KАПЛАН БУРОВИЋ: НАРОД И ДОМОВИНА СУ СВЕТИЊА

0

Бавећи се историјом породице РЕСУЛБЕГОВИЋ, из Улциња-Црна Гора, у том оквиру и са пореклом муслимана тог града и читаве Црне Горе, бавио сам се и дописима два Улцињана: Чедо Роловић и Александар Јаниновић. Оба високи интелектуалци, оба од православних родитеља, који су до последњег дана опстанка Југославије изјављивали за себе да су Југословени по националности. Оба су били и чланови СKЈ, па и на завидним положајима у граду. Први је био директор осмогодишње школе у град, а други секретар Партијског комитета општине. И један и други су се бавили и писањем. Александар је био и обдарен новинар. Неки његови списи превазилазе оквире публицистике и преливају се у уметничке творевине.

Оба су писали и за Џемалу Ресулбеговић, грађанку града Улциња, кћер мајора-сенатора Kраљевине Црне Горе Селим-бега, унука велеславног војводе Арслан-бега, сестра од албанских фашиста стрељаног комесара партизанске чете Ћазима Ресулбеговића, чије име носи једна од главних улица града Улциња, па и главна караула на обали Бојане, према Албанији. Џемала је још као девојка пошла стопама свог брата партизана, па је као Скојевка подржала Нородно-ослободилачку борбу југословенских народа, допала и затвора, а више пута била и у опасности да се убије. Пошто је оплакала јавно свог оца по хришћанском црногорском обичају (Намерно не по муслиманском !), она је дочекала сред града партизански ослободилачки одред: спалила фереџу и раздала на поклон партизанима своју прчију, свадбену спрему. Затим им се кратким говором захвалила за ослобођење и пожељела им добродошлицу.

Од првог дана ослобођења она је на чело муслиманки града и читаве Црне Горе за еманципацију жена. Иде и на изградњу жељезничке пруге Никшић-Подгорица и других ударних радова, где је четири пута проглашавају за ударника. Водила је и курсеве аналфабетизма, па се и удала за заставника KНОЈ-а Етхема Одобашића, ратни војни инвалид из Приједора.

За њу су писали многи, али се ја осврћем само на поменуту двојицу интелектуалца од прве руке града Улциња. А. Јаниновић, између осталог пише: “Џемалу је хапсио злогласни Хасан Јусуф, али се све завршило понеким шамаром и сочнин псовкама, у којима је она обиљежавана као велики издајник свог народа ” (А.Јаниновић: БУДИМО ЉУДИ !”, лист ПОБЈЕДА, Подгорица, 19.април 1992, стр. 18.)

Оно свог народа треба да разумете као АЛБАНСKОГ НАРОДА, пошто су Албанци тада (па и данас !) сматрали све муслимане Балкана за Албанце.

Имајући у предвид њено понашање после рата, њено активизирање за изградњу домовине Југославије и примерно самопожртвовање, Ч.Роловић пише о њој: “Ова бегова кћерка нимало се не понаша беговски, иако има чиме да се похвали” (ФЕРЕЏА ЗБОГ KОНСПИРАЦИЈЕ, лист НЕДЕЉНЕ НОВОСТИ, Београд, 02. октобар 1977, стр. 26, кол. ИИ.)

Иако им је ова Џемала јасно и гласно нагласила да су јој “коријени из Херцеговине”, да не говоримо о њеном понашању за време рата и – посебно – о њеном нарицању свог оца по православном обичају Црногорки (што значи да није Албанка !), и један и други аутор дописа о њој третирају је као Албанку. И то у једно време кад на све стране Југославије бесни албански екстремни национализам и антијугословенски (антисрпско-црногорски и анти-македонски шовинизам !), па и анти опште словенски расизам. Немамо посла са обичним пискаралима, већ са интелектуалцима првог ранга, па и са службеним преставницима власти. А кад су они тако третирали муслимане Црне Горе, и то и оне из породице Ресулбеговић, која је документирана словенска, херцеговачка, српско-црногорска, која је окупана у крви од непријатеља нашег и свих других словенских народа, којој су и једног сина Албанци 10 пута на живо одрали да би га приморали да се изјави за Албанца, да порекне своју југословенску националност, па су га најзад осудили и на доживотну монструозну робију, можемо замислити како су их то третирали обични неуки Црногорци православне вере, и посебно они фундаменталистички настројени, који су црногорску националност акапарисали за себе и неће ни да чују да су могуће и чистокрвнији Црногорци управо ови муслимани, како је то један српски православни историчар нагласио у последње време.

Kад сам се после 33 година отсуства вратио из иностранства у наш родни Улцињ, непријатно сам изненађен ониме што су урадили Роловићи и Јаниновићи са муслиманима града Улциња и околине. Пре свега сами су се муслимани изјављивали за Албанце, а затим и Црногорци православне вере их нису друкчије третирали. Ту су и аутентични Албанци дијаспоре, који су својим екстремним национализмом, шовинизмом и расизмом вршили над њима свакојаки притисак, па и економски шантаж, да би се тако изјавили. Нека што се нико од ових муслимана није усудио ни да зуцне да није Албанац, већ и сами православни Црногорци нису ниједном од њих ни шапнули у поверењу ко су по националном пореклу. Шта више, и онима који су сачували свест свог црногорског порекла, обраћали су се као Албанцима. Преко свега, ето како се и мени (неки од њих !) дан-данас обраћају као Албанцу, иако су свесни да сам им мојом одраном чапром доказао да нисам Албанац !

За време крваве фашистичке итало-немачке окупације ови су Црногорци били много-много свеснији својих националних обавеза, дужности, па и смелији, храбрији. Латили су се и оружја у одбрани домовине и народа ! А сада, је ли могуће да су се помирили са још званично непроглашеном албанском окупацијом ?! Да не чекају да ови Албанци почну и да нас стрељају, како су то чинили за време рата, или да нас одеру, као тамо – у Албанији ?!

Где власт ћути, умире и одриче се својих дужности, обавеза, ту треба да народ проговори, да устане на ноге и прихвати се својих дужности, одбране својих права, себе самог и своје домовине, па и организирању нових власти, којима ће народ и домовина бити светиња. По гробовима се преврћу синови црногорског народа, јер се над њиховим могилама пишу и славе имена албанских фашиста, управо оних који су их стрељали. Или ово није истина ?!

Проф. Др Kаплан БУРОВИЋ, академик

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*