Ко је био Смаил-ага Ћемаловић, човек спаљен у Јасеновцу

0

„Српски народ, који је имао снаге, да сруши три царевине, тај ће свакако имати још више снаге, да сруши једног србождера Спаху […] Српски народ, који је доказао колико је племенит, неће сигурно ни овога пута поћи странпутицом због изјава др Спахе и његових другова“, пише г. Смаил-ага Ћемаловић крајем 1923. године, у жустром обрачуну са вођом бх. муслимана

Смаил-ага Ћемаловић био је током прве половине двадесетог века један од најистакнутијих српских националиста из редова босанско-херцеговачких муслимана, данас Бошњака. Рођен је 23. новембра 1884. године у Мостару, у којем је завршио основну и трговачку школу, након чега је завршио трговачку академију у Грацу.
Његова личност и ставови нису лако објашњиви. Са једне стране, био је Србин, изданак породице која је запамтила своје етничко порекло, и која га се није одрицала; са друге стране, тај човек је био, барем током власти Аустроугарске коју је мрзео, убеђени исламиста који је заговарао повратак османлијског поретка и власти у БиХ.
Рецимо, у листу „Мусават“ (званичном органу Муслиманске народне организације) који је покренуо и уређивао са Османом Ђикићем, још једним битним српским муслиманом тог времена, јавно је позвао своје истовернике у аустроугарској војсци да се не заклињу цару Францу Јозефу, већ султану, који је био њихов стварни суверен; због тога је робијао шест месеци у тешким оковима.
„Мусават“ је уређивао до 1909. године, када је изашао из листа јер је донета одлука да се он пресели из Мостара у Сарајево; истовремено је раскинуо са Муслиманском народном организацијом чије су вође стале превише да се ближе царским властима. Тада је Ћемаловић покренуо лист „Српска омладина“, који је уређивао са Владимиром Гаћиновићем, главним идеологом Младе Босне (и по неким наводима чланом организације „Уједињење или смрт“ с редним бр. 217 у групи бр. 203), и Ђорђем Пејановићем.

Travnik, Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, 1926. godine. Foto: Kurt Hielscher

Пре избијања Првог светског рата, Смаил-ага је одржавао везе са Народном радикалном странком (чији ће члан постати након рата, и неколико пута вршити дужност председника Општине мостарске) и Народном одбраном у Србији. Да ли су Аустријанци за то знали, или је пак његов српски национализам био довољан, тек, ухапшен је одмах 2. августа 1914. па наредне две године био интерниран у Рогашкој Слатини, Грацу (у којем је, о ироније, студирао), опет родном Мостару и коначно мађарском Араду.

Ослобођење и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца дочекао је са великим усхићењем и одушевљењем, што се изгледа не може рећи за већину његових истоверника. Стога је занимљиво из ове наше временске перспективе прочитати шта је у ауторском чланку под насловом „Незахвалност.“ објављеном 15. новембра 1923. године у „Политици“, написао наш добри Смаил-ага Ћемаловић.

Он каже овако: „Ја мислим да израз који сам ставио на чело овога чланка није ни мало оштар, да се окарактеришу званични представници босанских муслимана. Јер заиста је једна велика незахвалност према Србима, а нарочито према Шумадинцима, који су највише жртава дали за наше Ослобођење и Уједињење, кад им се пребацује, да овом државом владају искључиво Срби православни, и да слобода вриједи само за једну вјеру и једно племе.

Sarajevo, Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, 1926. godine. Foto: Kurt Hielscher

Ова тврдња, у чију исправност ни сами званични представници босанских муслимана не вјерују, не само да је неистинита него и дрска. Не треба се дуго мучити, да се докаже, да је ово просто извртање истине. Треба узети као примјер вођу званичних представника босанских муслимана г. др Спаху (у питању је др Мехмед Спахо, најистакнутији муслимански политичар Краљевине Југославије, који је у тренутку писања овог текста имао 40 година; сам аутор је недељу дана касније прославио свој 39. рођендан, што значи да су обојица били вршњаци те млади политичари и јавни радници; прим. нов), који је био два пута министар. Осим њега изређало се је шест муслимана министара.

Поред министарских положаја муслимани су заузимали а и данас заузимају највише чиновничке положаје у држави. И данас се налазе у Босни два велика жупана (назив за начелника области Краљевине СХС, који су касније „украле“ усташе; прим. нов), два начелника ођелења и једна маса среских поглавара и других чиновника, а од свију њих могли би се на прсте набројати они, који се признају Србима.

А како је било за вријеме Аустрије? У цијелој нашој покрајини имали смо једног окружног начелника и четири среска поглавара; у министарству није био ни један чиновник муслиман а нитко није ни сањао, да може постати начелник одјелења или поглавар земље.

Сад настаје питање зашто садашње вође босанских муслимана дају тако неистините изјаве. На ово питање могло би се одговорити, да не знају шта је Слобода кад данашњу Слободу не цијене. А Слободу може цијенити само онај, који је био роб. Др Спахо и његови посланици нису никад били робови. Они су за вријеме Аустрије били Аустријанци, покоравали се свему, што им је наређено, и живјели као бубрег у лоју. Да су они за вријеме Аустрије били у хапсу или као таоци или интернирци, да су тучени, прогоњени и пљувани као Срби Босне и Херцеговине, онда не би овако говорили, него би цијенили Слободу као што је и ми цијенимо.

Dr Mehmed Spaho, predvodnik bosansko-hercegovačkih muslimana tokom Kraljevine SHS odnosno Jugoslavije, više puta ministar. Foto: Wikimedia Commons/Herr Ziffer/Scanned from Josip Horvat’s book Politička povijest Hrvatske (1989)

Ово вријеђање српскога народа од стране др Спахе и његових истомишљеника може да уроди рђавим посљедицама за муслиманске масе а то ваљда не жели ни сам г. др Спахо. Јер, да је био терор како се говори у Спахиној штампи, зар би могао г. Спахо добити све муслиманске мандате у Босни и Херцеговини?

Браћа Срби а нарочито Шумадинци не треба да сматрају др Спаху правим представником муслиманских маса у Босни и Херцеговини. Истина је јест, да је он званични представник муслимана Босне и Херцеговине, али муслиманске масе не осјећају с њим заједно у мржњи према Србима. Масе су заведене поводом ових избора на најодвратнији демагошки начин. Оне су истина учиниле грешку давши своје повјерење др Спахи али ја се надам, да је ово био задњи пут кад је др Спахо испао као побједилац (испоставило се: далеко од тога; прим. нов).

У кратком времену муслимани Босне и Херцеговине ће се освједочити, да све оно што су им др Спахо и његови посланици обећавали, да је то лаж и обмана. Г. др Спахо најмање вјерује у испуњење свога програма. Он зна врло добро, да је Србија у првом реду пролијевала крв за Босну и Херцеговину,он зна врло добро и то, да ће Босна и Херцеговина остати саставни дио Србије докле има и једног не само Шумадинца него у опште Србина у овој држави.

Српски народ, који је имао снаге, да сруши три царевине, тај ће свакако имати још више снаге, да сруши једног србождера Спаху, који је у часовима српске катастрофе величао ђенерала Потијорека (то јест, Поћорека; прим. нов) као највишег војсковођу. Српски народ, који је доказао колико је племенит, неће сигурно ни овога пута поћи странпутицом због изјава др Спахе и његових другова.

Narodni zbor u centru Skoplja kod hotela „Beli Orao“, verovatno povodom neke sokolske svečanosti ili sleta. Foto: Wikimedia Commons/The State Archives of the Republic of Macedonia (DARM)

Српски народ треба да зна, да су др Спахо и сви његови другови били аустријски стипендисти и да их је Аустрија васпитала (др Мехмед Спахо збиља је студирао права у Бечу, и премда не знамо ко је платио његово школовање тамо, треба нагласити да је потицао из угледне и имућне породице; прим. нов). Сада када је нестало опасности од силне Аустрије, не треба се бојати ни од њезиних васпитаника.

Мостар.

Смаил ага Ћемаловић.

“Смаил-аги је приликом америчког бомбардовања Мостара 14. јануара 1944. године сравњена кућау којој је живео са сестром Ајшом, и у неповрат отишла његова велика библиотека и архива. Пред крај те године, пар месеци пре ослобођења Мостара, ухапсиле су га напокон усташе и потом убиле у Јасеновцу. Наводно, тако што су га спалиле — али тај детаљ треба узети са великом дозом резерве.

У сваком случају је наџивео свог противника из овог текста, др Мехмеда Спаху, који је преминуо 29. јуна 1939. године у апартману београдског хотела „Српска круна“, као министар саобраћаја у влади Драгише Цветковића.

Умро је под неразјашњеним околностима, и сумњало се да је отрован због снажног противљења Споразуму Цветковић-Мачек, који је склопљен два месеца касније, и којим је створена Бановина Хрватска као покушај решења „хрватског питања“, које је морало бити решено. Интересантно, његов унук Сулејман Спахо декларише се као Србин, и дуго је година био посланик Српске радикалне странке.

 

telegraf.rs

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*