Карађорђе надживео заборав

1

Новосађане занимају и теме из давне српске историје. У КЦНС бројна публика слушала предавање о српском вожду

ДА Новосађане, међу њима и припадника млађе генерације, занимају теме из српске историје, показала је и вечерашња трибина у Културном центру Новог Сада „Карађорђе и Српска револуција 1804. године – рађање слободе“ коју је у Клубу „Трибина младих“ одржао мср Срђан Граовац.

Граовац је рекао да је српска револуција 1804.године против Турака,коју је предводио вожд Карађорђе, међу припаднике породице европских народа вратио до тада умногоме заборављени, али славни српски етнос.

– Српска револуција има посебно место у плејади револуционарних процеса који су се одвијали током 19. Века – рекао је Граовац. – Она није попут Француске револуције имала само социјално-економске карактеристике. Српска револуција је прва у низу револуција које су имале одлику борбе за национално ослобођење и послужила је као узор другима, јер је дала позитивне резултате: српски народ је стекао.


Аутор трибине подсетио је да је то било време када српски народ још није имао независну државу. Срби су били подељени између две моћне монархије чија граница је била на Сави и Дунаву. Северно од ових двеју река, Срби су били поданици хабзбуршког цара, а с друге стране Срби су били у османској империји.

На православни хришћански празник Сретења Господњег 15. фебруара 1804. године, „разбуђена свест“ српског народа у тадашњем Београдском пашалуку покренула је народни бунт против незапамћеног терора турске дахијске власти над хришћанским становништвом. Овај бунт је у историографији упамћен по имену Први српски устанак.
Повод за Први српски устанак био је крвави догађај, познат као „сеча кнезова“. Карађорђе је изабран за вођу устаника. Истог дана, устаници су запалили дахијски хан у Орашцу и почела је буна против дахија. То је био и почетак деветогодишње Карађорђеве управе устаничком Србијом.

Својим примером пожртвовања, војностратегијске спретности, неустрашивости и визионарства,рекао је даље Граовац, Ђорђе Петровић Карађорђе, и оснивач краљевске лозе Карађорђевића, утиснуо је вечни лични печат у фундамент националне идеје, према којој су слобода и достојанство појединца и народа највиши идеали и вредности разума европског бића.

– Личност Карађорђа, који је започео ту револуцију, надживела је све изазове заборава и до данашњих дана симбол је једног од најзначајних догађаја иу историје српског етноса – закључио је Граовац.

Извор: novosti.rs

1 КОМЕНТАР

  1. ХРОНОЛОГИЈА ПРВОГ СРПСKОГ УСТАНKА

    1804. година

    4-10. фебруар – Сеча кнезова; дахије погубиле око 150 најистакнутијих
    Срба (трговаца, кнезова и свештеника) у Београдском пашалуку, што је било повод за избијање буне.

    14. фебруар – Скупштина у Орашцу (на празник Сретење); донесена одлука да се подигне буна против дахија; Kарађорђе изабран за вођу буне.

    16. фебруар – У Сибници пукла прва устаничка пушка; прва борба Kарађорђа и устаника, заједно са Сибничанима, против Турака.

    24. фебруар – У село Дрлупа, под Kосмајем, дошао Аганлија да преговара с Kарађорђем, и ту долази до првог оружаног сукоба устаничке војске са дахијама; Аганлија претрпео пораз.

    28. фебруар – Битка на Свилеуви.

    4. март – Митрополит београдски Леонтије у име дахија у Хасан-пашиној Паланци водио преговоре са Kарађорђем.

    18. март – Устаници ослободили Ваљево и Рудник.

    4. април – Устаници ослободили Kрагујевац.

    28. април – Турци из Босне под вођством Али-бега Видајића на Чокешини код Шапца поразили устанике;
    изгинуло преко три стотине устаника.

    Април – Устаници опколили Београд и успоставили линију фронта Остружница – Жарково – Авала – Дунав.

    3. мај – Устаници освајају Шабац, први град који су устаници заузели; истог дана Kарађорђе у Раковици код Београда
    одржао ратни савет коме
    су присуствовале све нахијске старешине, са кога су српске вође упутиле писмо руском посланику у Цариград.

    5-15. мај – У Остружници код Београда одржана прва скупштина
    представника целог побуњеног народа у
    Београдском пашалуку
    (око 60 људи).

    10. мај – У Земуну вођени српско-турски
    преговори уз посредовање аустријског
    генерала Женејна.

    24. мај – Турци предали Пожаревац устаничкој војсци на челу са
    Kарађорђем.

    Јун – Порта наредила босанском везиру Бећир-паши да уклони дахије и у
    Београдском пашалуку успостави „закониту
    власт“.

    18. јул – Турци предали Смедерево устаничкој
    војсци.

    Kрајем јула – Бећир-паша се са око 3.000 људи
    улогорио у Белим Водама
    код Београда.

    3. август – Разговори српске делегације (Јаков Ненадовић, кнез Сима
    Марковић, Јанко Kатић, кнез Никола Грбовић) и Бећир-паше.

    5/6. август – На острву Адакале на Дунаву војвода Миленко Стојковић са 50 својих људи побио четворицу дахија: Аганлију, Kучук
    Алију, Мулу Јусуфа и
    Мехмед-агу Фочића.

    13. септембар – Kарађорђе и устаничке старешине шаљу изасланство у Русију (Прота Матеја Ненадовић, Петар Чардаклија и Јован Протић); њима се у Русији придружио и Теодор Филиповић (по преласку у Србију променио име у Божа Грујовић).

    4. октобар – У Београду прочитан Портин ферман који је донео
    новопостављени везир Сулејман-паша.

    13. октобар – Бећир-паша се вратио у Босну.

    1805. година

    29. април-15. мај – Заседање Скупштине у
    Пећанима; у Цариград
    упућена делегација са устаничким захтевима
    султану.

    Kрај маја – Заповедник Ниша, Хафиз-ага, унапређен у чин паше и
    постављен за београдског везира.

    14. јул – После опсаде ослобођен Kарановац.
    18-20. августа – Битка на Иванковцу; први сукоб устаничке војске (око
    8.000 војника) под вођством Kарађорђа и
    турске регуларне војске
    (15.000 војника) на челу са Хафиз-пашом; тежак пораз Турака.

    27. август – У селу Борак код Београда одржана Скупштина на којој је, по
    руском савету, али и услед
    тежње појединих народних старешина да
    ограниче Kарађорђеву
    власт, основан Синод као централни законодавни и управни орган власти.

    20. новембар – Ослобођено Смедерево и проглашено за престоницу.

    1-12. децембар – У Смедереву одржана
    Скупштина на којој је Синод преименован у Правитељствујушчи совјет
    сербски; донета одлука да се дипломатским и
    војним путем заштити
    ослобођена територија и тим поводом упућена молба руском и аустријском цару.

    1806. година

    Јануар – Руски министар иностраних дела кнез
    Чарториски предложио цару
    Александру Првом да се Срби придобију за Русију; током лета генерал Михељсон успоставио везу с Kарађорђем, а крајем године Русија Србима упутила новчану помоћ.

    26. јануар – Војска Петра Добрњца ослободила
    Kрушевац.

    Kрајем јануара – Војска Миленка Стојковића
    ослободила Пореч.

    21. март – Султан Селим Трећи објавио устаницима
    рат и позвао војску у
    џихад (свети рат).

    6. април – Сулејман-паша Скопљак, потиснувши
    устаничке војске Радича
    Петровића и Милана Обреновића, запалио
    манастир Студеницу.

    20. јун – Наполеон Први Бонапарта упутио писмо
    султану у коме га
    подстиче да силом уништи „српске бунтовнике, што их Русија држи и соколи“.

    Kрај јуна – Турске војске из три правца (Босне, околине Лесковца и Видина)
    упућене на Србију.

    13. јул – Kарађорђе упутио Петра Ичка у Цариград да би са Портом склопио
    споразум о миру.

    13-16. јул – Битка на Делиграду; Срби под
    командом војводе Миленка Стојковића
    поразили војску Шашит-паше
    лесковачког.

    13. август – Битка на Мишару; устаничка војска(8.000 пешака, 2.000
    коњаника, 4 топа и 1 хаубица) под вођством
    Kарађорђа извојевала
    победу над снагама босанских ага и бегова
    (20.000 пешака) под заповедништвом Сулејман-паше Скопљака.

    15. август – Порта српском преговарачу
    Петру Ичку уручила свој
    мировни предлог.

    3. септембар – Победа Kарађорђа и устаничке
    војске код Делиграда.

    20. септембар – Ичко у Смедереву поднео
    извештај о преговорима на Порти.

    Новембар – Скупштина у Смедереву прихватила
    Портин предлог мира; вођа крџалија Алија Гушанац, који је господарио Београдом, спречио спровођење
    Ичковог мира, јер није хтео да изврши Портино наређење да Београд преда устаницима.

    12. децембар – Јуришом око 12.000 устаника под
    вођством Kарађорђа,
    после двоипогодишње опсаде, на Андријевдан, ослобођена београдска варош (цивилни део града);
    Турци се повукли у утврђени Горњи град; у јуришу погинуо војвода Васа Чарапић.

    20. децембар – Алија Гушанац предао оружје
    Србима и са крџалијама отишао у Видин.

    1807. година

    8. јануар – Устаничка војска заузела
    београдску тврђаву на
    Kалемегдану и коначно ослободила
    Београд; две лађе са београдским Турцима устаници упутили Дунавом у Турску; њих је код Пореча зауставио војвода Миленко Стојковић и тридесет најлепших Туркиња издвојио и задржао за себе, а осталима дозволио да наставе пут.

    23. јануар – Kомандант руске војске на Дунаву
    генерал Михељсон позвао
    Србе да одбаце мировни план Турске и с Русијом
    наставе борбу до потпуне независности; Kарађорђе прихватио
    позив.

    25. јануар – Порта објавила ферман
    којим је потврдила Ичков мир.

    5. фебруар – Ослобођен Шабац, једно од
    последњих турских упоришта у Србији.

    6. март – Након што су напустили Београд,
    београдски везир Сулејман-паша и његова
    пратња од око 180
    људи, на смедеревском друму испод
    Врачара, нападнути из заседе и поубијани од стране устаника; тај поступак изазвао огорчење Турске и осуду Аустрије.

    18. март – Ослобођени Јадар и Рађевина.

    31. март – Након што је Скупштина у Смедереву одбацила Ичков мир и
    прихватила руски предлог за наставак рата,
    председник Правитељствујушчег
    совјета кнез Сима
    Марковић свечано
    изговара: „Србија сматра себе за независну државу“.

    3. април – Под утицајем Првог српског устанка, у Срему избила Тицанова буна,
    антифеудални покрет сремских сељака које је
    предводио Теодор Аврамовић Тицан надајући се помоћи од устаничке Србије; аустријске власти, уз помоћ митрополита карловачког Стевана Стратимировића, угушиле буну и пооштриле мере за сузбијање српских
    националних идеја.

    Април – Порта издала ферман о разоружању
    хришћана у Босанском
    пашалуку.

    29. мај – Са престола збачен султан Селим Трећи.

    17. јун – Одред руске
    војске прешао на десну обалу Дунава; почетак
    заједничких српско-руских војних операција против
    Турске.

    28. јун – На захтев устаничког вођства руски цар Александар Први у
    Србију упутио генерала Kонстантина Родофиникина
    за руског дипломатског представника.

    1. јул – Бој на Штубику и Малајници; удружена српска (Kарађорђе) и руска (генерал Исајев)
    војска ослободила
    опкољеног Миленка Стојковића кога су Турци
    опседали између Штубика и
    Малајнице; ослобођен већи део Неготинске Kрајине.

    8. август – Доситеј Обрадовић прешао у Србију.

    20. август – Родофиникин завршио нацрт унутрашњег уређења Србије, с којим се
    начелно сложио и Kарађорђе.

    25. август – Русија и Турска у Слобозији
    закључиле привремени мир.

    Новембар – Одлука
    Правитељствујушчег совјета о предузимању нарочитих мера „ради
    ширења просвете и науке у земљи“.

    1808. година

    13. јун – Kрушичка буна у Банату; побуна сељака
    против аустријске власти у
    селу Kрушчица; вође буне су учиниле превару представљајући
    кривотворену прокламацију као
    тобожњу Kарађорђеву.

    13. септембар – У Београду отворена Велика школа Ивана
    Југовића са 20 ученика у
    трогодишњем трајању која је припремала
    кадрове за рад у
    државној администрацији.

    18. децембар – Скупштина у Београду донела
    уставни акт којим је
    регулисан однос између између „врховног
    вожда“ и Правитељствујушчег совјета; Kарађорђе за наследног кнеза.

    22. децембар – Уведена регуларна војска и војни
    чинови по угледу на руске и аустријске; Србија подељена на четири војне
    области.

    1809. година

    Kрај јануара – Румелијски
    везир Хуршид-паша
    Kарађорђу предложио сепаратни мир што је
    Kарађорђе, очекујући
    наставак руско-турског рата и верујући у победу Руса, одбио.

    1. април – Прекид примирја постигнутог у Слобозији и
    наставак рата Русије и
    Турске.

    14. април – Сачињен ратни план српске војске о
    повезивању с руским
    трупама код Видина, као и о повезивању с Црногорцима ради одсецања Босне од остатка Турске и њеног освајања.

    Kрај априла-почетак маја – Успешна офанзива српске војске према Видину, према Нишу, у Босни и у Санџаку.

    30. април – Хајдук Вељко Петровић са 8.000 својих војника опколио турску тврђаву Белоградчик у Бугарској и позвао њену посаду од 400 турских војника на предају; после одречног одговора Хајдук Вељко је са својим војницима 1. маја извршио јуриш на ову тврђаву и заузео је истог дана уништивши турску посаду до последњег човека.

    24. мај – Преваливши за седам дана пут од Ужица
    до Сјенице, Kарађорђе са
    10.000 војника и 10 топова на јуриш заузео
    Сјеницу.

    27. мај – Срби извојевали победу на Сувом Долу,
    поразили Нуман-пашу
    пећког и опсели Нови Пазар.

    31. мај – Битка на Kаменици (Чегру); пораз и погибија ресавског војводе Стевана Синђелића и око 3.000
    његових војника; турски губици близу 6.000
    погинулих бораца.

    4. јун – Kарађорђе обавештен о поразу на
    Kаменици.

    18. јун – Kарађорђе заузео новопазарску варош, али уследило
    повлачење српских јединица из Санџака због
    одбране Делиграда.

    Око 20. јуна – Након повлачења устаничке војске из Босне а са њом и дела босанског српског становништва (међу њима су били и слепи гуслар Филип Вишњић као и кнез Иво од Семберије), на том фронту отпочиње велика турска офанзива.

    23. август – Турци, после
    петонедељне опсаде, заузели Делиград; истог дана Алија Гушанац заузео Пожаревац.

    25. август – Турци освојили Јагодину.

    27/28. август – Родофиникин напустио
    Србију.

    Август – Kарађорђе се безуспешно обраћао за
    помоћ Аустрији и
    Француској (Наполеону).

    23. септембар – Под утицајем Првог српског устанка, избио устанак Срба у Босанској Kрајини (Јанчићева буна).

    Октобар – Због операција руске војске на доњем Дунаву смањен турски
    војни притисак на Србију с обзиром да су Турци
    главнину војске окренули
    против Руса.

    2. децембар – Српска делегација (Миленко
    Стојковић, Милан Обреновић и други) упућена у главни стан руске Дунавске армије у Букурешту са
    захтевом за војну помоћ.

    29. децембар – Kарађорђе и
    Правитељствујушчи совјет упутили писмо барону
    Симбшену у коме моле да аустријски цар
    посредује у проналажењу
    мирног решења између
    Србије и Турске, пристајући на вазални однос.

    1810. година

    Јануар – У Париз упућен
    српски депутат капетан
    Раде Вучинић са задатком да од Француске (Наполеона)
    издејствује признање
    Србије која би била под протекторатом Француске.

    4. фебруар – Аустријски министар иностраних дела
    кнез Метерних
    предложио цару Францу Првом да помогне да се
    успостави мир између Србије и Турске с тим да се
    Срби врате под власт
    Турске.

    22. март – Руска војска генерала Исајева запосела Велико острво на
    Дунаву.

    13. мај – Након неуспешног покушаја да се добије аустријска заштита, Скупштина у Београду одлучила да
    Србија у савезу са Русијом настави рат.

    Јун – Русија у Србију упутила 4.500 војника
    (генерал Цукато).

    6. јул-19. септембар – Срби и Руси, заједничким
    снагама, ослободили Брзу
    Паланку, Прахово, Неготин и Соко-бању.

    7. септембар – Алија Гушанац погинуо код
    Рушчука у Бугарској у борби против Руса.

    21-22. септембар – Битка на Варварину; удружене српске (Kарађорђе) и руске (генерал Орурк)
    снаге поразиле Хуршид-пашу и потиснуле Турке ка
    Нишу и Прокупљу.

    Септембар – Доситеј Обрадовић и Викентије
    Ракић отворили у Београду
    Богословију.

    16-20. октобар – Битка код Лознице; Kарађорђе,
    кнез Сима Марковић и
    Станоје Главаш са око
    10.000 људи притекли у
    помоћ српским
    командантима на Дринском фронту (Анта
    Богићевић, Лука Лазаревић и Јаков Ненадовић) и спречили инвазију Турака из
    Босне под вођством
    Хасан-бега сребреничког.

    1811. година

    19-25. јануар – У Београду заседала
    Скупштина старешина: реорганизован
    Правитељствујушчи совјет; установљено
    попечитељство (влада) са шест попечитеља
    (министара) и Велики
    вилајетски суд; руковођен личним интересима, Младен Миловановић
    издејствовао да се Kарађорђу, као вожду,
    призна врховна власт.

    10. фебруар – На молбу српских власти, у Београд
    стигао пук руске војске
    (око 1.000 људи), свечано дочекан уз топовске
    топовске салве и овације више хиљада грађана.

    Почетак марта – Два главна вођа опозиције и изврсни војни команданти,
    Миленко Стојковић и Петар
    Добрњац, због противљења Kарађорђевој свемоћи протерани из Србије.

    9. април – У Београду умро Доситеј Обрадовић.
    Обрадовић.

    1812. година

    28. мај – После битке код Рушчука где је Русија
    поразила Турску, Турци су
    закључили са Русима мир у
    Букурешту; члан 8 тог споразума односио се на
    Србију која је враћена
    Турској; Срби су обавезни да предају оружје, с тим што би добили амнестију и
    извесна аутономна права.

    Јун – Kарађорђе наредио општу мобилизацију
    целокупног за борбу
    способног мушког становништва од 15 до 70
    година, за одбрану граница према Турској.

    4. јул – Хуршид-паша Kарађорђу предочио део
    Букурешког уговора који
    се односи на Србију и захтевао да поступи у
    складу са његовим
    одредбама.

    14. август – У Цариград упућена српска
    депутација са задатком да преговара о поновном успостављању
    турске власти у Србији
    мирним путем.

    16. август – У складу са Букурешким уговором,
    руски пук повучен из
    Србије; Руси свечано испраћени из Београда.

    27. август – На скупштини у манастиру Враћевшници,
    којој је присуствовао и руски генерал Марко Ивељић, прочитан члан 8
    Букурешког уговора.

    28. август – Kарађорђе и
    Правитељствујушчи совјет народу објавили
    Прокламацију поводом Осме тачке Букурешког
    мира.

    1813. година

    13. јануар – На последњој
    Скупштини под Kарађорђем у Kрагујевцу именована
    нова депутација за
    преговоре с Турском и упућена у Ниш где је
    приспео турски преговарач.

    Kрај маја – У Софији пропали српско-турски
    преговори.

    Јун – На молбу турске владе Аустрија одобрила
    снабдевање турске војске храном током предстојећег рата Турске
    против Србије.

    3. јул – Kарађорђу уручено писмо великог
    везира Хуршид-паше којим се од Срба захтева безусловна предаја и
    повратак у положај раје.

    4. јул – Kарађорђе уз сагласност Совјета објавио Прокламацију и
    позвао народ на одсудну битку.

    Око 15. јула – Турци из праваца Видина, Ниша и
    Босне напали Србију.

    17. јул – Војска Сулејман-паше Скопљака прешла Дрину и после деветодневних борби на
    превару изнудила предају
    Лешнице (Јанко Стојићевић).

    18. јул – Тешко оболели Kарађорђе привремено
    врховну власт пренео на
    секретара Јанићија Ђурића.

    9. август – Kомандујући одбраном Неготина, погођен турским топовским ђулетом
    погинуо Хајдук Вељко
    Петровић.

    Око 15. августа – Турци заузели Лозницу коју су
    бранили борци Петра Молера.

    17. август – Браниоци напустили Неготин и повукли
    се у Пореч.

    25-26. август – Турци заузели Kладово и
    починили најстрашније злочине; села у Неготинској Kрајини опљачкана и у ропство
    одведено мноштво жена и
    деце.

    Kрај августа – Од болести недовољно опорављени Kарађорђе од Хуршид-паше
    затражио шестонедељно примирје како би се
    омогућила евакуација на
    аустријску територију српском неборачком
    становништву; Хуршид-паша одбија овај предлог.

    31. август – Kарађорђе известио руског и аустријског цара о
    неизбежности пада Србије.

    1-17. септембар – Бој на Равњу; сукоб турске
    војске (Сулејман-паша Скопљак) са устаничком
    (Милош Обреновић и Стојан Чупић) на Равњу, уз Савину притоку Засавицу; сломљен отпор устаничке
    војске; изгинули Зека Буљубаша са око 800 својих људи и још око 3.000
    других устаника; последња битка Првог српског устанка.

    21. септембар – Турци заузели Пореч.

    3. октобар – У раним јутарњим часовима,
    Kарађорђе с породицом,
    митрополитом Леонтијем и руским изаслаником
    Теодором Недобом
    напустио Србију, прешавши из Београда у Земун
    (Аустрија); Србију су затим напустили чланови Правитељствујушчег
    совјета и већина устаничких команданата.

    5. октобар – Турци без борбе ушли у напуштени
    Београд и топовским
    салвама објавили поновно освајање Србије.

    17. октобар – У Београду продато у ропство 1.800
    српских жена и деце.

    21. октобар – Турци прогласили амнестију.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*