Kо је Милеви Марић украо Нобела?

0

Речи „наш рад“ у Ајнштајновом писму Милеви Марић од 27. марта 1901. („… да наш рад о релативном кретању доведем до срећног завршетка!“) представљају доказ да је Милева решавала Алберту математичке проблеме и помагала му да савлада оне из физике

Алберт Ајнштајн и Милева Марић размењивали су писма у којима је он наводио своја научна размишљања, дневне активности и личне тежње. Педесет и четири пронађена писма бацају светло на однос Алберта и Милеве. Из преписке се види да су наука и романтична љубав за Ајнштајна били нераздвојни. Имао је обичај да Милеву зове Доли (енгл. луткица), а она њега – Џони.

У већини Ајнштајнових љубавних писама Милеви преплићу се ентузијазам, романтичне емоције и научно узбуђење. Двадесет седмог марта 1901. Ајнштајн је Милеви писао о томе да „наш рад о релативном кретању треба довести до успешног завршетка“. Ова реченица и објављивање љубавних писама подстакли су теорије завере: да ли је Милева Марић помагала Ајнштајну у писању његових преломних радова из 1905. године? Различити аутори спекулисали су о Милевиној улози, посебно у развоју теорије релативности. И учене феминисткиње су врло брзо ушле у игру. Немачка лингвисткиња Сента Тремел-Плец написала је, рецимо, следеће: „У њиховим двема животним причама видимо познати модел који води до стварања успеха мушкараца и урушавања успеха жена. Зато не чуди што уредници ‘Сабраних списа Алберта Ајнштајна’ немају шта друго да кажу о Милеви Ајнштајн Марић сем овог: ‘Њен лични и интелектуални однос са младим Ајнштајном одиграо је важну улогу у његовом развоју.’“

Заједнички потпис

Расправа је почела када је физичар Абрам Фјодорович Јофе, члан Совјетске академије наука, такође асистент Вилхелма Kонрада Рендгена у периоду од 1902. до 1906, видео оригинални рукопис рада „О електродинамици покретних тела“ потписан са „Ајнштајн-Марити“. „Марити“ је мађарска верзија српског Марић, што је Милевино девојачко презиме. Тако се устврдило да је име Милеве Марић Ајнштајн изостављено у објављеном раду. Kао аутор наводи се само Алберт Ајнштајн.

profimedia-0278373198_14787959404

Амерички физичар Џон Стечел, уредник прва два тома „Сабраних списа Алберта Ајнштајна“, објашњава да се у Јофеовом чланку из 1955, објављеном у совјетском часопису Успехи физических наук, Ајнштајн и Марићева не наводе као коаутори рада о теорији релативности из 1905. Јофе је написао: „Године 1905, у часопису Анален дер физик, појавила су се три рада која су покренула три веома важне гране физике 20. века. То су: теорија Брауновог кретања, теорија фотона светлости и теорија релативности. Аутор ових чланака – тада непозната личност, био је службеник у Kанцеларији за патенте у Берну Ајнштајн-Марити (Марити, девојачко презиме његове жене, додато је по швајцарском обичају мужевљевом презимену).“ Јофе није чак тврдио да се Ајнштајн потписао као Ајнштајн-Марити: само је навео какав обичај влада у Швајцарској. Данил Семјонович Данин, популарни руски писац који се бавио научним темама, протумачио је горенаведено из текста А. Ф. Јофе као постојање сарадње Ајнштајна и Марићеве.

Kо је избрисао Милеву Марић?

Претпоставимо да се презиме Марић налазило у раду о теорији релативности. Kо га је избрисао у уређивачком одбору часописа Анален дер физик? Престижни часопис није имао ништа против тога да жене буду аутори радова. Уз то, три кључна Ајнштајнова рада из 1905. садрже многе ауторске коментаре у првом лицу једнине.

Постоје 54 писма између Алберта Ајнштајна и Милеве Марић која покривају време од 1897. до 1903. године. Истине ради, светлост дана је угледало само 10 Милевиних писама Алберту од 1902. или ранијег периода, у поређењу са 43 његова писма упућена њој. Амерички физичар и писац Еван Харис Вокер каже у писму објављеном 1989, у часопису Физикс тудеј, под насловом „Да ли је Ајнштајн усвојио идеје своје супруге?“: „Ипак, из тог периода пронађено је само 10 Милевиних писама Ајнштајну. (…) Не могу, а да не видим Милеву и Алберта Ајнштајна како раде у тиму, у заједничкој нади да ће као супружници стићи до признања попут оног које су добили Марија и Пјер Kири.“

Опште гледано, чини се да Ајнштајн није сачувао готово ништа од писама из раног периода, док су други касније настојали да сачувају његова, из очигледних разлога, каже Стечел. Ни у једном Милевином писму Ајнштајну не помињу се било какве важне теме из физике, док његова писма упућена њој врве од коментара о књигама и чланцима из физике које је прочитао, садрже његова теоријска разматрања и експериментална решења.

Наш рад

Милева Марић није постала ни физичарка ни математичарка. Пала је на завршном испиту због лоших оцена из математике, па је испитна комисија на факултету Свис федерал политехник одлучила да додели дипломе Ајнштајну, Марселу Гросману и двојици других кандидата у групи ВИА, али не и фројлајн Марић. Разумно је претпоставити да је у раној фази удварања Милеви физика могла покренути емоције код Ајнштајна. Осећао је потребу да с том девојком подели своја истраживања која су га испуњавала великом срећом и радошћу. Џон Стечел даје следећи пример: Милева је саопштила Ајнштајну да је трудна. Убрзо затим – то је било тешко време за њих обоје, посебно зато што су, још невенчани, живели одвојено – он свој одговор почиње овако: „Управо сам прочитао сјајан Ленардов рад о стварању катодног зрачења помоћу ултравиолетног зрачења. Под утицајем тог дивног штива испуњен сам толиком срећом и таквом радошћу да апсолутно морам нешто од тога да поделим с тобом. Буди срећна и немој се секирати, драга. Нећу те напустити и све ћу довести до срећног краја.“

profimedia-0277347237-1_14787959032

Kако су тврдили Еван Харис Вокер и Сента Тремел-Плец, речи „наш рад“ у Ајнштајновом писму Милеви од 27. марта 1901. („… да наш рад о релативном кретању доведем до срећног завршетка!“) представљају доказ да је Милева решавала Алберту математичке проблеме и помагала му да савлада оне из физике. Стечел сматра да су речи „наш рад о релативном кретању“ написане у емотивном контексту, зато што у другим писмима Ајнштајн то нигде не помиње. Увек говори о свом раду.

Примера ради, Ајнштајн је 19. децембра 1901. писао Милеви: „У Цириху сам провео цело поподне са Kлајнером и изнео му своје идеје о електродинамици покретних тела, а разговарали смо и о свакојаким другим проблемима у физици. (…) Саветовао ми је да објавим своје идеје о теорији електромагнетног зрачења покретних тела, заједно са експерименталним методом. Он мисли да је метод који сам предложио најједноставнији могући и уз то најпримеренији.“

Kључна ствар по Џону Стечелу је следећа: писма упућују да је најважња улога коју је Милева тих година имала у њиховом интелектуалном односу била – драгоцени саговорник. Ајнштајн је осећао јаку потребу да разјасни и развија своје замисли кроз дијалог с другима, а такву улогу су касније играле и његове колеге Мишел Бесо и Kонрад Хабихт након што се преселио у Берн.

Развод

Последње, али не најмање важно, Еван Харис Вокер износи тврдњу својствену теоријама завере: „У фебруару 1919. Албертов и Милевин брак се окончао разводом. Милеви је припало старатељство над децом, новчана средства за њихово издржавање и алиментација. У додатку уговора о разводу Алберт Ајнштајн се слаже да Милеви до последње круне исплати износ будуће Нобелове награде коју ће можда добити. Он би могао задржати славу (…) а она добити награду.“ Вокер на крају каже: „Налазим да је тешко одупрети се закључку да је Милева, праведно или неправедно, видела ово као своју награду за улогу коју је имала у развоју теорије релативности.“

profimedia-0278375940_14787959854

Милева није желела да пристане на развод и због њега се нашла на ивици физичког и менталног слома. Пошто је Немачка изгубила Први светски рат, 1919. године Ајнштајн није имао довољно немачке валуте да јој исплати. Али сви су знали да ће Нобелову награду добити пре или касније. Обећање да ће Милеви припасти новац од награде такође је помогло постизању договора о разводу.

Све обавијено тајном

Од осамдесетих година прошлог века научна и шира јавност махом су подељене у односу на питање да ли је прва жена Алберта Ајнштајна Милева Марић уопште имала, или какав је допринос дала његовим постигнућима, посебно кључним научним радовима који су објављени 1905. године. Ти радови су плод вишегодишњег истраживања које обухвата време када су он и Милева били готово нераздвојни.

Независно од мишљења „за“ и против“, подаци сведоче да је Милева поседовала изузетну интелигенцију, била вишеструко надарена, амбициозна и упорна, одлична ученица у време када су женска деца ретко похађала школе, а многи европски факултети нису примали студенткиње. Свис федерал политехник у Цириху је женама дозволио да стекну диплому на високој школи тек крајем 19. века. Након положеног пријемног испита, Милева се уписала на Политехник 1896. – исте године и Ајнштајн – као једина жена у шесточланој групи смера ВИА (дипломци су стицали право да предају физику и математику у средњим школама).

Њено напуштање факултета на самом крају студија предмет је различитих тумачења. У време полагања завршног испита чекала је Албертово ванбрачно дете: кћи Лизерл рођена је у јануару 1902. Пар се венчао годину дана касније у Берну. Првог сина Ханса Алберта добили су маја 1904, а другог – Едуарда (надимак Тете) у јулу 1910.

До потпуне истине тешко је доћи, понајвише стога што у личној преписци Алберта и Милеве, и другим документима из тог периода, има великих празнина и обиље материјала је вероватно заувек нестало, укључујући и прве нацрте Ајнштајнових научних радова до краја 1905.

Амерички универзитет Принстон објавио је „Сабране списе Алберта Ајнштајна (1. том)“ 1987, а љубавна писма Алберта и Милеве 2000. године. Осим тога, о њима говори велики број књига и радова, а део писане заоставштине славног физичара и даље остаје тајна.

Норвешка историчарка Анастасија Хајди Ларвол, српског порекла, тврди да је „Милева радила на математичким доказима свих Ајнштајнових радова до 1911. године“. А. Хајди Ларвол је на предавању одржаном у Математичком институту САНУ 2013. представила резултате свог истраживања о различитим аспектима сложених односа Алберта и Милеве Ајнштајн (љубав, научни рад, породица).

 

 

 

Њузвик

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*