Како су комунисти етикетирали Миланковића: За марксизам незаинтересовани припадник математичке клике

    Дуго после смрти Миланковић није добијао место које заслужује у светској науци

    0

    Милутин Миланковић је говорио да, када би тражили да се напише сценарио за филм о њему, то била досадна прича. Затворена у четири зида његове радне собе. Био је први српски доктор техничких наука.

    Дуго после смрти Миланковић није добијао место које заслужује у светској науци. Први научни скуп о Милутину Миланковићу био је одржан 1979. године, на стогодишњицу његовог рођења, следећи тек за 125. годишњицу. Био је „за марксизам незаинтересовани припадник математичке клике“.

    Непосредно после Другог светског рата, као предратни интелектуалац, није могао да очекује заслужену позицију ни у новом самоуправном друштву нове Југославије. Суд части Београдског универзитета дао је оцену о Милутину Миланковићу као политичком непријатељу.

    Ни комунисти ни светска научна заједница нису на време имали слуха за Миланковића. Он је своју теорију климатских промена развио после Првог светског рата, и то време је била прихваћена, али још није била материјално доказана. Био је позиван да пише радове који су улазили у уџбенике широм Европе, а неколико деценија касније, кад Миланковић није био међу живима, амерички научници су доказали његову теорију.

    После студија у Бечу, неколико година је радио као грађевински инжињер. Када је почело да се ради с армираним бетоном, он је имао неколико патената с армираним бетоном.

    Миланковић, рођен у Даљу, у то време имао је и позив с Универзитета у Загребу. Тамо је радио професор Варићак, који је Миланковићу предавао науку у „реалки“ у Осијеку. И ту понуду је одбио. Када је дошло до анексионе кризе 1908. године, бити Србин у Бечу било је, најблаже речено, неугодно. Како је Миланковић касније то описивао, сваким даном му је све више било јасно да живи у непријатељској земљи. Одлучује да прихвати понуду за посао на Београдском универзитету, где активно почиње да се бави научним радом. Одрекао се и црно-жутог пасоша Аустроугарске монархије и прихватио српско држављанство.

    Како је сам писао, након селидбе у Београд, по избијању анексионе кризе, прво што му је упало у очи је турска калдрма. Запитао се каква ће судбина његовог научног рада бити пошто је напустио позицију угледног грађанина Беча, који је у то време још научни и културни центар старог континента. Тада је изговорио: „Раскош и богатство колевке не одређује судбину новорођенчета“.

    Свадбено путовање приредио је у свом родном месту. Било је то 1914, на почетку Првог светског рата. Као српски држављанин, спроведен је у интернацију. Имао је срећу да као познати научник, и на залагање великог броја научника из Аустроугарске монархије, буде изведен из затвора и доведен у Пешту.

    Тамо је могао да живи са породицом, о свом трошку. Тамо му се родио и син Василије. Имао је обавезу једном недељно да се јавља властима у Пешти. Била су му отворена врата Академије наука и метеоролошког института, где је могао на миру да ради. И то су биле најплодније године његовог рада.

    После рата Миланковић се враћа у Београд. Целокупан свој рад скупио је у капитално дело „Канон осунчавања Земље“. Књига је штампана 2. априла 1941. године у штампарији у близини Српске академије, која је потпуно срушена четири дана касније у бомбардовању.

    Код Миланковића остаје само један примерак књиге.

    Други светски рат провео је у Београду. Био је изложен страшним притисцима. Окупациона власт је покушавала да окупи све ауторитете и да их користи за своју промоцију. Немачке власти су му слале позиве на њихове састанке, да пише за немачке часописе. Он је то избегавао. Једини његов јавни иступ је био када је на Радио Београду прочитан један његов рад. Међутим, једног дана, испред куће Милутина Миланковића зауставио се немачки аутомобил с двојицом официра. Били су то студенти његовог пријатеља професора Сергела. Били су на путу у Африку, а на Сергелов захтев, посетили су Београд да виде да ли је професор Миланковић жив. Тада је Миланковићу пало на памет да једини сачувани примерак преко њих пошаље Сергелу како би дело било сачувано. Канон се штампа 1948. године и постаје једно од најзначајнијих научних дела српске, али и светске науке.

    Био је препознатљив по лули. За време школовања је одлазио у опере, у позориште. Кажу да је био је и „један од истакнутијих бечких љубавника“.

    Једино је имао заклетву од мајке да не сме да се ожени „Швабицом“.

    Недељник

    ПОСТАВИ ОДГОВОР

    *