Кастров политички син

0

Адиос команданте Кубанци су прво казали Фиделу Кастру, који је преминуо пре две године, а сада је дошло време да се опросте и од другог револуционара, Раула Кастра, који је ове недеље сишао с функције шефа државе и предао власт свом досадашњем потпредседнику.

Од увођења социјализма 1959, ово је први пут да острвом не управља политичка династија коју су прославила два брата. Први председник у ери после Кастрових постао је Мигел Дијаз-Канел, рођен годину дана после кубанске револуције. Смена генерација не значи нужно и друге промене јер се од новог лидера не очекује да ће одмах укинути једнопартијски систем, увести тржишну економију или видно поправити односе са САД. Он је подвукао да неће бити политичке транзиције нити повратка капитализма. Дошао је на власт уз подршку Раула Кастра, који га је лично изабрао и припремао за улогу наследника.

Деценијама се калио у партији. Као инжењер електротехнике, постао је председник комунистичке омладине и напредовао до првог човека странке у области Виља Клара. Тамо га описују као скромног функционера који је на посао долазио бициклом и искрено се занимао за грађане. Упамћен је по изненадним контролама државних предузећа не би ли стао на реп корупцији.

Припадници мањинске сексуалне оријентације сећају га се и по подршци коју им је пружао и док се у партији с подозрењем гледало на хомосексуалност. На свечаности које је приређивао културни центар ЛГБТ заједнице одводио је чак и своју децу. Могло је да му се замери и што је носио дугу косу и слушао „Битлсе”, тада прокужене као производ капиталистичке декаденције, али је он, ипак, и даље напредовао. Никад није скретао превише пажње на себе да стара гарда не би помислила да је исувише амбициозан на њену штету, али се истакао довољно да га примете и позову у политбиро. С преласком у Хавану, постао је министар за високо образовање и касније потпредседник државе.

Потомак је имиграната из шпанске области Астурије. Био је ожењен стоматолошкињом с којом је добио двоје деце, данас је у браку с другом супругом, универзитетском професорком.

Лакше држи корак с модерним временом од генерације која силази са сцене, а која је с Чеом Геваром свргавала режим диктатора Фулхенсија Батисте. Не одваја се од табличног рачунара и један је од ретких званичника који имају профил на „Фејсбуку”. Ипак, о Америци и даље говори као о империји против које се треба борити, а о појединим европским амбасадама као о местима где се кује завера против кубанске револуције. Земља се неће одједном променити само зато што се ниједан Кастро не налази на челу државе, али ће Дијаз-Канел вероватно наставити да примењује реформе које је започео његов политички отац: прихватање малог приватног бизниса, отварање за стране инвестиције и делимично побољшање односа са САД. Томе ће допринети и чињеница да Куба више не може да рачуна на ранију издашну помоћ коју јој је слала Венецуела, сада и сама у великој кризи.

Драган Стојановић

Политика

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*