некада живело спорије. Некако натенане. Није било журбе, нити су људи јурили „ко мушице без главе“. Међутим, да ли је баш било тако? Начин на који су се Београђани хранили пре више од једног века, говори другачију причу.

Наиме, данас се сматра да је популарност фаст фоод киоска и пекара широм света одраз брзог живота. Ако је веровати овом закључку, живот у ондашњем Београду није се у многоме разликовао од данашњег. Напротив.

Да смажемо нешто с ногу
Брза храна била је популарна у Београду још од прекретнице између XИX и XX века. Истина, тада није било МцДоналдс-а и дриве-тхроугх наручивања хране, али су господа знала да искоче из фијакера како би, на брзака, попунили рупу у стомаку.

Тадашњи угледни новинар Војин Пуљевић, речима је забележио скицу са улица белог града:

– На углу неког раскршћа стоји бурегџија. Наравно, неукусно одевен и мастан. Окачену о леђа неким утегама ослањајући на трбух држи тепсију са буреком, а испод тепсије му је узано фурунче у коме има нешто пригашеног жара, да бурек не буде хладан. Пролазник му пружа десет пара динарских и трговац отклапа тепсију и сече комад бурека, скоро двеста грама, ставља га на комадић жуте танке хартије и пружа купцу уз облигатну гласну примедбу: „Ух, што је бурек!“ Kупац халапљиво почиње да једе стојећи или идући улицом – пише Пуљевић.

У омиљену брзу храну спадале су и масне погачице које су у руке купаца прелазиле из плетених корпи уличних продаваца. Најчешће је бивало да деца, за 5 пара, пазаре 2 погачице испод масне крпе, и са осмехом се халапљиво бацају на ову посластицу.

Ништа без 10 сантима
Београђанима је у то време, уосталом као и данас, вода полазила на уста и када би на улици срели продавца гибанице – старог српског специјалитета. Иако многи верују да су гибаницу донели Турци, Алија Челебија, турски летописац из XВИИ века, наводи да се зачудио када је видео гибаницу први пут.

– Велика је као точак од кола, а наслагана је од хиљаду кора – писао је Челебија.

Продавац је користио метални троножац да би придржавао позамашну скаламерију за прављење гибанице и мамио пролазнике вичући: „Масна, врућа гибаница!“. Свој деликатес је послуживао на плеханим тањирићима како би гладна уста могла лакше да се напуне.

А ваљало је и укусну храну нечим залити. Сокова, жутих и црних, тада није било, али су се зато људи, по врелим летњим данима, отимали о `ладну бозу и кисело млеко.

Незаобилазни ћевапчићи
На прелому векова помолиле су се и прве ћевабџинице. Данас, оне су прерасле у киоске брзе хране на готово сваком ћошку. Али тада, биле су права ексклузива резервисана искључиво за пијаце. Све је почело на Великој пијаци која се налазила испред зграде данашњег Ректората у самом центру Београда.

Око пијаце је обично било доста гладних, па су често у подрумчићима или приземним собицама отваране „радњице“ без правог локала. Газде би једноставно износиле пар столова на улицу и Стротоар се претварао у гастрономски рај за брзо уклањање глади.

Храна се припремала на роштиљу подложеног дрвима, а мени се састојао од јунећег ћевапа и ражњића уз које је служена парадајз салата.

Мирис који се ширио улицом мамио је муштерије, а ћевабџинице су ницале једна за другом.

Београд се данас не разликује много. Истина продаја брзе хране је модернија, стандарди су другачији, али глад, она је остала иста.

011 инфо

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*