Казанска икона Богородице: Како Отаџбину од непријатеља одбранисмо

0

Руску земљу је почетком XVII века задесила нечувена невоља. Три године заредом – глад, куга, потом бескрајни грађански рат који је у нашој историји добио кратак назив – „Смутња“. Самозванци, четворица великих и мноштво малих, пољско-шведска интервенција, морални распад нације, и на крају – потпуни распад државе.

Русија као држава од 1610. до 1612. године није постојала. Пољаке су у Москву пустиле тадашње присталице „општељудских вредности“. Руски Север су заузели Швеђани, по читавој земљи су се размилеле пољско-руско-татарске банде, пљачкајући све одреда, не обазирући се на вероисповест и националност.

Током година Смутње је много, јако много Руса изгубило способност разликовања истинског од лажног, добра од зла, и све то време се чуо усамљени осуђујући глас светитеља Гермогена, од 1606. године – Његове Светости Патријарха. Сматрали су га исувише суровим, чак окрутним, али ако се без предубеђења оцењује улога Патријарха у тим страшним и срамотним догађајима, испоставља се занимљива ствар: човек који је једном благословио народ новопронађеном иконом Казанске Богородице није начинио ниједну грешку у оцени људи и ситуација, једини је увек тачно знао шта да се ради, није долазио у искушење да пристане чак ни на наизглед спасоносне компромисе. Свако ко је себе сматрао родољубом, проверавао је своје поступке по обрасцу који је створио Патријарх Гермоген. Над земљом на умору је попут звона за узбуну је звучао глас осамдесетогодишњег Светитеља, разношен стотинама руком преписаних писама.

Иноземци су одлучили да сломе вољу древног старца који је већину живота провео у подвигу поста… гладовањем! Они који су тих дана видели Патријарха заточеног у манастирску тамницу (племић Роман Пахомов и грађанин Родион Моисејев) причали су да се Патријарх моли пред иконом Богородице, и сузе непрекидно теку из старих очију. Његова Светост Патријарх је 17. фебруара 1612. године издахнуо од глади, али су његове позиве чули. Ка Москви су кренуле снаге Друге Народне војске (прва је изгинула 1611. године) које су предводили обичан њижегородски месар Кузма Мињин и кнез Дмитриј Пожарски, премда болан од незалечених рана које су се стално отварале.

Постоји горка руска узречица која говори о крајњој немаштини: „Засеци – крв неће потећи!“. Тако би могла рећи Русија у случају погибије Друге Народне војске. Мињин и Пожарски су водили последње мрвице здравих снага земље. Погибељ их је у стопу пратила – на вође су стално организовани атентати – погибељ је чекала испред њих: издајници козаци су се договорили са Пољацима да заједно ударе народној војсци у леђа. Неумољиво су истицали последњи сати живота Русије – елитне краљевске трупе на челу са хетманом Ходкевичем хитале су да се сједине са Пољацима који су засели у Москви. Исувише много „случајности“ је требало да се поклопи да би се дело свештеномученика и чудотворца Његове Светости Патријарха Гермогена овенчало успехом…

Светитељ је још за живота успео да заповеди да се у Народну војску донесе Казанска икона Богородице. Пред њом су се молили Мињин и Пожарски, она је ратнике пратила у походу. Народна војска се 14. августа 1612. године зауставила крај Тројице-Сергијевског манастира да сачека оне заостале. А 18. августа је, на дан покрета народне војске ка Москви, служен молебан, по чијем завршетку је ветар изненада променио смер: од снажног супротног је постао изузетно снажан успутни.

Летописна прича саопштава да су се од ветра у леђа коњаници једва држали у седлима, али су свима лица била радосна, одасвуд су се чула обећања да ће умрети за дом Пречисте Богородице. Само што је народна војска стигла до Москве и распоредила се за борбу, појавио се Ходкевич. До окршаја је дошло 22. августа, а основни догађаји су се одигравали недалеко од зидина Новодевичког манастира. У тешком боју се народна војска повлачила, нарочито је страшан био удар пољске коњице – како и не би кад су „крилати хусари“ били најбоља оклопна коњица Европе! Али, уто нису издржали козаци-издајници, који су се налазили нешто даље, и чији предводници још нису одлучили којој страни да се прикључе. Испрва мали број њих, а потом је стотина за стотином, не слушајући команданте, почела да прелази на страну Пожарског, и прилив свежих снага је пресудио. Ходкевич је потучен до ногу и одбачен од Москве.

У ноћи уочи 22. октобра (по старом календару) се архиепископу Арсенију, приспелом из Грчке, тешко болесном од потреса и брига, који се већ данима злопатио у заробљеништву, јавио преподобни Сергије Радоњешки и рекао: „Арсеније, наше молитве су услишене; ујутру ће Москва бити у рукама оних који је опседају, и Русија је спашена“. Та радосна вест се брзо пронела по војсци, и поткрепљени вишњом силом, руски ратници су на јуриш заузели Китај-град, а кроз два дана ушли у Кремљ.

22. октобра је народна војска на јуриш заузела Китај-град, а 26. октобра је пољски гарнизон Кремља капитулирао. Козаци (бивши издајници) су победничку литију започели од храма Казанске Богородице иза Покровске капије.

Литију је на Стратишту, изашавши из Кремља, дочекао архиепископ Арсеније, носећи Владимирску икону Богородице, коју је у заробљеништву сачувао. Потресен сусретом двеју чудотворних икона Богородице, народ се са сузама у очима молио Небеској Заступници.

После истеривања Пољака из Москве, кнез Дмитриј Пожарски је, према Никоновском летопису, поставио свету Казанску икону у својој парохијској цркви Ваведења Пресвете Богродице у храм, на Лубјанки у Москви. Касније је средствима кнеза-родољуба на Црвеном тргу подигнута Казанска саборна црква. Казанска икона, која је била у војсци Пожарског, 1636. године је пренета у нови храм. Сада се та света икона налази у престоничкој Богојављенској Патријаршијској саборној цркви.

У знак сећања на ослобођење Москве од Пољака установљено је да се на тај дан слави посебан празник у част Казанске иконе Богородице, која се налазила у народној војсци и постала њен главни символ. Испрва је то био само московски празник, а од 1649. године је постао сверуски.

Казанска саборна црква на Црвеном тргу у Москви – једна од најпознатијих московских цркава – подигнута је 1636. године, и у њу је пренета икона-ослободитељка, која се сада чува у Богојављенској саборној цркви.

Петар Велики се пред Полтавску битку са својом војском молио пред иконом Казанске Богородице (из села Каплуновка). Казанска икона Богородице је 1812. године заклањала руске војнике који су одбили француску најезду.

Руске јединице су под вођством Милорадовића и Платова на празник Казанске иконе 22. октобра 1812. године потукле Давуову заштитницу. То је био први већи пораз Француза после напуштања Москве, непријатељ је изгубио 7.000 војника. Тог дана је пао снег, почели су јаки мразеви, а армија освајача је почела да се топи.

Икона није само државницима и дружинама указивала пут – постала је лепа традиција да родитељи управо том иконом благослове брак своје деце, и ту икону Богородице, која је међу најомиљенијима у Русији, прати дугачак списак чуда.

Својевремено су се и многе копије Казанске иконе прославиле чудима: Тобољска, Каплуновска, Вознесенска и друге.

Тобољска икона. Та чудотворна икона се налази у Тобољску, у саборној цркви. Појавила се 1661. године. Те године је 8. јула у Тобољску, у Знаменском манастиру, на дан празника Казанске иконе, на јутрењу, док је јерођакон Јоаникије читао предање о појављивању иконе Пресвете Богородице у Казану и стигао до места где је речено да архиепископ казански раније није веровао у појављивање иконе, а потом пред читавим народом молио Пречисту Богородицу за опроштај свог греха, изненада је онесвешћен пао на под заједно са налоњем.

Када се повратио, сместа је позвао духовника и поверио му следеће: „21. јуна сам после Јутрења дошао у своју келију и заспао. Одједном видим – прилази ми светитељ у пуном орнату, сличан Јовану Златоусту; помислио сам да је то митрополит Филип. Светитељ ми рече: „Устани и реци архимандриту, војводи и читавом народу да се недалеко од Трисветитељске цркве у граду сагради црква Казанској Богородици, да се сагради за три дана, а четвртог да се освети и унесе у њу икона Богородице Казанске – иста она која сада стоји у паперти ове Трисветитељске цркве у остави, лицем према зиду. Реци нека се у граду слави ова икона. Ево се због грехова ваших расрдих на вас, ви хулите и хулом својом као воњем испуњавате ваздух: то је смрад и Богу и људима; али је Богородица наша са свим свецима молила Сина Свога Христа Бога нашег за ваш град и за читав народ, како би Он одвратио праведни гнев Свој“. Али сам се ја, пробудивши се, запрепастио, а никоме ништа нисам рекао. Нешто касније, када сам био у својој келији и почео да пишем ирмосе: Преукрашена божанском славом – одједном ми је ушао исти светитељ и благонаклоно ми рекао: „Зашто ниси рекао оно што ти је речено од Пресвете Богородице преко мене, Њеног служитеља?“ – па нестао. Од страха сам се срушио на земљу, прославивши Бога, али сам се побојао да кажем шта сам видео, како не би дошло до пометње у народу, и из бојазни да ми неће поверовати.

Неколико дана касније, светитељ ми се опет јавио у сну и рекао већ са гневом: „Зашто ниси рекао шта ти је заповеђено? Због твог потцењивања гнев Божји стиже на ваш град због грехова ваших. Жито ваше трули, а вода надолази – устај што пре и испричај архимандриту и војводи и читавом народу; ако не кажеш, ускоро ћеш умрети. Ако грађани послушају, милост Божја биће на вашем граду и његовој околини; ако пак не послушају, тешко вашем граду: стока ће вам крепати, од киша ће вода разнети куће ваше, и сви ћете нестати као глисте, а икона Богородице ће се прославити на другом месту“. Али ни за то треће јављање ником нисам рекао, и ево 6. јула, када сам после вечерњег појања дошао у келију и легао да спавам, заспао сам лаким сном и чујем – чудесно звоне у манастиру два звона и необични гласови певају: Возвеличим Тја, Пренепорочнују Матер Бога нашего.

Један од појаца ми је казао: „Због тога што ниси рекао што ти је заповеђено, већ сутра ћеш бити кажњен пред читавим народом“. И ево, када сам на јутрењу почео да читам о појављивању чудотворне иконе Богородице у Казану, видех како светитељ који ми се раније јављао иде са паперти и благосиља народ с обе стране; дошавши у трпезарију, такође благосиљајући људе, приђе ми и рече: „Ти то читаш а зашто сам не верујеш? Та је икона у земљи била, а ова стоји у паперти лицем према зиду; зашто о њој не рече?“ И припретивши ми руком, каза: „Буди одсад оронуо све дотле док се божанско дело не сврши“. Рекавши то, постаде невидљив, а ја се од страха сруших на земљу и ево вам тек сада то говорим“. Народ је, сазнавши за чудесне појаве, са сузама у очима прослављао милост Пресвете Богородице, и сви су усрдно с Литијом однели икону на место где је било указано да се гради Црква, и црква би изграђена за три дана и четвртог освећена. До изградње цркве су, наводи Приповедач, били пљускови и речице надолазиле, као да је пролеће, а када су почели да граде, разведрило се; жито и поврће се отад опоравило.

Каплуновска-Казанска икона. Та икона се налази у сеоцету Каплуновка Харковске епархије. Појавила се 1689. године на следећи начин. Свештенику тог сеоцета Јовану Уманову, који је изузетно благочестиво живео, појавио се у сну неки старац украшен седим власима, и рекао му да ће му ускоро доћи из Москве иконописци с иконама, и да од најстаријег међу њима по годинама за себе купи из свежња икона ону осму, Казанску икону Пресвете Богородице. „Од ње ћеш добити благодат и милост“ – додао је старац.

Свештеник је тако и учинио, али је претходно строго постио. Ускоро је уследило ново виђење у сну свештенику Уманову: појавила се Сама Пресвета Богородица и заповедила да икону постави у цркви. Свештеник је о свом виђењу саопштио народу и свечано пренео икону у цркву, и отад од иконе почеше да се дешавају чуда. Икона је названа Каплунска. А 1709. године, када је цар Петар Велики ратовао са шведским краљем Карлом XII, позвао је код себе у Харков свештеника са Каплуновском иконом и заповедио да се носи испред војске, док се сам са сузама молио пред њом Царици Небеској за помоћ. Међутим, краљ Карл се зауставио са својом војском близу Каплуновке и са издајником хетманом Мазепом сместио у дому свештеника Јована. Тада су поједини његови необуздани ратници хтели да запале цркву. Обложили су је сламом и дрвима, али ма колико се трудили, није им успело да потпале ни сламу ни дрва. Сазнавши за то чудо и за то да се св. икона налази у руском табору, Карл је рекао Мазепи: „Ако није успело да се и без иконе запали црква, онда нам тамо где се она налази неће бити сигурно“. Тако се заиста и десило. Полтавска битка је донела Великом Петру победу над Карлом. Чудотворна Каплуновска икона је у слободи (козачком селу) Козејевки, 80 врста од Харкова.

Нижњеломовска-Казанска икона. Та икона се 1643. године појавила на извору две врсте од града Нижњи Лом Пензенске губерније. На месту њеног појављивања је прво подигнута капела, а затим црква и манастир.

Карповска-Казанска икона. Та икона се налази у Курском Зибиченском манастиру, камо је пренета 1725. године из Карповске пустаре.

Каташинска-Казанска икона. Та се икона појавила 1622. године у шумарку код села Бели Кладенац Черниговске губерније тамошњем свештенику који ју је поставио у сеоску цркву. Ту је 1692. године основан мушки манастир назван Каташински.

Вознесенска-Казанска икона. Налази се у Вознесенском женском манастиру у Москви, у Кремљу. Први пут се прославила 1689. године. Двапут јој је претила опасност да изгори, али је чудесно сачувана. Те године су пошто је завршен молебан пред њом, заборавили да угасе свећу, свећа је пала, и од ње је нагорео налоњ на коме је икона лежала, док је сама икона, премда насликана на платну, остала сасвим неоштећена. Други пут је икона чудесно сачувана када је 19. јуна 1701. године избио пожар у Московском Кремљу и изгорео царски дворац и Вознесенски манастир. Када су износили сасуде и иконе из манастирске саборне цркве, њу нису изнели; међутим, обрела се заједно с осталим изнетим иконама; а када су по завршетку пожара почели да уносе ствари натраг у цркву, спазише да икона већ стоји на свом месту, иако је нико није уносио. И много беше чудесних исцељења од те иконе.

Павловска-Казанска икона. Та се икона налази у селу Павловско Московске губерније Звенигородског округа. Појавила се на дрвету у близини села, где је изграђена капела у знак сећања на њено појављивање; унутар капеле се налази зденац, који у народу зову светим. Прво чудо од иконе је било следеће. Један сељак села Павловско се услед неумереног живота тешко разболео. У то време се другом благочестивом сељаку у сну јавила Пресвета Богородица и заповедила му да каже болеснику нека Јој се моли за исцељење и оде на свети зденац да се умије. Затим нека престане с неумереним животом јер иначе може умрети. Болесник је уз тешке муке отишао до зденца, умио се – и сасвим оздравио.

Иркутска-Казанска икона. Налази се у Иркутску у Богојављенској саборној цркви и прославила се многим чудотворствима. Њу сваке године у априлу или мају, после сетве јарих житарица, носе у литији по околним њивама ради освећења усева. Та је литија одавно установљена због честих неродица у селима око Иркутска.

Каргопољска-Казанска икона. Та чудотворна икона се налази у граду Каргопољу Олоњецке епархије, у Вознесенској цркви. Прославила се 1714. године. Икона се налазила у кући благочестиве удовице Марте Пономарјове, која је приликом молитве пред иконом једном видела како из десног ока Пресвете Богородице цури суза, и у страху то саопштила свештенику. Икона је пренета у цркву, и ту су за кратко време двапут пред свима из Богородичиних очију цуриле сузе, о чему је јављено тадашњем Новгородском митрополиту Јову.

Јарославска-Казанска икона. Та се икона налази у Јарослављу у женском Казанском манастиру. Прича о њеном прослављању гласи овако. Неки благочестиви човек који се звао Герасим, доживео је 2. јула 1588. године, док је боравио у Казану, чудесно виђење Саме Богородице, и када је после тога пожелео да купи за себе Њену икону, у сну је чуо глас који му је указао где и коју икону да купи, па да затим оде у град Романов и тамо каже житељима да саграде у име иконе цркву. Герасим је пронашао икону, и тек што ју је узео у руке, десна рука му се, која га је одавно болела, исцелила. Црква у Романову је подигнута и икона је тамо стајала до 1604. године, када су град заузели Литванци. У то време је један од њих узео чудотворну икону и однео је са собом у Јарослављ. Ту се Сама Богородица јавила неком ђакону Елеазару и заповедила да се у Њену част подигне црква. То је учињено, а потом је уз њу саграђен манастир. Житељи Романова су хтели да им се чудотворна икона врати, али су грађани Јарославља молили цара Василија Јовановича да остане у њиховом граду, и цар је, посаветовавши се са патријархом Гермогеном, граматом у његово име потврдио њихову жељу, али под условом да начине тачну копију чудотворне иконе за Романов. И саму чудотворну икону сваке године носе из Јарославља у Романов.

Казанска, која се налази у московском Симоновом Манастиру. Ту икону су даривали они који су је добили на благослов од епископа Вороњешког Тихона. С обе стране су приказани св. Тихон, светитељев анђео, и Марта, анђео његове сестре Марте. По први пут се прославила исцељењем девојке-ходочаснице Наталије, којој се икона трипут у сну јављала, али она није знала где да је пронађе. Најзад јој се у сну јавио јеросхимонах Симоновог манастира Алексиј са самом иконом и рекао да она стоји у манастирској саборној цркви на десној страни. Икона је пронађена и болесница је после молитве пред њом добила исцељење. Касније је у њену част и за њу постављен посебан олтар у манастирској саборној цркви. Од иконе је било много чуда.

Казанска која се налази у Вишенској пустари. Ту икону је 1812. године из Москве у Тамбовски Вознесенски женски манастир донела монахиња Миропија која се из разорене престонице тамо преселила. Благочестива старица је трипут на јави чула од иконе глас који је заповедао да је пренесу у Вишенску пустару, и после њене смрти је, по завештању, икона пренета. Осим многих исцељења од иконе, вишенски монаси су понекад ноћу виђали како се од ње црквом шири јарка светлост.

Казанска која се налази у Височинском Казанском манастиру. Обитељ је тако названа по икони, а икона – по селу Височино, где се прославила чудесима. Икона се појавила почетком XVIII века, у доба владавине Петра I. Село Височино тада још није постојало, већ је ту била државна борова шума. На обали реке Мже која протиче кроз шуму и окружена је мочварама, у изби је живео чувар са породицом. Том чувару се икона и појавила како стоји на брежуљку у мочвари. Икона је исијавала светле зраке. Чувар ју је с поштовањем и молитвом узео и ставио у своју избу на полицу уз друге иконе. Ту се икона ускоро прославила по сунцоликом сјају који је исијавала, и по исцељењу слепог и хромог старца, чуваревог оца. Онда је икона пренета у оближњу цркву села Артјуховка, али се икона трипут враћала натраг у чувареву избу. Народ је, сазнавши за појаву иконе, почео да јој долази на поклоњење, и многи добише исцељење и утеху. Тада је стотинар (поручник) Височин, коме је цар за заслуге током полтавске битке поклонио земљу са боровом шумом, где је у чуваревој изби стајала чудесна икона, ту саградио насеље које је по његовом презимену названо Височино, и из села Артјуховке пренео у њега цркву, где је и допремљена чудотворна икона. Касније је ту основан манастир. И у манастиру је од иконе било много чудеса.

Казанска која се налази у главној Тамбовској саборној цркви. Та икона је богато украшена. Прво њено чудо су биле сузе које су 6. децембра 1695. године током свеноћног бдења намочиле копрену и налоњ.

Казанска која се налази у темњиковској Преображенској саборној цркви. Она се налазила у складишту међу сасудама које више нису за употребу. Икона се трипут јављала једној госпођи која је патила од болова у ногама, и обећала исцељење ако је пронађе. Болесница је затражила да је одвезу у темњиковску саборну цркву. Чим је спазила икону у складишту, сместа је осетила олакшање и после молитве се сасвим исцелила.

Казанска која се налази у граду Вјазњики. Она стоји у саборној цркви. Та се икона прославила чудесима почетком XVII века.

Казанска која се налази у Суздаљу. Стоји у парохијској Воскресенској цркви. Ту је икону после појављивања Саме Богородице насликао благочестиви монах Шартомског Николајевског манастира Јоаким, који је живео у XVII веку. Тај монах је живео у колиби поред Казанске цркве, где је и сахрањен.

„Чудотворне иконе Пресвете Богородице. Њихова историја и слике“, саставио протојереј И. Бухарев. Москва, „Каравела“, 1994. Штампа се по издању: Чудотворныя иконы Пресвятой Богородицы (Исторiя ихъ и изображенiя). Составилъ Протоiерей I. Бухаревъ. Москва, Типо-Литография Г.И. Простакова, Балчугъ, д. Симонова монастыря. 1901.

 

Српска.ру

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*