Ко је заиста “луд”? Експеримент познатог психолога изазвао скандал – Масовне лажне дијагнозе!

0

Психолог Давид Л. Росенхан, професор на славном Станфорд свеучилишту у Kалифорнији, извео је необичан експеримент. Послао је своје савршено здраве сараднике код психијатра, рекао им да слажу како чују нејасне гласове, а да на све остало одговарају искрено и – сви су задржани као психотични болесници. Да иронија буде већа – једино су прави болесници препознали, и то врло брзо, лажне пацијенте као потпуно здраве уљезе

Пробудите се ујутро, а глава вам је већ пуна обавеза и брига. Kренете на посао, а нисте сигурни јесте ли искључили шпорет. На пола пута, помислите како сте оставили откључана врата. Познато? Догађа вам се да не можете од тескобе устати из кревета? Тресете се сваки пут кад треба говорити пред више људи? Понекад не можете заспати до касно у ноћ? Не брините – ово су савршено нормалне реакције на ситуације, успоне и падове модерног живота. Ипак, будите опрезни, нарочито ако разговарате с психијатром: оне могу бити растумачене и као симптоми менталне болести. Да је тако, потврђују и бројне студије самих психолога и психијатара.

Лажни пацијенти

Лажни пацијенти су били: студент завршне године психологије, три искусна психолога, педијатар, психијатар, сликар и домаћица. Нитко од њих није имао икакву историју менталних обољења. Ако их приме, требало је да остану у установама док не буду уредно отпуштени. Нико од особља ни у једној од клиника није знао за експеримент.

Једини схватили

Резултат је био поражавајући: свих осам лажних болесника је задржано у установама, седам с дијагнозом “шизофренија” и један као манични депресивац. Чак и током боравка у клиникама, нико није “проваљен” од стране медицинског особља. Да иронија буде још већа, многи стварни болесници брзо су препознали лажне пацијенте као уљезе који су потпуно здрави.

Нема кући док не признаш

Kад су се једном нашли у клиници, нико од лажних болесника није могао ићи кући док није “признао” да је болестан и пристао да пије лиекове. Један од њих је ту ситуацију касније описао на следећи начин: “Рекао сам пријатељима и породици: изаћи ћу кад изађем. Бит ћу тамо пар дана и доћи ћу кући. Нико није ни сањао да ћу остати скоро два месеца. Једини начин да изађеш је да им кажеш да су у праву. Рекао сам да сам луд. ‘Луд сам, али ми је боље’, рекао сам.

Професор Росенхан је сво вријеме знао да ће његов експеримент наићи на жестоке критике. На крају крајева, његови сарадници су лагали да чују гласове, а лекари се ослањају баш на изјаве пацијената. Иако је неспособност особља препознати здравог човека јасно показана, те би критике имале своју тежину … да овај храбри тест није имао и своју другу фазу.

Други део експеримента

Пошто је у стручним круговима обелоданио своју “превару”, Росенхан је контактирао врло угледну клиничко-истраживачку установу и замолио их да сарађују у другом делу експеримента. Запослени ове болнице су чули за резултате првог експеримента, али су били уверени да се такви пропусти њима не могу догодити.

Договор је гласио овако: Росенхан ће им током три месеца послати једног или више лажних болесника, а њихов задатак је да их препознају. Такође, за сваког ко им се пријави, лекари болнице ће давати и процену колика је вероватноћа да је “преварант”.

Kао резултат, стручњаци угледне клинике су међу 193 пацијента препознали четрдесет и једног лажног (посланог од Росенхана), а за четрдесет двоје су нашли да су “сумњиви”.

 

 

Оазазнања

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*