Катарина Субашић: Случај ослобођених лекара „Децедре“ или како смрт може да застари?

0

Од тренутка када сам прочитала вест да су лекари клинике Децедра правоснажно ослобођени кривице за смрт Јелице Радовић, не могу да се смирим. Суд је утврдио да су је несавесно лечили, због чега је умрла после рутинске операције, али случај је застарео па су ослобођени кривице. Еј, убили девојку од 19 година несавесним лечењем, али случај застарео па ником ништа! Само једну реч за то имам: скандал.

Што рече једна моја пријатељица, не разумем како је могуће да смрт застари? Већ два дана мислим на Јелицине родитеље и покушавам да замислим колико је њима све то страшно кад је мени и, верујем сваком нормалном човеку овде, то толико болно. Пре десет година изгубили су дете. Десет година се будиш сваког јутра и питаш се шта је могло да буде другачије, да ли је могло, шта би било да је било и зашто није било. Десет година устајеш са болом у стомаку и костима, гледаш како генерација твог мртвог детета завршава факултет, запошљава се, заљубљуе се, добија своју децу. Живи живот. Твом детету је то ускратила група људи која је, на неку фору српског корумпираног и трулог правосуђа, ето, успела да се извуче од одговорности – те мале, готово ништавне правде и компензације за штету коју су својим несавесним (не)чињењем направили а коју нико никада, па ни они, неће моћи да поправи, нити да надокнади.

Апелациони суд, међутим, наводи да је утврдио да су Славко Томић, Миодраг Стојановић, Оливера Јеремић „уопште очигледно несавесно поступали“ у односу на пацијента, међутим за ово кривично дело нису могли бити оглашени кривим, јер је апсолутна застарелост кривичног гоњења наступила још 2010. године, напомиње се у образложењу.

Онда се тој групи својим нечињењем придруже тужиоци, судије, писари, ћате, основни суд, апелациони суд, ко све не… ко 10 година опструира поступак како би се та група извукла. Неко ће рећи такво је судство овде, у Србији. Процедуре, закони, право… Па о томе и причам. У Великој Британији је убица посланице Џо Кокс осуђен после непуних шест месеци – није небитно ни да је добио доживотну робију – а овде процес траје десет година и онда неповратно застари. Криви су, али касно је сад, прошао воз – тако испада.

Милан Антонијевић, директор Комитета правника за људска права Јуком, каже да је рок за застаревање случајева довољно дуг да се поступци доведу до краја, а адвокат Мирослав Тодоровић, бивши судија Окружног суда у Београду, каже да је тужилац дужан да води бригу о поступку. – Највећа одговорност за застаревање… је на тужиоцима – изјавио је за Данас.

Питам се како спавају све те судије, писари, тужиоци, судски позивари? Гледају ли своју децу сваког јутра и питају ли се понекад шта би било да им их неко одузме ето тако, немаром? Да ли некад пију кафу са дететом ујутру и помисле како Радовићи своју пију сами, у тишини, што је мени прошло кроз главу јутрос док сам свом сину кувала кафу? Да ли бар понекад помисле колики је њихов допринос овој анархији у којој живимо, у којој можеш убити човека и проћи некажњено, баш као што можеш све друго урадити потпуно некажњено. Потребно је само да си нечији син, брат, друг, кум…

И како може да застари процес оптуженима за убиство? У сваком правосудном систему важи правило да је осумњичени невин док се не докаже кривица, али зар не би требало заштити жртве и њихове породице? Или, ако ништа друго, спречити да се овакве скандалозне одлуке доносе, макар биле засноване и на строгом слову закона. Зар све те силне реформе правосуђа нису предвиделе могућност да осумњичени за овако тешко дело не могу да се не појављују на суђењу, не могу да одлажу испитивања због разлога за које се не траже докази и аргументи? И да је довољно имати везу, подмитити, бити на некаквом положају и тако бити изнад свега.

Мислим да нас то све више боли од људске грешке. Јер тако није само у правосуђу, тако је, доказује се свакодневно, у свим областима живота: школи, болници, дому здравља, пошти, саобраћају… где год се окренемо, арбитрарно и селективно. За чланове породица важних личности, партије или, просто, оне који могу да плате, има и правде и лечења и сва врата се отварају. За већину обичних смртника, све се сведе на слегање раменима и позив да се помире са тим јер, забога, процедуре, право, прописи… Криви су, али случај је застарео.

У Србији у просеку годишње застари око хиљаду случајева. Једно од могућих решења којом би се спречиле овакве неразумљиве одлуке је примењивање „француског модела“, према коме застарелост престаје да тече чим започне истражни поступак, а не као у Србији да се води од момента када се уђе у предистражни поступак.

Е, па, ја се надам да се Радовићи неће помирити са судбином, већ ће ову државу извести пред Европски суд за људска права у Стразбуру и добити парницу и милионску одштету. Наравно да им та пресуда неће вратити дете, нити умањити бол. Али ће, макар, и њих и све нас који пунимо својим зарадама и порезима буџет државе Србије из ког би та казна била плаћена, натерати да бар на тренутак добро размислимо колика је моћ нашег бирачког гласа. Да се запитамо можемо ли још нешто да урадимо да се ова држава коначно стави у функцију нас грађана због којих је направљена и који је издржавамо.

Укључујући и судије основног, вишег, апелационог или било ког суда.

Катарина Субашић, ВАЈС

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*