Коме погодује повећана излазност на председничким изборима?

Чак и кад би умножавање броја председничких кандидата довело до већег одзива грађана на изборима, немогуће је прогнозирати да ли би од тога профитирао Александар Вучић или опозиција

0

Када је образлагао своју тактику да његов покрет „Доста је било” мора да има свог кандидата јер се Саша Јанковић и Вук Јеремић нису договорили о јединственом опозиционом претенденту на Андрићев венац, Саша Радуловић је посегао за аргументом веће излазности. Оцењујући да ни Јанковић ни Јеремић нису успели да мотивишу опозиционе бираче, лидер и председнички кандидат ДЈБ-а сматра да ће већи број учесника у изборној трци на страни опозиције повећати интересовање гласача за излазак на биралишта. А то ће, како је закључио, допринети поразу Александра Вучића, закључио је Радуловић. Да ли је баш тако?

Ако се пита Ђорђе Вукадиновић, за почетак уопште није извесно ни да ће већи број кандидата довести до веће излазности.

„То има резона на први поглед, али нисам сигуран да одговара психологији српског бирачког тела”, изјавио је овај народни посланик за Н1. С друге стране, Душан Спасојевић с Факултета политичких наука сматра да би услед подељености опозиције више кандидата могло да доведе до већег одзива грађана. Ипак, аналитичари наглашавају да би и у том случају било непоуздано прогнозирати коме би то ишло у прилог. У том погледу, не може се у помоћ призвати ни искуство које сведочи да је на председничким изборима већа излазност погодовала кандидату власти. Како каже Ђорђе Вуковић из Цесида, чак ни кад би сви кандидати имали међусобно знатно другачије програме, па да сваки бирач потенцијално има за кога да гласа и такав повећани мени на крају би ипак могао довести до повећања апстиненције. Код гласача би, наиме, таква инфлација учесника у изборној трци могла да створи контраефекат и конфузност.

„А тек не постоји одговор коме би повећана излазност одговарала. Он би постојао ако бисмо пошли од хипотезе у којој је неко од кандидата лимитиран апсолутно освојеним бројем гласова. Али, не видим начин на који би то из истраживања могло да се тврди. И та теза да би Вучић био лимитиран већом излазношћу би стајала ако се испостави да он не може да освоји више од одређеног броја гласова. Али, у анализи оних који не излазе и не гласају ни за једног од понуђених кандидата ми не добијамо тако велики негативан одговор према њему да бисмо могли да кажемо да би сви који не излазе гласали за опозицију”, каже Вуковић.

Ако се погледају резултати претходна три изборна циклуса, посебно кад је реч о разлици у излазности у два изборна круга, испада да је она увек ишла наруку кандидату власти. Борис Тадић је тако као кандидат коалиције око Демократске странке однео победу 2004. и 2008, а у оба наврата је више бирача изашло у другом него у првом кругу. Насупрот томе, актуелни председник Томислав Николић је као кандидат опозиционе Српске напредне странке победио Тадића 2012, кад је излазност у другом кругу била знатно мања. Али, Вуковић каже да бисмо по овој логици могли да кажемо и да је кандидат који је добијао у првом кругу по правилу губио у другом, баш као Николић 2004. и 2008. или Тадић 2012. године.

„Штавише, сад су неки изашли и са том тезом, али ни то не мора да буде правило. Чак и да претпоставимо да је просечна излазност 3,5 милиона гласача и да изађе још 1,5 милиона који су можда двотрећинском већином наклоњени опозицији, ми никад не знамо ко ће од њих заиста изаћи”, каже он.

Да „инфлација кандидата” може да делује и дестимулишуће и стимулишуће сматра и аналитичар Дејан Вук Станковић, који тезе о томе да више кандидата вуче већу излазност види као хипотезу коју су неки пласирали као аргумент за своју кандидатуру.

„То, међутим, није никакав статистичко-политички закон и, као и свака друга недоказана хипотеза, већи број учесника у изборној трци може да се одрази на излазност у оба смера. Рецимо, иницијална идеја опозиције је била да иде на изборе с једним кандидатом, а ако их буде неколико, њихови бирачи могу да се разочарају и стекну утисак да у опозицији свако вуче на своју страну. Из тога може да следи да они неће изаћи да гласају јер виде да су странке опозиције већи ривали једни другима него што им је ривал садашња власт”, каже он.

На питање коме би већа излазност, ако до ње уопште дође, више ишла на руку, Станковић истиче да ни ту нема универзалних правила јер је у кампањама кључно за све учеснике да најпре покрену онај слој бирача који већ подржава њихову политичку причу.

„Потпуно је стога свеједно да ли је излазност велика или мала, јер је за стратегију кампање кључно кога ће странке одабрати за своју циљну групу и да раде на томе да та циљна група сигурно и у великом броју изађе на биралишта. А што се тиче тога коме одговара већа излазност, то су хипотезе које су оборене још у прошлој деценији”, закључује Станковић.

Димитрије БУКВИЋ, ПОЛИТИКА

ПОСТАВИ ОДГОВОР


*