KO SU LUŽIČKI SRBI prvi deo

0

Sa njima delimo više od imena: naše istorije su veoma slične, i gotovo jednako tragične, naši jezici i naše kulture su u dubokom srodstvu. Oni su naša severna braća, mi smo njihova južna. Mi o njima znamo vrlo malo, a i oni o nama. Kucnuo je čas da se to promeni!

 

 

Lužički Srbi su najmanje slovensko pleme koje živi u istočnom delu Nemačke, u saveznim pokrajinama Saksonija i Brandenburg, u delu Evrope koji je kroz istorija postao poznat kao Lužica. U pitanju je oblast jugoistočno od Berlina prema poljskoj i češkoj granici, koja se deli na Gornju i Donju Lužicu. Danas su praktično zbijeni u dolinu reke Špreje, iako su nekada zauzimali nekoliko puta veći prostor. Ima ih ipak i u enklavama u istočnoj Nemačkoj van ove regije; pomenućemo Šprevald, na lužičkosrpskom Blota (na našem Blato), koji je nešto severnije od Lužice, u pravcu Berlina.

Kulturni centar Gornje je Budišin (istorijski deo Saksonije gde su bili povoljniji uslovi za njihov opstanak), dok je centar Donje grad po imenu Kočebuz. O tome više u nastavku.

Deo Lužice koji se nalazi u Poljskoj ima svoj centar u gradu po imenu Žarov, na poljskom Žari, ali su tamošnji Lužičani prirodno skoro potpuno stopljeni sa većinskim narodom; barem oni što su ostali, pošto su Poljaci posle Drugog svetskog rata većinu proterali zajedno sa Nemcima.

Mi ih često nazivamo Severnim Srbima, dok Lužičani sebe zovu jednostavno Srbima: Serbja na gornjolužičkom, Serby na donjolužičkom; nas nazivaju Južni Serby, Južni Serbja. Našu državu nazivaju Serbiska.

Dele se na luteranske protestante i rimokatolike; do Drugog svetskog rata pisali su goticom i latinicom, a posle toga samo latinicom.

Njihova centralna kulturna organizacija koja ih okuplja je “Domovina”, osnovana još 1912. godine. Njeni proklamovani ciljevi su očuvanje, razvoj, promocija i širenje njihovog jezika i kulture, nacionalne svesti, solidarnosti, tradicija i regiona. Simbol ovog društva je srebrna lipa sa tri lista koja pušta osam korenova, u crvenoj šestokrakoj zvezdi nepravilnog oblika. Njihova narodna zastava je plavo-crveno-bela.

Procenjuje se da ih je trenutno ostalo svega 60.000, od toga su dve trećine Gornjolužičani a jedna Donjolužičani. Šezdeset hiljada tvrdoglavih Srba koji se i dalje ne daju, koji se i dalje opiru asimilaciji. Zvuči poznato?

 

U KAKVOJ SU VEZI SA NAMA

 

Na prvi pogled, sličnost se sastoji samo u imenu. Ali, čim zagrebete površinu otvara vam se duboki trezor u kome leži more puno zakopanog blaga koje sa njima delimo. Duh bajki, pripovetki, poslovica, pitalica i drugih narodnih umotvorina, duh narodne nošnje, psihološka konstrukcija koja se ne predaje, samo su neka od njih. Međutim, ovo pitanje zahteva mnogo opširniji odgovor, što ćemo najsažetije moguće pokušati u narednim tačkama.

 

KRATKA LEKCIJA IZ NJIHOVE ISTORIJE

Kada su tačno došli na predele oko reke Odre teško je utvrditi, ali su svakako bili tu 500. godine nove ere. Imena njihovih plemena će vas zvučati poznato: Milčani, Obodriti, Ljutići, Veleti, Glomačani, Stodorani… Ovo je bio mnogobrojan slovenski živalj, čiji je vođa župan Dervan, odnosno dudž edž gente Serborum, u 7. veku prišao Samovoj državi. Kasnije je došlo do spajanja plemena uz cilju odbrane, ali bi se uvek raspali nakon okončanja borbi ili smrti vođa poput Miloduha i Dragovita; nisu formirali svoju državu i padali su kao zrele kruške pod Franke i ostale Germane.

Ipak, hrabro su se borili. Karlo Veliki je zbog toga ustanovio posebnu granicu, “Limes sorabicus”, i naredio da se “ako napadnu Česi podigne trećina vojske, a ako napadnu Srbi onda sva vojska”. Ovo je trajalo čitava dva veka, a razjedinjeni Serbi su padali u ropstvo jedni po jedni posle teških i krvavih borbi. Ponovo pitamo, zvuči poznato?

Već u 12. veku počinje kolonizacija, i gomila Nemaca počinje da se naseljava na njihovim teritorijama. Bilo im je zabranjeno da žive u gradovima, osim u predgrađima i podgrađima, gde su mogli da budu suknari, tesari, ribari, ali su sve do 16. veka imali i dalje svoje župane, sudije i svoje zastupnike na zemaljskim sudovima. Nisu imali sva prava, ali su mogli da stupaju u cehove.

Gospodari su ih poklanjali za ratna savezništva, razmenjivali, davali u miraz ćerkama: njihova je sudbina kao i naša – tragična. Nije im bilo ništa bolje ni kada bi bili pod Poljacima; feudalizam je sistem u kome vlastelin gleda samo svoj interes i bratstvo u njemu ne postoji: ni Rusima pod Rusima do pre sto godina nije bilo bolje.

Prvobitno mnogobošci, nemački su ih, ali i poljski, zavojevači žestoko pokrštavali (slično kao što se veliki župan Stefan Nemanja obračunavao sa bogumilima). 1400. godine dolazi do ustanka budišinskih zanatlija koje je predvodio suknar Petar Pruzlica, Lužički Srbin; oni isteruju predsednika opštine, preuzimaju vlast i zauzimaju skladište municije, ali je češki kralj Vaclav IV ugušio bunu i vođe osudio na smrt. Srpski pastir Petar iz Pšešica je nešto kasnije hteo da pomogne protestantskim husitima da zauzmu Budišin ali je uhvaćen a njegova glava uklesana iznad ulaza u groblje Miklavšk, gde su sahranjeni najznačajniji Srbi iz ovog grada.

U okrugu Lukova Srbi 1548. godine uspevaju da uvedu svoju samoupravu, postave svog kralja i ukinu kuluk i danak, ali je i ova pobuna ugušena. Slede Tridesetogodišnji i Sedmogodišnji rat, Napoleonovi ratovi, Prvi i Drugi svetski. Svi idu preko zemalja Lužičkih Srba, praćeni kugom. Posle njih, desetkovano stanovništvo se suočava uvek sa kolonizacijama Nemaca, i sa nasilnim asimilacijama i germanizacijama. Ne govoriš nemački? Ne možeš da se oženiš. Srbin si? Ne smeš da nosiš kožne cipele. U kući pričaš srpskim? Smrtna kazna (doslovno, dobro ste pročitali; ovo ipak nije bilo opšte pravilo). Hoćeš da živiš u gradu? Zaboravi na svoje poreklo.

Telegraf

 

POSTAVI ODGOVOR

*