Katarina Subašić: Slučaj oslobođenih lekara „Decedre“ ili kako smrt može da zastari?

0

Od trenutka kada sam pročitala vest da su lekari klinike Decedra pravosnažno oslobođeni krivice za smrt Jelice Radović, ne mogu da se smirim. Sud je utvrdio da su je nesavesno lečili, zbog čega je umrla posle rutinske operacije, ali slučaj je zastareo pa su oslobođeni krivice. Ej, ubili devojku od 19 godina nesavesnim lečenjem, ali slučaj zastareo pa nikom ništa! Samo jednu reč za to imam: skandal.

Što reče jedna moja prijateljica, ne razumem kako je moguće da smrt zastari? Već dva dana mislim na Jelicine roditelje i pokušavam da zamislim koliko je njima sve to strašno kad je meni i, verujem svakom normalnom čoveku ovde, to toliko bolno. Pre deset godina izgubili su dete. Deset godina se budiš svakog jutra i pitaš se šta je moglo da bude drugačije, da li je moglo, šta bi bilo da je bilo i zašto nije bilo. Deset godina ustaješ sa bolom u stomaku i kostima, gledaš kako generacija tvog mrtvog deteta završava fakultet, zapošljava se, zaljubljue se, dobija svoju decu. Živi život. Tvom detetu je to uskratila grupa ljudi koja je, na neku foru srpskog korumpiranog i trulog pravosuđa, eto, uspela da se izvuče od odgovornosti – te male, gotovo ništavne pravde i kompenzacije za štetu koju su svojim nesavesnim (ne)činjenjem napravili a koju niko nikada, pa ni oni, neće moći da popravi, niti da nadoknadi.

Apelacioni sud, međutim, navodi da je utvrdio da su Slavko Tomić, Miodrag Stojanović, Olivera Jeremić „uopšte očigledno nesavesno postupali“ u odnosu na pacijenta, međutim za ovo krivično delo nisu mogli biti oglašeni krivim, jer je apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja nastupila još 2010. godine, napominje se u obrazloženju.

Onda se toj grupi svojim nečinjenjem pridruže tužioci, sudije, pisari, ćate, osnovni sud, apelacioni sud, ko sve ne… ko 10 godina opstruira postupak kako bi se ta grupa izvukla. Neko će reći takvo je sudstvo ovde, u Srbiji. Procedure, zakoni, pravo… Pa o tome i pričam. U Velikoj Britaniji je ubica poslanice Džo Koks osuđen posle nepunih šest meseci – nije nebitno ni da je dobio doživotnu robiju – a ovde proces traje deset godina i onda nepovratno zastari. Krivi su, ali kasno je sad, prošao voz – tako ispada.

Milan Antonijević, direktor Komiteta pravnika za ljudska prava Jukom, kaže da je rok za zastarevanje slučajeva dovoljno dug da se postupci dovedu do kraja, a advokat Miroslav Todorović, bivši sudija Okružnog suda u Beogradu, kaže da je tužilac dužan da vodi brigu o postupku. – Najveća odgovornost za zastarevanje… je na tužiocima – izjavio je za Danas.

Pitam se kako spavaju sve te sudije, pisari, tužioci, sudski pozivari? Gledaju li svoju decu svakog jutra i pitaju li se ponekad šta bi bilo da im ih neko oduzme eto tako, nemarom? Da li nekad piju kafu sa detetom ujutru i pomisle kako Radovići svoju piju sami, u tišini, što je meni prošlo kroz glavu jutros dok sam svom sinu kuvala kafu? Da li bar ponekad pomisle koliki je njihov doprinos ovoj anarhiji u kojoj živimo, u kojoj možeš ubiti čoveka i proći nekažnjeno, baš kao što možeš sve drugo uraditi potpuno nekažnjeno. Potrebno je samo da si nečiji sin, brat, drug, kum…

I kako može da zastari proces optuženima za ubistvo? U svakom pravosudnom sistemu važi pravilo da je osumnjičeni nevin dok se ne dokaže krivica, ali zar ne bi trebalo zaštiti žrtve i njihove porodice? Ili, ako ništa drugo, sprečiti da se ovakve skandalozne odluke donose, makar bile zasnovane i na strogom slovu zakona. Zar sve te silne reforme pravosuđa nisu predvidele mogućnost da osumnjičeni za ovako teško delo ne mogu da se ne pojavljuju na suđenju, ne mogu da odlažu ispitivanja zbog razloga za koje se ne traže dokazi i argumenti? I da je dovoljno imati vezu, podmititi, biti na nekakvom položaju i tako biti iznad svega.

Mislim da nas to sve više boli od ljudske greške. Jer tako nije samo u pravosuđu, tako je, dokazuje se svakodnevno, u svim oblastima života: školi, bolnici, domu zdravlja, pošti, saobraćaju… gde god se okrenemo, arbitrarno i selektivno. Za članove porodica važnih ličnosti, partije ili, prosto, one koji mogu da plate, ima i pravde i lečenja i sva vrata se otvaraju. Za većinu običnih smrtnika, sve se svede na sleganje ramenima i poziv da se pomire sa tim jer, zaboga, procedure, pravo, propisi… Krivi su, ali slučaj je zastareo.

U Srbiji u proseku godišnje zastari oko hiljadu slučajeva. Jedno od mogućih rešenja kojom bi se sprečile ovakve nerazumljive odluke je primenjivanje „francuskog modela“, prema kome zastarelost prestaje da teče čim započne istražni postupak, a ne kao u Srbiji da se vodi od momenta kada se uđe u predistražni postupak.

E, pa, ja se nadam da se Radovići neće pomiriti sa sudbinom, već će ovu državu izvesti pred Evropski sud za ljudska prava u Strazburu i dobiti parnicu i milionsku odštetu. Naravno da im ta presuda neće vratiti dete, niti umanjiti bol. Ali će, makar, i njih i sve nas koji punimo svojim zaradama i porezima budžet države Srbije iz kog bi ta kazna bila plaćena, naterati da bar na trenutak dobro razmislimo kolika je moć našeg biračkog glasa. Da se zapitamo možemo li još nešto da uradimo da se ova država konačno stavi u funkciju nas građana zbog kojih je napravljena i koji je izdržavamo.

Uključujući i sudije osnovnog, višeg, apelacionog ili bilo kog suda.

Katarina Subašić, VAJS

POSTAVI ODGOVOR

*