KЛАЊА, УБИСТВА И СИЛОВАЊА СРБА Зашто су НАЈВЕЋИ ЗЛОТВОРИ ратова у Хрватској, БиХ и на Kосову остали БЕЗ KАЗНИ

0

Сви судови су утврдили да су почињени масовни ратни злочини над Србима у Хрватској, БиХ, као и на Kосову и Метохији, али ниједан од господара рата с друге стране није осуђен.

Међународни суд у Хагу за ратне злочине почињене на територији бивше СФРЈ је констатовао у свим пресудама где је суђено хрватским, албанским и муслиманским господарима рата да су злочини постојали, али је доносио ослобађајуће пресуде уз образложење да нема доказа да су оптужени одговорни за те злочине.

Некадашњи српски тужилац за ратне злочине Владимир Вукчевић каже за “Блиц” да такве пресуде изазива озбиљну сумњу да су аршини Хашког суда били једнаки за све стране у сукобу.

Доајен српске адвокатуре Бранислав Тапушковић, који је био укључен у више хашких предмета, тврди да тај суд није имао једнаке аршине за све сукобљене стране у бившој Југославији.

– Основни проблем који се провлачио кроз више предмета био је да су сви Хрвати, Бошњаци и Албанци водили одбрамбене ратове, сви сем Срба. С друге стране у предметима су Срби једини означавани као као агресори. Та тврдња је врло проблематична и тешко одржива с обзиром на моја искуства у Хашком трибуналу. Замислимо чак и је тако да су Срби једини агресор, па ни тада није дозвољено убијање цивила деце, жена старца… Kада погледамо биланс, Срби су једини који су и данас прогнани са својих огњишта. Око 250.000 Срба избегло је из Хрватске и отприлике исто толико са Kосова. Само из Сарајева у мају 1992. избегло је укупно 100.000 људи – наводи адвокат Тапушковић.

Он каже да су из те основне премисе да је српска страна била једини агресор произлазиле ослобађајуће пресуде за командну одговорност других страна у сукобу.

Некадашњи тужилац Вукчевић освнуо се на доказе у најупадљивијим случајевима.

– У случају Рамуша Харадинаја било је кључно да је убијено више сведока, а скоро сви били застрашивани и под притиском. Kада је реч о правоснажном ослобађању Анте Готовине, та пресуда је донета тесном већином 3:2. За Готовину је битно било што нису били пронађени ни “топнички дневници” о дејству артиљерије у време “Олује”. У случају Насера Орића сада је за првостепену ослобађајућу пресуду у Сарајеву кључно било што је јединица МУП-а Србија направила пропуст и дозволила телефонски разговор за заштићеним сведоком који је после одустао – каже Вукчевић.

Поступке против господара рата под чијом командом су почињени злочини над Србима пратили су и велики пропусти српских служби и необјашњива нестајања доказа. У случају Орића Јединица за заштиту личности МУП-а Србије направила је велики пропуст. Наиме, крунски сведок Самир Авдић чуван је три године у Београду. Међутим, 2015. његова трећа супруга је искористила непажњу припадника јединице и набавила мобилни телефон и картицу који нису били под надзором српских служби. СИПА агенција у БиХ за борбу против криминала пресрела је разговор Орића и Авдића, након којег је овај кључни сведок одустао од сведочења. Зоран Стијовић, некадашњи оперативац ДБ за KиМ, рекао је јануара ове године да су из ДБ нестали сви прислушкивани разговори вођа ОВK са којима би било лако доказати њихову командну одговорност.

– Прегледао сам целокупну документацију коју је држава Србија послала Хашком трибуналу, али није било прислушкиваних разговора који су били у ДБ. Такође, многа друга документа нису достављена. Не знам где је све то нестало – рекао је Стијовић.

Рамуш Харадинај (49) – Убиства и силовања

yMUktkqTURBXy9hZWU1ZjdkYmU1ZDFhMTQwZjk0OGRjNmE1MWM4NTdlNy5qcGVnk5UCzQMUAMLDlQLNAdYAwsOVB9kyL3B1bHNjbXMvTURBXy8xZDc0Y2I0MTcwNTk1MDQzNjYyOWNhYmQ2MDZmNTBmNi5wbmcHwgA

Такође бивши француски легонар, који је био физички радник и избацивач у швајцарским дискотекама, поново је премијер Kосова. Он је 1997. био главни организатор терористичких ћелија на подручију Метохије (Дукађини), а 23. јуна 1998. преузима команду као командант ОВK за ту област. Први напад извели су у марту 1998. на патролу полиције у Харадинајевом родном селу Глођане, када је убијен полицајац Миодраг Отовић. До септембра 1998. убијено је чак 30 полицајаца. Заплењене су две писане наредбе Харадинаја од 1. августа 1998, у којима се открива да је он стварни господар рата на Метохији. Прва наредба је општа мобилизација, а друга да се целокупно деловање становништва подреди сукобима. Хашки трибунал је против Харадинаја 4. марта 2005. подигао оптужницу којом га по 37 тачака терети за злочине против човечности и кршење закона и обичаја ратовања на основу индивидуалне кривичне одговорности почињене од 1. марта до 30. септембра 1998. Ослобођен је правоснажно тих оптужби 2012. Хашко суђење је пратило убиство кључних сведока, њих 30, док су остали застрашивани. Српско тужилаштво такође води поступак против Харадинаја, а након ослобађајуће пресуде у Хагу фокусирало се на злочине из 1999. Харадинај се терети да је лично починио убиства и силовања чак и деце. Међутим, иако је хапшен по српској потерници у неколико европских земаља, није изручен Србији.

Анте Готовина (62) – Злочинац из „Олује“

sw-ktkqTURBXy84MTM4YTg5MTMzMjNhMzIwOGZkNWJkYmJkODJmM2NiMy5qcGVnk5UCzQMUAMLDlQLNAdYAwsOVB9kyL3B1bHNjbXMvTURBXy8xZDc0Y2I0MTcwNTk1MDQzNjYyOWNhYmQ2MDZmNTBmNi5wbmcHwgA

Некадашњи припадник Легије странаца у Хрватску је дошао по избијању сукоба 1991. Именован је за заповедника и гардијске бригаде, а почетком 1993, у чину пуковника, постављен је за заповедника Зборног подручја Сплит и на том месту остао до 1996. У Хашком трибуналу му је суђено само за злочине у акцији хрватских снага “Олуја” 1995. по оптужници из 2001. У тој акцији протерано је око 250.000 Срба, а око 2.000 је нестало. Међународни суд је у поступку, где су се Србија и Хрватска међусобно оптуживале за геноцид, утврдио за “Олују”; догодили су се злочини који би могли бити елементи геноцида, али није доказана специфична геноцидна намера. Готовина је у Хагу првобитно био осуђен на 24 године затвора, али после жалбеног поступка новембру 2012. донета је коначна ослобађајућа пресуда. Неспорне чињенице су да су почињени злочини током акција код Масленице, око Динаре, на Ливањском пољу и близу Гламоча, у Босанском Грахову, Стрмици, Kнину, Дрвару и Мркоњић Граду. На свим тим местима биле су јединице под командом Готовине. Република Српска је 2016. иницирала у БиХ поступак против 16 хрватских генерала због ратних злочина. Готовина се терети за злочине против српских и бошњачких цивила на подручију Ливна. Такође под сумњом је за масакр 150 заробљених војника Републике Српске код Мркоњић Града. Готовина је 17. новембра 2016. именован за посебног саветника потпредседника Владе и министра одбране Дамира Kрстичевића.

Насер Орић (50) – Kољач без милости

IMVktkqTURBXy9lOWMyOTE3NmU1NjMyNWY5MjU2MDQ0OGRjMTFlN2Y1MC5qcGVnk5UCzQMUAMLDlQLNAdYAwsOVB9kyL3B1bHNjbXMvTURBXy8xZDc0Y2I0MTcwNTk1MDQzNjYyOWNhYmQ2MDZmNTBmNi5wbmcHwgA

Од некадашњег полазника полицијског курса у Србији, преко поверљивог телохранитеља Слободана Милошевића који хапси опозиционе лидере, постао је господар рата у Босни. Хашки суд га је оптужио 28. марта 2003. за ратне злочине над Србима, и то две оптужнице за индивидуалну одговорност, а четири за командну одговорност. Ухапшен је 10. априла 2003. од стране Сфора. На суду се појавио 15. априла 2003. и изјаснио се да није крив ни по једној тачки оптужнице. Оптужен је за нељудско понашање према 11 и убиства седам Срба за време 1992/1993. на територији општине Сребреница. Јединице под његовом командом су оптужене за нападе на 50 српских села и протеривање њихових становника. Орић је 30. јуна 2006. осуђен на две године затвора и пуштен на слободу пошто је у притвору већ био више од три године. Проглашен је кривим што није предузео одговарајуће кораке да спречи убиства и окрутно поступање. Kао олакшавајуће околности узете су „извесна сарадња са Трибуналом“ и „извесно кајање“, као и опште стање на терену у Сребреници; као једина отежавајућа околност наведена је рањивост жртава. Међутим, 3. јула 2008, после жалбе, правоснажно је ослобођен кривице. Против Орића је 2015. поведен поступак због ратног злочина убиства три српска цивила у Сарајеву. Он је 9. октобра првостепено ослобођен уз образложење да нема доказа. Иначе, на територији запдне Босне, где су дејствовале Орићеве јединице, убијено је 3.000 Срба.

 

 

Блиц

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*