Како смо хтели да срушимо Калемегдан

0

На последњем скупштинском радном састанку донесен је закључак који је гласио: „Да се умоли нашег преузвишеног Господара Књаза Михаила, да он благоволи, како за најбоље нађе, подејствовати да се градови који у Србији још постоје поруше и тиме једанпут поврати поверење и мир у варошима угроженим“
„Да је Кнез Михаило послушао посланике Великогоспојинске скупштине 1867. године, данас не бисмо имали Смедеревску тврђаву, баш као ни Калемегдан, Шабачку тврђаву, оне у Малом Зворнику и Кладову. Срећом па није, тврђаве осташе, несрушене“, пише Мирослав Ђорђевић за Блиц, како је Кнез Михаило спасао тврђаве од сопственог народа.
Све је почело, наводи аутор, када је незадовољан расплетом догађаја након конференције у Канлиџи 1862, Кнез Михаило рекао: „Док је турских градова у Србији, нити њој може бити напретка, нити мени у њој опстанка.“

Посланици који су се окупили две године касније о Великој Госпојини, имали су на уму његову изјаву и искористили је да једним ударцем убију две муве: истовремено подиђу Михаилу и испуне жеље његове „изборне базе“, да рушењем тврђава заувек истерају Турке.

На последњем скупштинском радном састанку, споразумно је донесен овај закључак, који је гласио: „Да се умоли нашег преузвишеног Господара Књаза Михаила, да он благоволи, како за најбоље нађе, подејствовати да се градови који у Србији још постоје поруше и тиме једанпут поврати поверење и мир у варошима угроженим.“

Михаило је, очигледно, био мудрији од скупштинара. Сачекао је, и по Србију повољније прилике указале су се две године касније. На предлог Јована Ристића, српског дипломатског агента на Порти, српска влада је у новембру 1866. затражила од Турске да повуче посаде из тврђава у Србији. Кнез Михаило је предложио султану да се поменуте тврђаве предају Србима или поруше. Подразумевало се да су Турци, дипломатским или шпијунским каналима, били упознати са закључком Великогоспојинске скупштине. Султан Абдулазис, притиснут проблемима са њему много битнијим Египтом и Суданом, Србима је испунио жељу. Када је у априлу 1867. на Каламегдану прочитан његов ферман, Али Риза паша, последњи београдски мухафис, предао је кључеве од свих градова-тврђава. Кнез је на коњу свечано ушао, а за њим и стрељачка чета која је сменила турске страже.

Тврђаве тако нису срушене.

„Само две године касније убијен је Михаило. Како то у Срба обично бива, мало кајања, мало накнадне памети, тек 1882. усред престонице подигнут му је споменик на коме су с две стране забележена имена градова: Београд, Смедерево, Кладово, Шабаца, Ужице и Соко. Оних које је кнез повратио Србији, не дозволивши да то буде учињено бомбардовањем у рушењем, него је урађено дипломатијом“, закључује аутор. „На зачељу споменика је уклесан спрски грб и написано: ‘Кнезу Михаилу М. Обреновићу III. Благодарна Србија.'“

Блиц

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*