„Клинтонова библиотека“ раскринкала Клинтоново подмићивање Ђукановића против Србије

0

* Откриће тајне финансијске подршке Милу Ђукановићу од стране САД (тада председнику Црне Горе и председнику Демократске партије социјалиста ДПС)) осветљава нешто и много важније: зашто је режим Мила Ђукановића још од тог доба, бомбардовања Југославије од стране NATO, био отворено против заједничке државе Србије и Црне Горе

* Због подмићивања Ђукановића, сви покушаји преговора о опстанку заједничке државе, о политичкој платформи за то и новим уставним основама, после агресије NATO на СРЈ, а затим и пада Милошевићевог режима у јесен 2000. године пропадали су брзо иако се власт у Србији променила, а сам Милошевић нестао са политичке сцене

* Пример дволичности и неискрене политике је Светозар Маровић. Он се и пре и током референдума о независности Црне Горе (одржан 21. маја 2006) залагао за независност „монтенегра“, иако је у то време био председник Државне заједнице Србије и Црне Горе. Маровић је, јасно је данас, био на истом задатку по налогу Запада и њихових служби, као и његов партијски шеф Ђукановић

* И данас је иста политика Запада на делу: исте снаге раде на одвајању Косова и Метохије, дела територије Србије, од матичне државе

__________________________________________________________________________

         Пише: Јово ВУКЕЛИЋ

         КАО прворазредна медијска сензација одјекнула је вест објављена 5. септембра „да је  администрација бившег председника САД Била Клинтона само 1999. године Црну Гору и политику Мила Ђукановића помогла са 55 милиона долара!“

         Вест  не би изазвала толику медијску помпу да није веродостојна, да не потиче из поузданих извора: из докумената који су крајем прошле недеље постављени на сајту „Председничке библиотеке и музеји Била Клинтона” у САД.

         Ова финансијска помоћ, или како би се то у дипломатским рукавицама рекло „економска подршка“, названа је у скоро свим српским медијима као улагање САД „у корумпирање политичких партија и политичара у Црној Гори, овог пута председника Мила Ђукановића.

         Наравно за ову „финансијску инјекцију“ црногорском режиму од стране САД није се до сада ништа знало. То је била потпуна тајна!

                                                              Ричард Мајлс, отправник послова САД у Србији

                                                              (od августa 1996 – 23. мартa 1999),

                                                              уручује М. Ђукановићуписмо Б. Клинтона 1999.

         Тако подгоричке „Вијести“ оцењују да је администрација бившег америчког председника Била Клинтона пружала  значајну политичку и финансијску подршку црногорској власти након што се председник Демократске партије социјалиста (ДПС) Мило Ђукановић дистанцирао од политике Слободана Милошевића. И они ту техничку и хуманитарну подршку називају подмићивањем, митом за предсједника Ђукановића.

         Откриће тајне финансијске подршке Милу Ђукановићу од стране САД (тада председнику Црне Горе и председнику Демократске партије социјалиста ДПС)) осветљава нешто много важније: зашто је режим Мила Ђукановића био још од тог доба, бомбардовања Југославије од стране NATO, отворено против заједничке државе Србије и Црне Горе.

         Оно што се говоркало и наслућивало – да је кључни разлог разлаза Србије и Црне Горе била управо подршка коју је Запад пружао „монтенегринима“  и њиховој разбијачкој политици према држави Србије и Црне Горе – то је сада евидентно.

         Доказ о финасијској помоћи таквој политици, режиму и његовом вођи М. Ђукановићу обелодањена је управо из аутентичног извора и из саме Америке.

         Социолозима-истраживачима, историчарима и политичким аналитичарима биће сада лакше да протумаче и објасне многе арогантне и игнорантске поступке, скоро бојкот ондашњих власти од стране Црне Горе у трајању пуних пет година.

         Због подмићивања Ђукановића, сви покушаји преговора о опстанку заједничке државе, о политичкој платформи за то и новим уставним основама, после агресије NATO на СРЈ, а затим и пада Милошевићевог режима у јесен 2000. године – пропадали су брзо иако се власт у Србији променила, а сам Милошевић нестао са политичке сцене.

         На власти је била нова демократска власт, партије ДОС, а председник СРЈ је постао Војислав Коштуница. Само, ни тај факат уопште није утицао на конструктивније понашање Мила Ђукановића и његове партије (ДПС) према заједничкој држави.

         Још 14. новембра 2002. године лист „Време“ из пера Драгослава Грујића – дајући политички портрет Ђукановића – констатује: „Тада је Мило Ђукановић словио за непријатеља режима Слободана Милошевића и био миљеник Запада. Од Међународног удружења политичких експерата 1999. године добио је Медаљу за значајан допринос демократским процесима у појединим деловима света…  Сукоб Милошевића и Ђукановића је добио облик перманентне пузајуће државне кризе која траје до данас и трансформисао се у сукоб са садашњим федералним врхом, односно Коштуницом – што говори да тај сукоб није био само персоналне природе“. (1)

         Одмах на почетку владавине Војислава Коштунице, председника СРЈ, од октобра 2000.  била је врло приметна и исто тако скоро необјашњива одбојност Ђукановића и према њему лично (а не само према заједничкој држави, прим. аут.) као што је раније била према Милошевићу.

 

                                                             Свечаност после проглашења Повеље СЦГ – слика све говори:

                                                             Долични Маровић је још у друштву и као наздравља

                                                             (Коштуница, О. и В. Драшковић) – Ђукановићу и то много

         Коштуница је био председник СРЈ до фебруара 2003. године и у том периоду је покушао све, заједно са ДОС-ом, да успостави сарадњу са Ђукановићем, његовом партијом и коалицијом „Побједа је Црне Горе“ – не би ли нашао заједнички језик за опстанак заједничке државе. Али, сви ти покушаји су били безуспешни.

         Из тадашњих изјава црногорских званичника нејасно је да ли треба да се преговори воде о разлозима за и против заједничке државе или савеза двеју држава.

         На иницијативу Коштунице у пролеће 2001. рађено је на изради Платформе о уставном преуређењу федерације.

         Председништво ДОС у јулу 2001. уобличило и прихватило Платформу и очекивало се брзо започињање врло значајних разговора са свим најважнијим политичким субјектима Црне Горе, посебно Ђукановићем и коалцијом „Побједа је Црне Горе“ о опстанку заједничке државе.

         Већина  лидера ДОС веровала је тада да је нађен „кључ за опстанак Југославије“ (Д. Мићуновић) и „да је интерес већине грађана Југославије заједничка држава Србије и Црне Горе“ (Жарко Кораћ).

         Ннеколико дана касније, Коштуница је – у интервјуу „Политици“ – изјавио:

         „Желимо ефикасну и функционалну минималну федерацију Србије и Црне Горе, сличну федералном уређењу Сједињених Америчких Држава. Овакав модел би требало да буде прихватљив и за владајућу коалицију „Побједа је Црне Горе”. Међународна заједница подржава овакво решење за опстанак Југославије.“

         Као што се види, председник је веровао, био је уверен да међународна заједница подржава тај модел опстанка заједничке државе Србије и Црне Горе. Такви сигнали из света стизали су тада до њега.

         Али, тако, на жалост, није било! То потврђује и најновији документ из Клинтонове заоставштине и открива и зашто је тако било.

         Посебно ће бити значајна будућа истраживања о погубним и тешким последицама распада државе – по српски народ и државу – после  расплета који је потом (на референдуму маја 2006. године) уследио када се Црна Гора изјаснила против заједничке будућности.

         Треба још нагласити као куриозитет и пример дволичности и неискрене политике да се Маровић пре и током референдума о независности Црне Горе (одржан 21. маја 2006) залагао за независност „монтенегра“, иако је у то време био председник Србије и Црне Горе. Маровић је, јасно је данас, био на истом задатку по налогу Запада и њихових служби, као и његов партијски шеф Ђукановић.

         Тог лета и јесени Ђукановић је стално понављао „да је чланицама федерације много боље да буду самосталне државе“, говорио је уствари оно што је био интерес Запада, Клинтонове администрације, Британије и премијера Блера, и Хавијера Солане, генералног секретара НАТО.

         Солана, лукави Шпанац (са два лица и три врсте осмеха) био је  касније и представник ЕУ за спољну политику и у том статусу је више пута посетио Црну Гору него родни шпански крај (не због изванредне црногорске пршуте коју је обожавао) него наравно да би тадашње руководство „монтенегра“ држао на краткој узди – да не скрене са пута раздвајања од Србије.

                                                            Сви се смеју, али самосталности и независности не би

                                                             било тако лако код Солане без пршуте и вранца

         Јавност сада зна колико је новца из Америке ушло у Црну Гору те 1999. године за финансирање идеје независности Црне Горе. Али, и даље се не зна како је тај новац трошен и колико је од тог новца отишло у приватне џепове господара Црне Горе (М. Ђукановића, С. Маровића, Ф. Вујановића…).

         Међутим, сигурно је да власт у Црној Гори није тај новац држала у буџету и њиме финансирала економију или културу.

         Можда неко верује и у то!?

         Вероватно је да је неко уновчавао државне, националне и опште интересе грађана Црне Горе и пунио сопствене џепове. У том послу су задовољни налогодавци, а задовољни су и извршиоци.

                                                             Ђукановић – Х. Клинтон: На разбијању државе Србије и Црне

                                                             Горе и уласку Црне Горе у NATO Ђукановић сарађивао

                                                               са свим провереним српским непријатељима

         Данас није више од већег значаја информација колико су милиона долара САД и њихови сателити „инвестирали“ наредних година у дефинитивно растурање Државне заједнице СЦГ и у „монтенегрински“ референдум.

         Сама државна заједница СЦГ конституисана марта 2002. (у присуству Солане) лоше је функционисала од самог почетка.

         Уставна повеља ДЗ СЦГ је усвојена 4. фебруара 2003. (парламент је конституисан 3. марта 2003). После неуспешних преговора о усаглашавању економских и царинских политика, тек у лето 2004. склопљен је и споразум по коме Србија и Црна Гора у европске интеграције иду ипак на два колосека.

         Црногорски врх је стално, под притиском спонзора са Запада,  тражио да се склопи нови договор о савезу независних држава. После потписивања најновијег споразума између Србије и Црне Горе и измене Уставне повеље, Солана је упоредио државну заједницу СЦГ с возом који је дуго стајао на станици и није могао да се покрене. Констатовао је да је воз кренуо и изразио наду да је свима јасно према ком одредишту воз креће.

         На жалост, ником није било јасно где креће тај Соланин воз, ни у ком правцу ни у коју станицу. Иначе, тај Соланин воз ни до данас нигде није стигао…

         Већини је било јасно да су грађани Србије и Црне Горе изиграни, да се не поштују њихови интереси, већ интереси странаца и страних држава и да се на Балкану опет (после 1991. и 1992. године и распада СФРЈ) праве нове и нове државе и изнова мењају границе.  Политика „подели па (лакше) владај“ овде је стално била у пуном замаху.

         Две Републике некадашње СФРЈ, које су имале најтешње, блиске односе су раздвојене у две државе, које се од тада све више удаљавају једна од друге.

         И данас је ова иста политика Запада на делу: исте снаге раде на одвајању Косова и Метохије, дела територије Србије, од матичне државе.

         Ђукановић је преживео деценије на власти и поред свих скандалозних афера, јер је одувек био штићеник, миљеник и верни слуга Запада, а заузврат је, сем разбијања СР Југославије, недавно увео и Црну Гору у НАТО.

         Једно питање остаје без одговора: да ли ће се растакање постојећих држава наставити и да ли ће бити нових независних, суверених и самосталних земаља на Балкану?

         То само знају они злотвори Србије са Запада који овде преварама и великим новцем корумпирају и кроје историју.

         Ђукановић унапред знао

           за бомбардовање 1999!

         „Шта се може учинити да се минимализују политичке последице ваздушних напада у Црној Гори на председника Ђукановића – пише (пита се) у документу из марта 1999. са ког је скинута ознака тајности. У документу се помињу верзије напада на СРЈ у којем би првобитни пакет ваздушних напада (“Фаза 1″) био фокусиран на интегрисане системе ваздушне одбране у Србији и у Црној Гори”.

         – Напад на интегрисане системе ваздушне одбране укључује у случају нужде нападе у Црној Гори. Већ смо упозорили председника Ђукановића да ће то вероватно бити случај – стоји у документу од 20. марта. Четири дана касније почели су ваздушни напади на Југославију.

         https://izmedjusnaijave.rs/%d1%81%d0%b0%d0%b4-nato-%d0%b8-%d0%b7%d0%b0%d…

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*