Како смо заборавили нашу браћу Чехе

Србија је у 19. веку била Европска унија у малом, али нико није дао тако велики допринос развоју наше земље као чешка етничка заједница – каже етнолог Ненад Карамијалковић, аутор монографије „Чеси у Србији и Црној Гори”

0

Када је кнез Михаило Обреновић 1862. упутио званично писмо чешкој влади да нам пошаљу школоване музичаре, у Србији је било тек неколико певача аматера. Мој чукундеда Јосиф Покорни ступио је на двор краља Милана Обреновића 1882, у Крагујевац долази 1889, а три године касније је унапређен у капелника овдашњег војног гарнизона.

Компонује, диригује, бави се педагошким радом.

Са образовањем стеченом на Прашком конзерваторијуму, у Крагујевцу поставља темеље музичке културе. У то време у Србији нема већег града у коме није било чешких музичара, а у историји наше националне музике помињу се у свега неколико реченица…

Овако о свом славном претку и његовим сународницима које смо заборавили говори Светлана Стоилковић, директорка Средње музичке школе „др Милоје Милојевић” у Крагујевцу и председница овдашњег удружења „Чеси Шумадије” које је основано лета 2014.

– Мој чукундеда је умро у Београду 1915, месец дана пре пада престонице. На сахрани му је држано православно опело. Имао је деветоро деце, а ја сам потомкиња његове друге ћерке Хермине. Заборавили смо шта су Чеси учинили за нашу земљу отимајући нас из вековног османског наслеђа, али ми смо такви, не сећамо се ни својих великана – каже наша саговорница која је и чланица Одбора за образовање Националног савета чешке националне мањине.

„Чеси Шумадије” су у Крагујевцу недавно успешно организовали манифестацију „Дани Чешке културе”, а у  Београду постоји и удружење „Чешка беседа”, настало 1868, у време масовног досељавања Чеха у Србију – каже Ненад Карамијалковић, етнолог у Историјском архиву Шумадије и аутор монографије „Чеси у Србији и Црној Гори” која је из штампе изашла 2013.

Иако се, како наводи, корени заједничке историје могу наћи још у средњем веку, први Чех који је дошао у Србију да би ту и остао био је доктор Херман Август Мајнерт. Границу на Сави и Дунаву прешао је у тренутку када су многи ишли у супротном смеру.

– У средњем веку смо више ратовали једни против других, а прве економске везе успостављају владари Стефан Душан и Карло Четврти. Чеси су у Београду и Крагујевцу присутни и у 18. веку, током краткотрајне аустријске владавине, али први трајно насељени Чех био је доктор Мајнерт. У Србију је дошао 1836, самоиницијативно, иако је у то време земљом харала колера, а потом и куга коју је, после низа перипетија, успешно сузбио. „Новине србске” су овог авантуристу без породице прво кудиле, а после хвалиле. Доктор Мајнерт је први начелник санитета у Крагујевцу, а умро је у Београду 1858. Он је, заправо, први Чех који је у Србији оставио кости – наводи наш саговорник.

Доктор Мајнерт, који је био и начелник београдског санитета, широм је отворио врата другим ученим Чесима који у Србију почињу масовно да се досељавају у другој половини 19. века. Из Аустрије се склањају због политике германизације словенских народа коју спроводи Хабзбуршка монархија. Јужно од Саве и Дунава Чеси слободно шире панславистичке идеје и активно учествују у свим областима друштвеног живота.

– Србија је у 19. веку била Европска унија у малом. Имала је доста Италијана, Грка, Немаца, Јевреја и других, али нико није дао тако велики допринос развоју наше земље као чешка етничка заједница која је била и најбројнија – поручује Карамијалковић.

Један од најзнаменитијих Чеха који је у Србији оставио дубок траг свакако је Франтишек Александар Зах, велики панслависта и војни стратег. На основу његовог „Плана словенске политике Србије” Илија Гарашанин је написао чувено „Начертаније”. Генерал Зах је основао нашу војну школу и био први начелник Генералштаба српске војске, а у Крагујевцу је од 1865. до 1868. био на челу артиљеријске управе.

Карамијалковић још подсећа да је Капетан-Мишино здање, данас седиште Ректората Универзитета у Београду, дело чешког архитекте Јана Неволеа. У нашем главном граду породица Бајлони је изградила занатску империју, а у оснивању Српског лекарског друштва суделује и Јован Машин, први свекар потоње краљице Драге Машин.

Соколски покрет у Србији се шири захваљујући Чесима. Јосиф Прохаска, идејни творац Титове штафете, био је на челу крагујевачке и шумадијске соколске жупе. Емануел Кар је први крагујевачки фотограф, а први содаџија у овом граду био је Франц Вилас. Бројне чешке породице раде у фабрици оружја, а велики индустријалац Фридрих Фиала је у Крагујевцу 1880. подигао прву српску фабрику коже.

– Чеси су топло примљени у Србији, новине увек користе термин „наша браћа”. Но, постоји и друга страна медаља. Породица Фиала је имала трагичну судбину. Њихов рад саботирала је домаћа конкуренција из Београда, а после Другог светског рата Фиале су оптужене за сарадњу са Немцима и проглашене су непријатељима народа, иако су све своје раднике сачували од стрељања у Шумарицама. Нова власт им је конфисковала сву имовину, а последњи потомак ових српских Шиндлера, несретни Владимир Фиала, умро је у Крагујевцу 1974. Његов гроб данас нико не одржава – каже наш саговорник који је ангажован и у Одбору за обавештавање Националног савета чешке националне мањине.

У другој и трећој деценије 20. века у Крагујевцу, који у то време има око 15.000 житеља, Чеси чине један одсто становништва. Многи од њих су значајни актери научног, привредног, културног и спортског живота града. Вртлог Другог светског рата и потоња подела света приморали су Чехе да напусте нашу земљу.

У Крагујевцу их данас има само петоро, а у целој Србији живи свега око 1.800 Чеха, углавном у Банату.

Бране КАРТАЛОВИЋ, Политика

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*