КО СУ ЛУЖИЧКИ СРБИ први део

0

Са њима делимо више од имена: наше историје су веома сличне, и готово једнако трагичне, наши језици и наше културе су у дубоком сродству. Они су наша северна браћа, ми смо њихова јужна. Ми о њима знамо врло мало, а и они о нама. Куцнуо је час да се то промени!

 

 

Лужички Срби су најмање словенско племе које живи у источном делу Немачке, у савезним покрајинама Саксонија и Бранденбург, у делу Европе који је кроз историја постао познат као Лужица. У питању је област југоисточно од Берлина према пољској и чешкој граници, која се дели на Горњу и Доњу Лужицу. Данас су практично збијени у долину реке Шпреје, иако су некада заузимали неколико пута већи простор. Има их ипак и у енклавама у источној Немачкој ван ове регије; поменућемо Шпревалд, на лужичкосрпском Блота (на нашем Блато), који је нешто северније од Лужице, у правцу Берлина.

Културни центар Горње је Будишин (историјски део Саксоније где су били повољнији услови за њихов опстанак), док је центар Доње град по имену Кочебуз. О томе више у наставку.

Део Лужице који се налази у Пољској има свој центар у граду по имену Жаров, на пољском Жари, али су тамошњи Лужичани природно скоро потпуно стопљени са већинским народом; барем они што су остали, пошто су Пољаци после Другог светског рата већину протерали заједно са Немцима.

Ми их често називамо Северним Србима, док Лужичани себе зову једноставно Србима: Сербја на горњолужичком, Сербy на доњолужичком; нас називају Јужни Сербy, Јужни Сербја. Нашу државу називају Сербиска.

Деле се на лутеранске протестанте и римокатолике; до Другог светског рата писали су готицом и латиницом, а после тога само латиницом.

Њихова централна културна организација која их окупља је “Домовина”, основана још 1912. године. Њени прокламовани циљеви су очување, развој, промоција и ширење њиховог језика и културе, националне свести, солидарности, традиција и региона. Симбол овог друштва је сребрна липа са три листа која пушта осам коренова, у црвеној шестокракој звезди неправилног облика. Њихова народна застава је плаво-црвено-бела.

Процењује се да их је тренутно остало свега 60.000, од тога су две трећине Горњолужичани а једна Доњолужичани. Шездесет хиљада тврдоглавих Срба који се и даље не дају, који се и даље опиру асимилацији. Звучи познато?

 

У КАКВОЈ СУ ВЕЗИ СА НАМА

 

На први поглед, сличност се састоји само у имену. Али, чим загребете површину отвара вам се дубоки трезор у коме лежи море пуно закопаног блага које са њима делимо. Дух бајки, приповетки, пословица, питалица и других народних умотворина, дух народне ношње, психолошка конструкција која се не предаје, само су нека од њих. Међутим, ово питање захтева много опширнији одговор, што ћемо најсажетије могуће покушати у наредним тачкама.

 

КРАТКА ЛЕКЦИЈА ИЗ ЊИХОВЕ ИСТОРИЈЕ

Када су тачно дошли на пределе око реке Одре тешко је утврдити, али су свакако били ту 500. године нове ере. Имена њихових племена ће вас звучати познато: Милчани, Ободрити, Љутићи, Велети, Гломачани, Стодорани… Ово је био многобројан словенски живаљ, чији је вођа жупан Дерван, односно дуџ еџ генте Серборум, у 7. веку пришао Самовој држави. Касније је дошло до спајања племена уз циљу одбране, али би се увек распали након окончања борби или смрти вођа попут Милодуха и Драговита; нису формирали своју државу и падали су као зреле крушке под Франке и остале Германе.

Ипак, храбро су се борили. Карло Велики је због тога установио посебну границу, “Лимес сорабицус”, и наредио да се “ако нападну Чеси подигне трећина војске, а ако нападну Срби онда сва војска”. Ово је трајало читава два века, а разједињени Серби су падали у ропство једни по једни после тешких и крвавих борби. Поново питамо, звучи познато?

Већ у 12. веку почиње колонизација, и гомила Немаца почиње да се насељава на њиховим територијама. Било им је забрањено да живе у градовима, осим у предграђима и подграђима, где су могли да буду сукнари, тесари, рибари, али су све до 16. века имали и даље своје жупане, судије и своје заступнике на земаљским судовима. Нису имали сва права, али су могли да ступају у цехове.

Господари су их поклањали за ратна савезништва, размењивали, давали у мираз ћеркама: њихова је судбина као и наша – трагична. Није им било ништа боље ни када би били под Пољацима; феудализам је систем у коме властелин гледа само свој интерес и братство у њему не постоји: ни Русима под Русима до пре сто година није било боље.

Првобитно многобошци, немачки су их, али и пољски, завојевачи жестоко покрштавали (слично као што се велики жупан Стефан Немања обрачунавао са богумилима). 1400. године долази до устанка будишинских занатлија које је предводио сукнар Петар Прузлица, Лужички Србин; они истерују председника општине, преузимају власт и заузимају складиште муниције, али је чешки краљ Вацлав IV угушио буну и вође осудио на смрт. Српски пастир Петар из Пшешица је нешто касније хтео да помогне протестантским хуситима да заузму Будишин али је ухваћен а његова глава уклесана изнад улаза у гробље Миклавшк, где су сахрањени најзначајнији Срби из овог града.

У округу Лукова Срби 1548. године успевају да уведу своју самоуправу, поставе свог краља и укину кулук и данак, али је и ова побуна угушена. Следе Тридесетогодишњи и Седмогодишњи рат, Наполеонови ратови, Први и Други светски. Сви иду преко земаља Лужичких Срба, праћени кугом. После њих, десетковано становништво се суочава увек са колонизацијама Немаца, и са насилним асимилацијама и германизацијама. Не говориш немачки? Не можеш да се ожениш. Србин си? Не смеш да носиш кожне ципеле. У кући причаш српским? Смртна казна (дословно, добро сте прочитали; ово ипак није било опште правило). Хоћеш да живиш у граду? Заборави на своје порекло.

Телеграф

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*