Кнез Часлав обнавља Србију

0

Путописци су забележили да су у време владавине кнеза Часлава српска племена Рашани, Босанци, Требињци, Коновљани, Дукљани, Хумљани и Неретвљани живели у једној државној заједници

ПАДОМ бугарске моћи, утицај Византије на Србију поново почиње да расте. Виспрени и полетни Часлав, који се после смрти бугарског цара Симеона враћа у Србију, вешто је користио новонастале повољне околности. Једнострано али прорачунато признаје византијску власт и њеног цара за господара српских заједница. Тако је стекао моћног савезника и учврстио свој владарски положај, али и вратио углед своје земље и свога народа. О томе колико је овај динамични владалац био способан говоре његова неоспоравана дела.

Часлав је личном храброшћу и мудрим потезима врло брзо проширио границе Србије. У њене оквире ушли су Босна до Пливе, Цетине и Лијевна, а скоро у исто време њену источну границу померио је до Старог Раса, где је била у Мутимирово време. Поврх тога, са северне стране стигао је до обале реке Саве. Једноставно речено, он је више памећу него оружјем вратио своју државу у оквире које јој је поставио још кнез Властимир.

ВИЗАНТИЈСКИ цар Константин VII Порфирогенит помиње у својим историјским делима српска племена уједињена у једну државу Србију којом је Часлав успешно владао: Рашане, Босанце, Требињце, Коновљане, Дукљане, Хумљане и Неретвљане. Свакако да је реч о племенским заједницама које су добиле своја имена по географском простору на коме су живеле.

За Часлава државотворца ова племена била су само српска, а њени припадници само Срби. Нажалост, савез са Византијом, ма колико био чврст, није му помогао да сачува себе и своју проширену Србију. Пред његовим запаженим успесима испречили су се Мађари (забележени као народ 31. године пре Христа, под влашћу Октавијана Августа), који су од свог доласка у Панонску низију (896) постали стална опасност за читав балкански сој. Мађарске инквизиционе хорде, окићене бодежима и другим убојитим направама, подједнако су кидисале на Византинце, посустале Бугаре и неутралне Хрвате. При свему томе, нарочиту агресивност испољавали су према тек стабилизованим Србима.

ПОЈАВА КНЕЗА ВЛАДИМИРА
ПАЖЊУ византијских хроничара и путописаца X и XI века привлачили су неуспели покушаји обнове Бугарског царства и напори Дукље да се искобеља из византијског туторства. У вртлогу тих балканских збивања, на српску политичку сцену после Часлава ступа мало познати кнез Владимир. Почеци и садржај његове владавине су тамни, али зато инспиришу занимљива књижевна дела. Званично је столовао у Дукљи тик уз цркву посвећену Богородици, која је позната под именом Пречиста Крајинска. Црква је подигнута на западној обали Скадарског језера. Савремени путописац, чије се име с временом избрисало, описао га је као врло привлачног, мудрог, праведног и мирољубивог младог господара, увек спремног да чини добра дела. Извесни угледник из свештенског кора, такође савременик оног времена, приписао му је особине свеца.

ПОЗНАТИ Летопис попа Дукљанина, књижевно и историјско дело, које је надживело своје време, препуно је драматичних заплета о јуначким подвизима кнеза Часлава у борби са помахниталим Мађарима. Један од њих посвећен је опустошењу војно неспремне Босне од стране мађарског кнеза Киша коме се Часлав снажно супротставио. Часлављев бистри ум је, према очекивању, подмукли Кишов препад на Босну схватио као мађарску објаву рата читавој Србији. У очекивању напада са севера он се у пуној ратној опреми ставио на чело своје добро увежбане и за борбу спремне војске.

Знаменити Дукљанин у поменутом летопису једно велико поглавље посветио је Часлављевом успеху над Мађарима код Устиколине на Дрини. По том списатељству неоспорне садржине и непроцењиве историјске вредности, млади српски војсковођа Часлав, користећи нову ратничку вештину, силно је потукао бројније Мађаре, допустивши њеним преживелим ратницима да понесу мртво и обезглављено тело свог господара Киша.

ИСТОРИЧАРИ су пронашли наставак приче о том Часлављевом подвигу. Надовезујући се на Летопис попа Дукљанина, непознати византијски хроничар записао је да је осветољубива Кишова удовица измолила од мађарског краљевског двора дозволу да личним учешћем освети мужевљеву смрт, да му пронађе одсечену главу и потом је припоји већ препарираном телу.

Када се та жена преке нарави запутила ка Србији предводећи посебно одабране ратнике, Часлав се још бавио изгоном из своје земље непотучених Мађара. Хировита и препредена Кишова удовица вешто је искористила то стање, повољно за њене циљеве, па је једне ноћи, кријући се под плаштом дворске даме, изненада ударила на раштркану и неприпремљену српску војску стационирану у области данашње Мачве. Победоносни поход завршила је заробљавањем изненађеног Часлава и неколико његових блиских рођака. Пламтећи од беса и жеље за осветом, она је на лицу места заповедила да њега и његову пратњу везаних руку и ногу баце у заковитлану Саву.

ПОНОВО се обистинило пророчанско веровање да Срби имају вештину ратовања, али не и способност да сачувају тековине својих победа и искористе њихове вредности попут других рационалних народа. Испало је да једна заједница састављена од расутих српских племена нестаје заједно са својим творцем. Једном речју, Часлављевом смрћу нестала је његова држава, најпре одвајањем Босне, која као по неком проклетству никако да дозволи тамошњим Србима да се припоје својој матици.

После пада Часлава, Срби су поново утонули у велики мрак и тешкоће са којима су се тешко носили. Због оскудности поуздане историјске грађе, још се нагађа шта се збило са Србијом у периоду после Часлављеве смрти. Познато је толико да су се у то доба нанизали крупни догађаји, који су се на неки начин дотицали и српског народа. Међу догађаје значајне за српски род издваја се ратовање руског кнеза Свјатослава, који је извео успешан освајачки напад на Бугарску.

ЗА ТАДА вишеструко угрожене Србе, такође је било важно то што је византијски цар Јован Цимискије (969-976) успео да од Свјатослава преузме бугарску престоницу Преслав и припоји својој држави простор између Дунава и Балкана.

Тако се Бугарска практично за извесно време угасила (976) као самостална држава. Од руско-бугарског прегањања, за српске интересе је било важније то што се у задњој четвртини X века, у области Преспе и Охрида, јавља цар Самуило, моћни творац велике словенске државе на Балкану, Македоније, са намером да поведе против Византије тотални рат. Нереалан у проценама, он је бојиште код Беласице (1014) напустио тешко поражен. Захваљујући таквом ратном исходу, Византија је своју северну границу проширила до Дунава.

НЕМА сумње да су та геополитичка померања на југоистоку Европе ишла у прилог Србији коју је из прикрајка посматрао велики кијевски кнез Владимир (977-1005), који се у то бурно доба оженио са Аном, сестром византијског цара Василија II (976-1025). Тај брак из интереса знатно је утицао на то да Руси 989. године и дефинитивно приме православну веру.

Срби који су направили кућу насред раскрснице најважнијих међународних путева и даље ћуте и чекају да им се појави нови владар, довољно способан да их извуче из дубоког бунара.

О владару попут Часлава, о чијој се држави свуда са респектом говорило и чија је творевина силно утицала на народну машту, још најмање две стотине година после његове смрти преносиле су се приче о подвизима и добрим делима која је чинио. Тако је било такорећи све до појаве Немањића, васкрситеља Србије и српског рода.

Мирослав Тодоровић

Новости.рс

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*