Кецмановић: ДОКОНИ БОСНОЉУБ поново јаше

0

Морал одавно не цвјета на пољу политике, али Месићев безобразлук се чак и данас ријетко среће.

„Представнике БиХ – који не признају државу – треба искључити из политичког живота. А имамо у Босни и оних који не желе улазак у ЕУ, него не желе остати ни у БиХ. Они нису на вријеме искључени из политичког живота БиХ. Свако онај ко не признаје БиХ по логици ствари не може представљати БиХ ни као цјелину ни као дијелове. Како би било да се неко кандидује за рукометну репрезентацју, а да лопту хвата ногом. Ако се не уклапа у систем, не може га представљати, али нажалост тога има у БиХ“.

Ово је изјава коју је на ТВ Н1 дао један гост Сарајево Business Forum-a. Погодите тко? Нећете вјеровати, али то је онај исти бивши хрватски политичар који је био посљедњи предсједник СФРЈ и по сопственом признању радио на њеном растурању, те по повратку у Загреб пред Хрватским сабором тријумфално саопштио да је извршио своју мисију у Београду и да Југославија више не постоји.

ОБНОВОВИТЕЉ СТАРОГ БРАТСТВА
Морал одавно не цвјета на пољу политике, али безобразлук Стјепана Месића чак и данас се ријетко сусреће и права је срећа што Стипу више ни код куће нико ништа не пита. Током сецесионистичког рата у Хрватској Месић је у загребачким медијима из дана у дан призивао рат у БиХ. Туђману је требало да линију фронта против ЈНА развуче преко Саве и да у рат гурне слабо наоружане Муслимане као топовско месо. Стипе је у својим најбољим ХДЗ-овским данима успјешно обавио овај врховников задатак и обновио братство по оружју шаховнице и полумјесеца сковано још за вријеме НДХ.

Истина, Муслимана, тј. Бошњака, изгинуло је бар два-три пута више него Хрвата у БиХ, али жртве су ваљда вриједиле пет кантона на 25 одсто територије, па Месића на Башчаршији и данас дочекују као великог пријатеља Бошњака и Босне. Велики боснољуб Месић воли у Сарајеву да прича како се са Туђманом разишао због његове антибосанске политике. Истина је, међутим, да је хрватски врховник играо на двије једнако и антибосанске и антимуслиманске политике.

Једну је персонификовао творац Херцег-Босне Мате Бобан, који је столовао у Грудама, а другу декларативно пробосанску Стјепан Кљујић, који је сједио у Предсједништву БиХ у Сарајеву. Месић је подржавао ову потоњу, али са војно-стратешком аргументацијом да БиХ треба сачувати као тампон-зону према увијек опасној Србији, са Муслиманима као на Дрини истуреним граничарима према експанзионистичким и ратоборним Србима.

Та оријентација је под америчко-њемачким притиском привремено побиједила и без Стјепана Месића (Вашингтонски споразум), али су је западни Херцеговци основано везали за њега. Невољко су се одрекли Херцег-Босне, а он их је као примитивне и агресивне бјелочарапане листом потиснуо са утјешних функција у Загребу. Узајамни анимозитет је толико нарастао да су током његова два мандата западни Херцеговци враћали домовнице и путовнице добијене у Загребу, уз објашњење да је „Хрватска више заинтересована за успјех туристичке сезоне на Јадрану него за судбину браће у БиХ“.

Месић се, опет, током осам година предсједниковања није усудио да посјети првоборце ХВО-а у „Херцег-Босни“ који су више изгинули за „лијепу нашу“ Хрватску него за завичајне Груде, Лиштицу и Љубушки. Свакaко више него Загорци и Истрани, заједно. Месићева мржња према српској творевини Југославији и Србији логично се протегла и на Српску.

Током двије деценије од завршетка грађанског рата у БиХ он, и као већ одавно умировљени предсједник, мало-мало па запријети да ће уколико РС и само покуша да се одвоји од БиХ, хрватске постројбе упасти преко Саве и пресјећи је код Брчког. Дакле, када је он Хрватску отргао од СФРЈ, то је био национално-патриотски чин, а када Додик помене да РС нема ништа од БиХ и да ће на даљу ревизију Дејтона одговорити референдумом о осамостаљењу онда је Стипе чак спреман да оружано интервенише у другој држави у прилог неповредивости њених граница и заштите бошњачких интереса.

Заборавља да легалитет том чину може дати само позив Предсједништва БиХ уз консензус сва три члана. Месић је један од оних који жарко желe да БиХ буде „нормална јединствена држава“ иако таква нит’ је била нити може бити. Ваљда је зато увијек радо позван да нешто прозбори о БиХ у муслиманском Сарајеву. Одавно далеко од власти и политике у својој земљи, те медијски незанимљив коментатор о локалним збивањима, Месић се оглашава искључиво поводом догађаја у Босни, и то онда када Загреб хоће да нешто заглади у све горим бошњачко-хрватским односима у заједничком ентитету.

У те сврхе је најефикасније ударити на Српску и Србе као заједничког душманина. А пензионерски доконом боснољубу није тешко ни да скокне до Сарајева и да се на Башчаршији осјети као у државничким данима. Дочекају га, смјесте, напоје и нахране као најрођенијег и још га прошетају уским улицама око Бегове џамије, гдје срдачно отпоздравља одушевљеним домаћинима као да је у званичној посјети. Успут Стјепан-Стипе у високој пратњи Стјепана-Пепија (Кљујића) сврати и на туцану кахву код Дибека, на ћевапе код Ченгића, на мезетлуке и јемеке прекопута код Пашића. А онда навру сентименталне успомене на покојне пријатеље, попут Кеме (Кемал Монтено), Кинђета (Мирза Делибашић) и Пимпека (Даворин Поповић).

Окупљени махалаши свршавају од среће што еуропејац Стипе воли све што воле Млади муслимани. И при том и не помишљају да их Стипе као „хрватско цвијеће“ можда поново спрема за источни фронт, сада у постројбама НАТО-а. Надмени и агресивни Туђман је вријеђао Изетбеговића да „Хрвати имају еуропску задаћу да цивилизирају и култивирају муслимане“. И Месић мисли да им то недостаје, али да је баш то добра претпоставка за манипулирање припростим Босанцима.

„ПЕНИЦИЛИН ШИРОКОГ СПЕКТРА“

Не зову га џаба „пеницилин широког спектра“ за муслимане, Муслимане, Бошњаке, Босанце и сл. Најзад, остаје питање на кога је све Месић мислио када је оптужио „оне који су нелојални БиХ, а хоће да је представљају“. Није прозвао свог „омиљеног“ Додика, као што то иначе чини, а рекао је и у множини? Погађамо да је, поред Додика, имао на нишану и Човића.

Њих двојица су вјероватни кандидати за Предсједништво БиХ, а обојица више држе до Српске и „Херцег Босне“ него до „беиха“ оквира. Није баш да хоће да разбију БиХ, као што је Месић разбијао СФРЈ, али заиста хоће равноправност три конститутивна народа, хоће минималне надлежности заједничких органа у Сарајеву и редукцију Савјета министара на свега три ресора, како је и било предвиђено Уставом, односно Анексом 4 изворног Дејтонског споразума.

Човић га посебно љути што тражи да хрватског представника у Предсједништву БиХ бирају Хрвати, а не Бошњаци, што подсјећа Загреб да су се Хрвати у БиХ Вашингтонским споразумом одрекли Херцег Босне илити трећег ентитета, уз компензацију да ће Федерација БиХ ући у конфедерацију са Хрватском итд, итд. Укратко, бјелочарапани су годинама стрпљиво ходали на прстима да не би покварили пузање матице ка Бриселу и сада су у централу ХДЗ-а дошли по своје да поремете јутарњу кавицу у пургера Стјепана у загребачкој „Еспаланади“.

Месић мрзи Србе, што и није необично с обзиром на његов политички бекграунд. Херцег-Босанце воли, али само када гину за „лијепу нашу“. А највише воли Бошњаке да вуче за нос. Прича им њиховом уху толико милозвучну причу да Додик и Човић не могу да представљају БиХ коју не признају, да Бошњаци у екстази забораве – ако ико искуствено зна да се може бити на челу државе, а не само је непризнавати него и рушити – да је то онда Месић.

Има неке досљедности у његовом понашању: увијек заступа оно што заповиједе странци тј. евро-амерички интегратори БиХ, а што они имају двоструке стандарде, није његово да се пита. Он не може да схвати да неко може да буде незаинтересован за ЕУ („А имамо у Босни и оних који не желе улазак у ЕУ…“) јер је његов неостварени животни сан био да пријем Хрватске дочека у предсједничком мандату. Нетачно, и Додик и Човић се експлиците залажу пријем БиХ у ЕУ, али то узимају за озбиљно таман толико колико и Јункер, Макрон и братија.

У знак признања за оданост глобалним моћницима, Месића су по истеку мандата позвали на традиционални новогодишњи концерт у Бечкој опери. Озарено Месићево лице у ложи међу домаћим сталним званицама подсјећало је на ликове из Крлежине породице Глембајевих. О карактеру Стјепана Месића можда ипак најбоље свједочи реакација на закашњело откриће његовог проусташког говора хрватској дијаспори у Аустралији с почетка ’90-их.

Стипица се искрено извинио, објаснио да је то био предизборни мотивациони говор и рекао да неће никад више. То је онај морални профил који када га критикујеш због неке свињарије, он се не брани, него каже да сам себи више замјера него што може било ко други. Тако испадне да би критичар требало још да га тјеши како од силног кајања не би извршио харакири.

На српском (српскорватском, хрватскосрпском, хрватском, босанском) језику тај тип човјека се дефинише једном ријечју која има пет слова, почиње са „п“, завршава са „а“. А средње слово је „з“.

 

стандард

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*