KOMANDIR KARAULE KOŠARE: Zasipali su nas hiljadama granata, svemu smo odoleli

KOMANDIR KARAULE KOŠARE: Zasipali su nas hiljadama granata, svemu smo odoleli

0

„OVIM putem neće proći“, govorio je vodnik Dejan Agočević, komandir karaule Košare, pre tačno 20 godina, reporterima „Novosti“, koji su sa kapetanima Dragutinom Dimčevskim i Duškom Šljivančaninom obilazili položaje graničara na ovom delu Juničkih planina, dok su se u martu 1999. očekivali prvi avio-udari NATO. Tog dana avioni Alijanse nisu se pojavili, ali je ostalo svedočanstvo o herojima koji su bili spremni da polože život za Srbiju.

Retka privilegija je da novinar sretne junake svoje priče dve decenije kasnije, pa je ponovni susret sa Agočevićem i Ivanom Dražićem, tada vojnikom, a sada veteranom, više od novinarskog zadatka.

– Agresori su udarili oko 4.30, 9. aprila, iz stotine cevi. Samo iz minobacača i bestrzajnih topova ispaljeno je na hiljade projektila, a mi smo odgovarali onim što smo imali. Pre svega, sa osam minobacača, „brovinzima“ i pešadijskim naoružanjem. Već oko podneva, počeli smo snegom da hladimo cevi bacača, a ja sam pogođen istog dana u rano popodne, kada je granata pala tik do mene. Potporučnik Mišić je ostao bez noge – priča Agočević.

Dražić, koji je na Košarama proveo više od godinu dana, kaže da je njegovo zasedno mesto, „C3 kroz 6“, bilo prvo na koje su jurišali teroristi. Ne zna koliko ih je „palo“ tog dana, ali srpski graničari nisu imali žrtava. Prvi im je u pomoć stigao poručnik Đurica Ilinčić, iz beogradskog Petog bataljona Vojne policije, sa svojih 15 ljudi.

– Dva dana pred kopneni napad, sa potpukovnikom Goranom Jeftovićem, obaveštajcem, išao sam u izviđanje terena, sve do sela Junik na našoj strani, i nismo uočili tragove i nagoveštaje da se sprema ofanziva – objašnjava Agočević. – Praktično su za samo dva dana dovukli ozbiljne snage, oko 2.000 ljudi u tom prvom talasu, i udarili iznenada. Srećom, naša deca, naši mladi vojnici, nisu izgubili prisebnost.

Bivši vojnik Božić, u daljoj ispovesti, seća se da je sve bilo lakše kada su stigli padobranci i 72. specijalna brigada, a čak su se i naša dva tenka popela na Prokletije.

– Bilo je zastrašujućih momenata. Prvih noći, bili su toliko sigurni da će nas poraziti da su palili vatre i pevali. Čule su se ustaške i dalmatinske pesme, arapske i šiptarske.

Zastavnik na ovom mestu prekida svog vojnika:

– Bio sam već na VMA kada su naši dobili zadatak da „vrate karaulu“ i izađu na samu državnu granicu. Milošević je izdao takvo naređenje, a verovatno nije znao da smo ušli u dubinu svoje teritorije samo nekoliko stotina metara, jer nam je karaula, praktično, bila njima na dlanu. Tada sam se zabrinuo da ćemo imati velike gubitke.

Dražić nastavlja:

– Mi smo se utvrdili na položajima oko same granice i odande počeli da tučemo njihove falange svim oružjem. Posle 30 dana, teroristi su shvatili da nemaju šanse, ali napadi su trajali sve do 10. juna i prestanka bombardovanja.

Ivan Dražić

POMAGALI I KOLEGAMA ALBANCIMA

AGOČEVIĆ je na Prokletije stigao 1995. i bio je svedok narodne pobune u Albaniji 1997, kada je iz kasarni opljačkano na hiljade komada oružja. Sve je to kasnije bilo upotrebljeno na KiM, u terorističkim akcijama.

– Našu, od albanske karaule, delilo je nekoliko stotina metara i gledao sam kako stotine ljudi „spontano“ kreću da razoružavaju taj njihov vojni objekat. U tom trenutku njihov komandir dolazi kod nas i moli da mu pokažamo kako se puca iz bestrzajnog topa. Zastavnik Petrović mu je dao obuku od nekoliko minuta, a on se onda vratio i pucao topom svojim vojnicima iznad glava kako bi ih rasterao.

Novosti

POSTAVI ODGOVOR

*