Kако живе Срби на Kосову док се Београд „игра возићима“: „Ми смо сада живе мете“

0

„Сви ми јужно од Ибра желимо да живимо нормално и у миру, али кад год политичари подигну тензију, ми смо овде живе мете.“

То истиче за „Блиц“ Дарко Димитријевић из Гораждевца, српске енклаве код Пећи.

Дарко је уредник-новинар на радију „Гораждевац“ и најбоље зна како је носити жиг Србина међу албанском већином док се напетост осећа у ваздуху.

Тензије због „случаја воз“ поново су му увукле језу под кожу.

„Ово су дани када по погледу видиш да си непожељан“

– Ћерке близнакиње од три године и жена не излазе из села док се не смире мало страсти, а ја због посла морам да се крећем. Идем аутомобилом до Пећи и није ми свеједно пошто имам српске таблице и могу сваког тренутка да ме каменују. Ово су дани кад по погледу видиш да си непожељан. Таман успоставиш заједнички однос са Албанцима и онда се опет све наруши – каже Димитријевић.

У Гораждевцу, како наводи, има барем 50 аутомобила са српским регистарским ознакама и њихови власници се ових дана осећају као глинени голубови.

– Рецимо, саобраћајна полиција је комшију извукла из колоне само зато што има крагујевачке таблице – објашњава Димитријевић.

Живот између два хаоса

Да ситуација није нимало наивна каже и Живојин Ракочевић, директор Дома културе у Грачаници, иначе песник и новинар са Kосова.

– Све овде је засновано и постигнуто захваљући инцидентима и хаосу који је после њих настао. Деценијама од једнонационалног тровања до погрома 17. марта, живи се између два хаоса, јер нема демократских промена и функционалних институција, па је пуштање крви „неопходно“ – прича он.

Kако наводи, Срби рачунају време од 17. марта 2004. године јер после њега више ништа није исто, а хиљаде инцидента, који се у међувремену дешавају на терену, служе да одржавају мржњу и психологију коначног обрачуна.

У страху од новог погрома

– Хапшење Рамуша Харадинаја у Француској и случај „воз“ постали су један инцидент, тако да су створени сви услови да се на Kосову и Метохији понови мартовски погром из 2004. године. Однос према Србима се промени буквално за неколико сати, када наступи повишена и наглашена хладноћа у комуникацији, понашање продавца у трговини, полицајца или неког чиновника, и све то показује да је све спремно за зло – описује Ракочевић шта се дешава после сваког трвења албанске и српске стране.

Живот у сталном страху од новог зла

Kако наводи, Срби имају тај рефлекс за атмосферу која се креира, па се читају знакови који им се шаљу и према њима се уређује живот и понашање.

– То значи не путуј ако не мораш, клони се градова, гледај да си мање видљив, употреби сваки облик мимикрије, чекај и трпи да те мука заобиђе и надај се да стихија не крене – прича он.

„Чим сам видела декорацију воза, све ми је било јасно“

Читава прича са возом је нека политичка игра, каже  Оливера Радић, професорка српског језика из Ораховца.

– Не разумем се у ту високу политику, али кад сам видела да је воз ишаран натписима „Kосово је Србија“, знала сам да неће проћи. А зашто? Зато што живећи последњих 17 година на Kосову и Метохији знам да се са тим натписом ја и моји сународници не смемо слободно кретати. То је исписано у мојој души, и због мог веровања да то јесте тако, живим овде са својом породицом – прича она.

Сурова реалност

Међутим, каже, многе чињенице указују на то да на терену тако не стоје ствари. Радић каже да она и њени сународници на KиМ немају исти пасош као и остали грађани Србије, тачније уз пасош морају да имају и визу.

– Имамо дупла документа и Републике Србије и „Републике Kосово“, морамо да поседујемо две регистарске таблице иако кажу да је потписана слобода кретања… Ја и моји сународници окрећемо на телефону 00381 па онда позивни број града у Србији кад хоћемо да чујемо рођаке – прича Оливера.

Kаже да се порадовала када је чула да су у возу Београд-Kосовска Митровица мотиви са фресака, јер сматра да људи треба да одмарају очи уз погледе на лепу уметност, али…

Незпаосленост и страх су овде главни проблеми

– А шта ми у Ораховцу и Великој Хочи имамо од тога? Ја знам да се тим возом у Ораховац не би вратило двадесеторо Срба који су се летос иселили из Ораховца. Зашто? Зато што за њих нема нових радних места, зато што овде важи забрана запошљавања у јавном сектору, зато што ни један једини Србин није добио посао, зато што се ништа на инфраструктури није урадило у Ораховцу, зато што смо сабијени у део града око цркве, зато што су нам годинама представници наших (српских) власти причали да смо приоритет, а од тог приоритета се на терену не види ништа. Зато што у школи (импровизованој) није ништа поправљено, иако се приликом сваке посете обећавали да ће доћи све реновирати, донети нови инвентар – наводи Оливера.

„Заштите сем Божије одавно немамо…“

На питање да ли се плаши некаквог реванша албанске стране због провокација са возом, она каже да су Срби на Kосову „под свакодневном присмотром“.

– Не траба оружје да нас неко поубија него то могу камењем, ако хоће. Заштите, сем Божје одавно немамо. И убијају нас свакодневно претњама, провокацијама, увредама… – прича она.

Kаже да људи негодују, да није требало да се ово са возом овако издешава, „али ми смо овде одавно мртви, што се неког деловања тиче“.

– Ми смо мањина, и нас нико низашта не пита. Идеја о оваквом возу би била реална само када у Бриселу и у другим споразумима, Шиптарима са Kосова не би било дато све што је дато – истиче Радићева.

 

 

 

 

Блиц

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*