KAKO SE TREĆI RAJH PRERUŠIO U EVROPSKU UNIJU

0

AUTOR: Ognjen Branković

  • Hitler je jednom rekao da njima, nacistima, ne treba evropska Nemačka, nego nemačka Evropa. Sve ono što su nacisti radili, ukazivalo je da se bave stvaranjem nemačke Evrope. Bez obzira na poraz nacista u Drugom svetskom ratu, nastavilo se sa planom stvaranja nemačke Evrope. Ti planovi su bili skicirani 1941, a objavljeni u Berlinu, 1942. godine

Ishod Drugog svetskog rata, naterao je planere da malo izmene načine delovanja, kako bi sprovodili sve ono što je i ratom bilo predviđeno da osvoji. Međutim, ratni planovi su krenuli po zlu, pa je sada trebalo nekako drugačije organizovati i reorganizovati naci sistem, kako bi se, ipak, nastavilo sa stvaranjem supra-države, pod patronatom Nemačke. Stratezi, službenici i verni sledbenici Trećeg rajha su se povukli u drugi plan, nisu preuzimali javne funkcije, ali su zato obrazovali i vaspitavali one koji će dolaziti na javne funkcije; nisu bili političari, odmah neposredno Drugog svetskog rata, mada će se i to promeniti dolaskom bivših nacista na čelo međunarodnih organizacija ili na čelo nekih država.

Uveden je novi, birokratski jezik, koji su (opet) pravili nacisti u ministarstvima evropskih država, u obrazovnim institucijama i na drugim mestima, na kojima se odlučivalo o posleratnoj politici – iza svakog lepo jezički oblikovanog zakona ili norme, krila se poneka represivna mera. Za pedesetak godina delovanja, glasači u zemljama Evropske unije gotovo da ništa ne znače, osim kao paravan za političko pozorište i za lažne izbore. Trenutna situacija, posebno u Zapadnoj Evropi, pokazuje koliko su režimi pojedinih država odrođeni od svojih naroda i građana. Režimi u Nemačkoj, Francuskoj, zemljama BENELUKS, Britaniji i njeni kolonijama (Velika Britanija je, u stvari, davala lažnu nezavisnost svojim bivšim kolonijama, samo da bi u raznim međunarodnim telima mogla da ima više od jednog glasa; isto to je činila Francuska, jer se zna da i dan-danas zemlje Severne Afrike Francuskoj plaćaju kolonijalnu taksu, koja se samo tako ne zove – našli su neke lepe reči).

Svaki pokušaj da se izglasa ustav EU padao je u vodu. Bez obzira na višedecenijsko pranje mozga i propagandu, evropske narode nije činila srećnima ideja o supranacionalnoj državi, koja će da zavodi red širom Evrope. Međutim, briselska birokratija, vešta u izvrtanju činjenica, uvođenju reči koje ništa ne znače, dovela je i do toga da se, ipak, najzad, prihvati Lisabonski sporazum – bez obzira na mnoga protivljenja u zapadno-evropskim državama, takozvanoj prvoj Evropi. Jednostavno, birokratsko-nacistička mašinerija Evropske unije se nije obazirala ni na jedan politički rezultat, koji nije bio u skladu sa njenim planovima i ciljevima. Vlade su zastrašivane da im slučajno na pamet ne pada da organizuju referendume povodom Lisabonskog sporazuma, kojim su prestale da važe razne slobode i suverena prava naroda u Evropi.

Zapadna Evropa je posle Drugog svetskog rata bila samo deklarativno protiv nacizma, jer su u jezgru novonastajućih insituticija Evropske unije bili nacisti. Nacisti su ti koji su pisali razne normativne, administrativne i druge akte Evropske unije. Oni su bili (i jesu) zaduženi za strategije, postavke obrazovnih sistema, banaka, kulturnih i političko-društvenih matrica koje će se Evropom širiti.

Lisabonskim sporazumom je, polutajno, bez učešća evropskih naroda i uz prisustvo evropskih kvazi-elita, stvorena supranacionalna država, kojoj su sada sve evropske države potčinjene – time je stvoreno plodno tle za dalje promene Lisabonskog sporazuma, i to bez učešća bilo kakvih glasača, naroda, vlada. Lisabonskim sporazumom je, takođe, uklonjena jedna od gradivnih osobina EU, a to je slobodna trgovina među evropskim državama. Smrtna kazna je ukinuta, pa ponovo vraćena, i to isključivo za učešće u neredima i pobunama. Lisabonskim sporazumom EU zadržava pravo da krši tuđa prava, ako je to u interesu Unije, te onda nije nezakonito. Dozvoljava se oružanim snagama iz EU da uđu u bilo koju državu, koja je u nekom sporazumnom odnosu sa EU (kao član, kao kandidat, itd.)

Jedan od načina, koji je EU izabrala za dalje utemeljivanje Lisabonskog sporazuma, koji bi jednog dana trebalo i Ustav da postane, jeste uništavanje državnih ekonomija – to se u Irskoj, na primer, pokazalo kao dobar način da država na kraju prihvati sve što se od nje traži. Taj uspešan primer uništavanja državne ekonomije, EU uspešno nastavlja da primenjuje i u drugom državama.

Nakon Drugog svetskog rata, EU je gradila i učvršćivala svoje osnove, a kasnije nakon pada Berlinskog zida, raspada SSSR, Čehoslovačke i Jugoslavije, EU je počela da se širi na Istok Evrope. Zanimljivo je da su prve tačke u Istočnoj Evropi bile upravo one zemlje koje su u Drugom svetskom ratu bile na strani nacističke Nemačke i svaka od tih država je obezbedila nacistima divizije (Slovačka, Hrvatska, BiH, Albanija – tamo su nacisti imali svoje jedinice, borce i vlade). Dobar primer je Hrvatska, koja je postala prva država, nakon Drugog svetskog rata, koja je član EU, a u kojoj se otvoreno i uz amin EU promoviše ustaštvo, krije istina o prvom dečijem konc-logoru u Evropi – nacisti jesu u Poljskoj i Nemačkoj imali takozvane “Lebensborn” kampove, ali, čak ni oni nisu imali konc-logore za decu, koji su osmišljeni i tokom Drugog svetskog rata postojali na teritoriji NDH – ti logori su služili pre svega za satiranje Srba i uklanjanja svih tragova viševekovnog srpskog prisustva na tom području.

Bivši nemački neonacista, Ingo Haselbah, je napisao knjigu u kojoj govori o devedesetim godinama 20. veka i ulozi koju je Nemačka imala u ponovnom uspostavljanju NDH, samo sa drugi imenom, jednostavno, Republika Hrvatska. U svojoj knjizi, ‘Führer-Ex’, Haselbah piše o podršci i nemačke vojske i nemačke vlade Hrvaatskoj, tokom procesa raspada Jugoslavije i građenja novih država – tako je Hrvatska uz pomoć zvaničnih nemačkih institucija nastavila tradiciju iz Drugog svetskog rata i nastavila sa ustaštvom, kao gradivnim elementom države. Nemačka je prva priznala novu ustašku tvorevinu. Nova hrvatska država je stvorena na teritoriji avnojevske Hrvatske i na teritoriji otetoj od Srba, koji su tu vekovima živeli, a koje je u akcijama etničkog čišćenja, devedesetih, izgnala hrvatska ustaška vojska, uz pomoć američke i nemačke vojske.

Evropska unija je danas supranacionalna tvorevina, koja nema ustav, koja nema izabranu vladu, već je vode anonimne birokrate, sa preciznim uputstvima, koja veze nemaju sa zaštitom ljudskih prava, građanskih sloboda, nemaju dodirne tačke sa takozvanom ‘vladavinom prava’, a građani iz država članova EU, mogu biti uhapšeni u bilo kojoj državi EU, bez optužbe, bez poštovanja pretpostavke nevinosti, bez ‘habeas corpus’.

Danas se u Evropskoj uniji koristi orvelovski novogovor, a šefovi potlačenih država ni ne znaju tačno šta potpisuju, ali su uslovljeni da potpišu sve što im se stavi na sto, a uslovljeni su zato što su ili ucenjeni ili su dobrovoljno pristali da budu sluge nacizmu, sakrivenom iza neoliberalizma. Mađarska je primer kako se kažnjavaju neposlušni. Italijanski ministar unutrašnjih poslova je primer kako se prema izabranom državnom funkcioneru odnosi neizabrani birokrata, metuzalem EU mešetarenja, Luksemburžanin, Aselbrot.

U Srbiju je stigao FRONTEX, još jedna polumistična, ali naoružana EU tvorevina, koja će kontrolisati granice Srbije – što je još jedan korak u pojačavanju EU/NATO/USA/UK okupacije Srbije. Malo pre dolaska Fronteksa u Srbiju, nemačka vlada je u julu objavila dokument ‘Masterplan Migration’, prema kome će u Srbiji (i na okupiranoj teritoroji Kosmeta), Iraku, Gani, Tunisu, Maroku, Senegalu, Albaniji biti smeštene izbeglice, migranti, od kojih su mnogi nejasnog porekla i sa nejasnim namerama – mada njihovo ponašanje u Zapadnoj Evropi ukazuje na moguće ishode njihovog prisustva – mnogi od njih dolaze u poptuno istoj odeći i obući, kao vojska koja je organizovano dobila civilnu garderobu za izlazak u grad ili za izvođenje neke, ne-vojne operacije. U navedenim zemljama, biće organizovani centri za zbirnjavanje, obrazovanje i zapošljavanje migranata, a sve to će finansirati spomenute države, sigurno neće novac davati Evropska unija – ona je tu da novac i sva prirodna bogatstva opljačka i otme, a ne da bilo kome pomogne – bez obzira na beskrajne prazne fraze i priče kojima se njene anonimne i neizabrane birokrate služe. 

Sve ove birokratsko-administrativne zavrzlame Evropske unije, u kojima se gube i sâmi oni koji treba da ih sprovode, brižljivo su decenijama nakon Drugog svetskog rata smišljali i u EU norme pretvarali – nacisti – isti oni nacisti od kojih je Evropu, spasila Rusija i pobedila ih u Drugom svetskom ratu – ti nacisti se sada vraćaju. Ne sa bakljama, odeveni u crno, zighajlovanjem. Ovog puta se vraćaju preko šareniša, hermetičkog birokratskog jezika, koji niko ne razume, pa svi misle da je to nešto mnogo pametno, preko sodomita, koje su potkupili i sada im služe kao korisni idioti – nesvesni da će i oni jednog dana završiti karijeru u državnim i drugim službama, kada unijate shvate da su ih previše pustile s lanca. Isto važi i za druge manjine, koje su zavarane neokomunističkim mantrama i šarenom kvazi-slobodom i basnoslovnim sredstvima iz fondova i od novca poreskih obveznika u evropskim držvama.

Na primer, Walter Hallstein – bio je državni sekretar za spoljne poslove u vreme Adenauerove vlasti posle Drugog svetskog rata. Poznat je po ‘Halštajnovoj doktrini’ prema kojoj se odbija diplomatsko pravo onim zemljama koje su priznale Istočnu Nemačku. U vreme nacisitčke vlasti u Nemačkoj, Halštajn je bio u mnogim važnim nacističkim institucijama, neke od njih su i Nacional-socijalističko udruženje predavača i Nacional-socijalistička liga za zaštitu zakona – ovakve organizacije su bile u jezgru proizvodnje nacističkih ideja, strategije i dalje organizacije Rajha kroz partiju, policiju, vojsku, obrazovne institucije – u ovakve institucije regrutovani su samo najposvećeniji nacisti. General Šarl de Gol je o Halštajneru rekao: “Ako je doktor Halštajn ubeđeni Evropljanin, to je zato što je on prvo i pre svega ambiciozni Nemac.” De Gol je imao pravo – jedna od najvažnijih Halštajnovih misija je da se nacistička doktrina očuva na univerzitetima, kao i da se nacizam promoviše kroz nemačke zakone. Valter Halštajn je 1958. godine postao prvi Predsednik Komisije EEZ (Evropske ekonomske zajednice).

Druga istaknuta nacistička figura, koji je postao zvaničnik EU, tada EEZ, bio je Belgijanac, Paul Henri Spaak. On je 1936. godine postao član belgijske naci vlade, kao ministar spoljnih poslova. Njegova preokupacija je bila razvoj belgijske Nacional-socijalističke partije. Jedno od njegovih “dostignuća” bilo je da odbije da pruži pomoć tada legalnoj španskoj vladi koja je bila u klinču sa Frankovim fašistima – tom prilikom je izjavio da ne može da se pridruži politici podrške demokratiji, koja je protiv fašističkih država. Ovaj čovek, Pol Anri Spak, jedan je od osnivača Evropske unije i jedan od ranijih generalnih sekretara NATO pakta.

Treći istaknuti nacista, koji je posle Drugog svetskog rata nastavio da radi isto što i pre rata, samo ne u nacističkoj Nemačkoj, nego u Evropskoj uniji, bio je Walter Funk. Još pre dolaska nacista na vlast, pre rata u Nemačkoj, bio je lični Hitlerov ekonomski savetnik. Bio je glavni sekretar za štampu u Gebelsovom ministarstvu, a 1938. postao je ministar ekonomije Trećeg rajha. Bio je i glavna veza između nacističke partije i velikih industrijalaca koji su obezbeđivali političku u finansijsku podršku Hitlerovom režimu. Funk je propagirao politiku ekonomskog uništenja onih koji su bili smetnja napretku nacističke vladavine. Funk je bio osuđen tokom Nirnberškog procesa, a nakon odsluženja kazne, 1957. godine, zaposlio se u ministarstvu obrazovanja Donje Saksonije, gde je pomagao da se ‘nova’ ideja evropske ekonomske unije promoviše u nemačkim školama i na univerzitetima. Funk je umro 1960. godine, ali su ostali njegovi idljivi tragovi u ekonomskoj politici EU, koju je Funk zajedno sa drugim nacistima skicirao još 1941. godine.

Četvrti nacista, koji je dobio značajnu ulogu u novonastajućoj Evropskoj uniji bio je Hans Joseph Globke. Njega je Konrad Adenauer angažovao kao državnog sekretara. Adenauera je savetovao i koga da angažuje u vladi ili drugim institucijama državnog aparata. Globke je ranije, pre Drugog svetskog rata radio na uobličavanju nirnberških rasnih zakona na osnovu kojih je bilo moguće oduzeti državljanstvo svima onima koji nisu zadovoljavali kriterijume rase. U vreme kada su nacisti bili na vlasti u Nemačkoj, Globke je radio i na zakonu koji je praktično Hitleru davao neograničeni diktatorsku moć. Posle rata je postao šef kancelarovog kabineta u Zapadnoj Nemačkoj i dugo je bio jedan od glavnih kancelarovih savetnika – posebno u vreme planiranja i postavljanja osnova za današnju Evropsku uniju. Ipak, Globkeova glavna funkcija bila je pozicija savetnika za nacionalnu bezbednost u vladi kancelara Konrada Adenauera. Globkeova moć je nakon Drugog svetskog rata bila tolika da je mogao da se obrati američkoj CIA i da traži da se sve reference na njega uklone iz američkih medija, koji su promovisali Ajhmanove memoare.

Još jedan nacista, Kurt Georg Kiesinger, koji je bio član partije od ranih dana, a već 1934. godine bio član es-a divizija (Sturm Abteilung). U aprilu 1940. godine je pristupio uredu Rajha za spoljne poslove, a postao je šef sektora za nacističku radio propagandu – bio je zadužen za propagandu nemačke politike i nemačke vojske na okupiranim teritorijama – u Francuskoj, Belgiji i Grčkoj. Godine 1966. Hans Georg Kisinger, bio je na čelu Hrišćansko-demokratske partije i postao nemački kancelar.

Theodor Heuss bio je dizajner koncentracionih logora i zadužen da obezbedi radnu snagu za prjekat, poznat pod nazivom ‘V2’. Hojs je svojim delovanjem omogućio Hitleru i nacistima da preuzmu oba doma u nemačkom Rajhstagu, što je u tom trenutku bio izvor Hitlerove apsolutne moći. Bio je neumoran tokom nacističke vladavine i tokom Drugog svetskog rata. Posle rata, postao je prvi predsednik Zapadne Nemačke, a bio je i lično uključen u stvarnje Evropske unije. Međutim, Vikipedija kaže da je Hojs bio nemački liberalni političar, bez obzira na njegovo jasno i otvoreno nacističko opredeljenje, koje se nije promenilo ni nakon Drugog svetskog rata.

Adolf Heusinger, šef Operationsabteilug (1940-44.), koji je radio na planu invazije Poljske, Norveške Danske i Francuske, kasnije je postao predsedavajući Vojnog komiteta NATO pakta (1961-64.). Hans Speidel, bio je Hitlerov general u vreme Drugog svetskog rata. Kasnije je postao komandant u NATO paktu (1957-63.). 

Kurt Waldheim je u Drugom svetskom ratu bio oficir Vermahta, koji je služio u obaveštajnoj jedinici na Balkanu, poznatoj po mnogim zločinima, posebno prema Srbima. Kurt Valdhajm je kasnije postao generalni sekretar Ujedinjenih nacija, kao i predsednik Austrije.

Pored nacista, bilo je i italijanskih fašista među onima koji su se bavili osnivanjem Evropske unije. Jedan od italijanskih fašista, blizak Musoliniju, koji je kasnije postao u EU zvaničnik, bio je Alcide de Gasperi. U vreme širenja fašizma bio je novinar i pripadao je onoj grupi koja je održavala bliske veze sa Vatikanom i tadašnjim papom, Pijem Dvanaestim. Kada je Musolini došao na vlast u Italiji, kroz centar Rima su prošetale katoličke opatice da pozdrave novog vođu. De Gaspari je tridesetih godina 20. veka radio u vatikanskoj biblioteci, jedan od prvih je dao podršku nacističkom nemačkom režimu, a 1934. godine, potpisan je Konkordat Italije i Hitlerove Nemačke. Jedna od de Gasparijevih uloga je bila da razbije katolike levičare i komuniste. Kada su fašisti 1943. izgubili vlast, de Gasperi je probao da se predstavi malo drugačije, pa je osnovao italijansku Hrišćansko-demokratsku partiju. Kada je postao predsednik Italije, krajem 1945. godine, de Gasperi je tražio da prestanu sva gonjenja Musolinijevih fašista i njihovih sledbenika.

Drugi Italijan, ali posleratni, bio je Giuliani Amato, bivši italijanski premijer, koji je postao Potpredsednik ustavne konvencije Evropske unije, koja je nadležna za pisanje evropskog ustava, koji je morao da se povuče nakon referenduma u Francuskoj i Holandiji, ali je ponovo vraćen u obliku Lisabonskog sporazuma i bez mogućnosti da se odbije njegova primena. U julu, 2000. godine, Amato je za italijanski list, La Stampa, napisao: “Suverenitet se izgubio na nacionanom nivou, ali nije prešao na nekog drugog. Sada je poveren bezličnom entitetu, a oni koji upravljaju, niti mogu biti identifikovati, niti birani. U stvari, te metamorfoze su već stigle. Sve što nam je sada potrebno je par ispravki na par mesta uz mnogo nadmudrivanja. Suverenitet će preuzeti različiti autoriteti koji će imati moć, a svako od njih će biti šef neke od interesnih grupa.” Amato u tekstu nastavlja da slavi nestanak vidljive izabrane administracije i preuzimanje moći od nevidljivih interesnih grupa, koje se nameću na razne načine. Amato piše da se u Briselu sve radi u maniru “kao da” – državama se predstavlja kao da će biti suverene, mada neće; predstavljaju se pravila kojima kao da će se poboljšati život građana evropskih država, a neće; Evropska komisija se ponaša kao da je evropska vlada, mada nije. Ali, mora da se ponaša kao da jeste, jer nema nijedan drugi mehanizam, koji bi takvo ponašanje opravdavao – osim zakonodavnog terora ili pretnjom NATO dejstvima.

U predratnoj Britaniji, pre Drugog svetskog rata, Diana Mosley i njen suprug Oswald, bili su među istaknutnim nacistima, otvoreno su podržavali sve one britanske političare, zvaničnike ili takozvanu ‘elitu’, koji su bili pro-nacistički nastrojeni. Dajana Mozli je bila aktivna u uklanjanju svih uticajnih u britanskom društvu, koji su bili antinacistički raspoloženi. Osvald Mozli je u Enleskoj osnovao Britansku uniju fašista i pronacistički časopis koji se zvao “Evropljanin”.

Posleratni Englez, koji je učestvovao u stvaranju EU monstrum-države, bio je oksfordski đak, torijevac i sekretar za unutrašnje poslove, Kenneth Clarke. Dok je bio student na Oksfordu, Klark je pozvao Osvalda Mozlija, predratnog nacistu, da studentima održi predavanje.

Holandski princ, Bernhard, jedan od osnivača Bilderberg grupe, pre Drugog svetskog rata bio je nacistički obaveštajac. Bio je jedan od članova I.G. Farben i zastupao je nacističke interese širom sveta. Potvrdu o angažmanu princa Berharda, dao je i šef IG Farbena, Maks Ilgner, tokom Nirnberškog procesa, a nakon kraja rata, takođe je objavljeno da je još jedanaest članova holandske kraljevske porodice bilo u nacističkoj partiji. Nakon Drugog svetskog rata je, zbog loše reputacije IG Farbena, jedan od odeljaka Farbena, BASF, istaknut je u prvi plan – ova kompanija se otvoreno zalagala za stvaranje Evropske unije. Ali, za stvaranje Evropske unije, mnogo je važnija bila Bilderberg grupa, čii je Bernhard suosnivač – ova grupa je postala važnija od samog Evropskog pokreta, kome su dodeljivani neki sitniji zadaci. Mnogi zvaničnici su otvoreno priznali da je Sporazum iz Rima (Roma Treaty), koji je bio pravna osnova za stvaranje Evropske unije, veoma detaljno razmatran na sastancima Bilderberg grupe.

I, ne može ništa u 20. veku, posebno u drugoj polovini 20. veka, da prođe bez sumanutih Amerikanaca. Jedan od najaktivnijih propagatora nacizma u posleratnoj Evropi, bio je Amerikanac, George Kennan. Pre Drugog svetskog rata, studirao je tridesetih na Hajdelbergu u Nemačkoj, podržavao nacizam i tvrdio da bi uništenje Nemačke dovelo do uništavanja dve hiljade duge hrišćanske tradicije u Evropi, kritikovao je saveznike zbog odnosa prema nacističkom režimu. Nakon Drugog svetskog rata, posvetio se stopiranju programa denacifikacije, a bio je i redovni posetilac sastanaka Bilderberg grupe, koja je u tom vreme oblikovala početnu ideju Evropske unije, zasnovanu na nacističkim dokumentima iz 1942. godine. Sve totalitarne režime je slavio i tvrdio da je njihova učinkovitost bolja od država sa parlamentarnom demokratijom. Pedestih godina, Sjedinjene države su zbog Kenanovog uticaja promenile stav prema Frankovom režimu u Španiji – odluka je bila povezana sa osiguravanjem američkog uticaja na Mediteranu. U intervjuu za američki časopis New York Books Review, 1999. godine, Kenan je rekao: “Voleo bih da vidim da se naša vlada postepeno udaljava od svog javnog zalaganja za demokratiju i ljudska prava” – Kenan je dočekao i da doživi upravo to, nakon 11. septembra 2001. godine. Preminuo je 2005. godine.

Mnogi zvaničnici evropskih država, koji su se zalagali za ukidanje suvereniteta i porobljavanje evropskih država, i ime Evropske unije, projekta Trećeg rajha, dobitnici su nagrade ‘Šarlemanj’. Nagradu ‘Šarlemanj’ su prvo ustanovili nacisti i bila je povezana sa imperijalnom idejom vladavine Rajha. Šarlemanj se smatrao ujediniteljem zapadnih hrišćana, ali i pre svega nemačkih plemena. Nacisti su poredili Šarlemanja i Hitlera. Nagrada ‘Šarlemanj’ je ponovo oživljena 1949. godine – jedan od onih koji se za nagradu zalagao bio je trgovac tekstilom, Kurt Pffeifer, koji se zalagao i za ideju ujedinjene Evrope, kao jedne od osnovnih ideja Trećeg rajha. I od tada se dodeljuje svima onima koji  rade na oduzimanju suvereniteta evropskim državama, tj. onima koji rade na izgradnji supranacionalne Evropske unije. Među laureatima su Edvard Hit, Roj Dženkins, Alsid de Gasperi, Toni Bler, Angela Merkel i mnogi drugi današnji lobisti Trećeg rajha, presvučenog u Evropsku uniju.

Evropska unija se jeste presvukla iz crnog u plavo-žuto, ali izjave njenih zvaničnika ili onih koje je Evropska unija zdušno podržavala govore o pravoj nacističkoj i fašističkoj prirodi Evropske unije. Prema Helmutu Kolu, nemačkom kancelaru: “U politici i ratu, moćni su uvek u pravu.” Nemački štićenik,Franjo Tuđman je izjavio: “Genocid je prirodni fenomen, njega Svemogući ne samo da preporučuje, nego i naređuje o njegovom izvođenju.”

A, Joška Fišer, bivši šef spoljnih poslova nemačke vlade kaže: “Sada, kada je postala mirna i razumna, Nemačka bi trebalo da preuzme u Evropi i u svetu sve što joj je bilo zabranjeno u prethodna dva velika svetska rata – da uspostavi neku vrstu fine hegemonije.”

Zato i nije ništa čudno što su nemačke vojne trupe dočekane, nakon raspada Jugoslavije u Bosni i Hercegovini dočekane uz pozdrav “Sieg Heil” – imajući u vidu stare saveznike iz Drugog svetskog rata, Handžar diviziju. I, isto tako nije čudno što su Šiptari na Kosmetu pozdravljali i radovali se nacističkoj vojsci NATO pakta – imajući šiptarsku podršku nacistima u Drugom svetskom ratu.

Treći rajh se vratio, prerušen u Evropsku uniju. Ovih dana, Srbija je dobila još jedan spisak obaveza koje će morati da isunjava, jer je okupirana od strane istih kao u Drugom svetskom ratu. Srbija se sada primorava da najzad prihvati poraz, mada nije poražena. Srbija je Nemačku dva puta porazila – i u Prvom i u Drugom svetskom ratu. A kasnije, kada je Srbiju napalo 19 zemanja, nacističkog NATO pakta, Srbija ponovo nije poražena, kako god orvelijanska propaganda iz Brisela pokušavala sve da predstavi. Evropska unija je savez slabih, koji bez poluga moći i oružja ne mogu ništa, koji se plaše sopstvenih građana, kojima su potrebne horde obezbeđenja kada negde krenu, koji su spremni da izdaju sveoje narode, svoje države i da pregaze sopstvene zakone i ustave, jer ih je zaslepio šarenih presvučenog i mračnog Trećeg rajha

IZVOR: Geopolitika.ru

POSTAVI ODGOVOR

*