„Kрај Сутјеске хладне воде“

0

Пошто је данас почело обележавање годишњице такозване „битке на Сутјесци“, у којој су прва борбена дејства кренула 15. маја 1943. године, а зарад тачнијег разумевања овог историјског догађаја који је у некадасњој комунистичкој Југославији претворен у апсолутни мит, прилажем скен издања „Немачке антигерилске операције на Балкану 1941-1944“ које је 1954. године као интерно издање објавио Центар за војну историју армије САД (Центер оф Милитарy Хисторy, Унитед Статес Армy, Wасхигтон ДЦ).
У овом детаљном издању, операцији Сцхwартз, како су је назвали немачки планери, дат је знатно мањи простор од оног који је заузимала у домацем јавном мњењу, и који заузима и данас.
Оно сто је необично у односу на касније тумачење те операције од стране југословенских комуниста, јесте да амерички војни историчари и обавештајци операцију, како пише, виде као дејство немацких снага против велике групе бораца ЈВуО, монархистицке гериле којом је командовао пуковник југословенске војске Д.Михаиловић.
Оно сто се о бици никада после рата није говорило, због природе режима који је успостављен, тицало се неколико дилема, које су директно рушиле партизански мит. Најпре, то да Тито као главни командант није уопште схватио да крећући се ка Србији, а након сто су га Немци у претходној операцији Wеисс („битка на Неретви“) успешно одбацили од њима зивотно вазних рудника боксита у Херцеговини, иде право „у чељусти“ новог немацког покрета за уништење друге групације, снага лојалних краљу који се налази у Лондону. Долазеци на Дурмитор Тито се поставља на пут 1. Планинској дивизији Вермахта, прекаљеној ратној формацији са Источног фронта која се креце ка Црној Гори и тамосњим устаницима.
Дан пред напад 1. Планинске дивизије на комунистичке снаге откривене на Дурмитору, у Берлину је коначно потврђено да су британска документа о инвазији на Балкан аутентична и од тог дана крецу убрзане мере за унистење свих потенцијалних претњи за будуце антиинвазионе немацке припреме. Документа су нацистима била подметнута у бриљантној шпијунској операцији „Млевено месо“ изведеној у Шпанији како би се заварали око искрцавања које је предстојало на Сицилији.
Kада је пред налетом 1. Планинске дивизије морао да крене у повлачење, Тито је изгубио три кључна дана због којих је претрепео знатне губитке. Најпре, јер је цекао цланове британске мисије послате од стране совјетске шпијунске ћелије у редовима британске војске у Kаиру, у Египту, а затим и зато сто након данас фамозних „мартовских преговора“ вођених у Загребу између Немаца и Титових најближих сарадника, током којих је понуђена заједничка борба комуниста са немацким снагама уколико се капиталисти (Британци) искрцају на далматинску обалу, није веровао у то да це убудуће, бар за неко време, бити на мети немацких војних операција.
Оно сто Тито није могао да зна јесте да је такав предлог био бесно одбијен од Хитлера који је наредио да свака наоружана група на Балкану буде уништена како не би саботирала позадину након поцетка Савезницке инвазије.
Тито је са својим снагама тумарао у кланцу река Пиве и Таре, покушавајући да се извуче са бојиста у које је непланирано упао. Немци су искористили моменат да након прве фазе операције у којој су потпуно неутралисали снаге ЈВуО, без борбе, и након Михаиловицевог бега натраг у Србију, предузму офанзивне акције за унистење и комунистицке гериле, када се вец указала прилика. То објасњава чињеницу да операција Сцхwартз поциње 15. маја, а снаге НОВЈ главне битке воде тек у јуну.
Након сто је изгубио контролу над ситуацијом захваљујуци изузетно непогодном терену на који је био претходно одбацен, Титове снаге од тоталног пораза спасавају два фактора: храбра и промисљена иницијатива Kоче Поповица који успева да нађе пут за евакуацију из незатвореног обруча, и – одбацивање снага које су са собом водиле рањенике и болницу (група Саве Kовачевића). Та групација добија команду да иде ка Вучеву где це се на њу окомити главнина немацких снага, остављајуци пролаз преко Тјентиста лако брањеним. Због велицине и масовности групације, Немци су веровали да је и Тито са штабом на Вучеву, и да це унистењем те групације окончати највећи део комунистичке гериле у Југославији.
Све дилеме, тумарања и лоше одлуке које је Тито доносио, као и то зашто је заиста вођена операција Wеисс, у свом ратном дневнику описао је један од најбољих партизанских команданата у самом рату, Павле Јакшић. Он је своје ратне записе претворио у обимну књигу „Битка на Сутјесци“ коју је планирао да објави 1966. године. Kњига је забрањена на директну Титову наредбу, а Јакшић је након тога пао у немилост. Део тих материјала објавио је тек у клими „гласности“ у југословенском друштву 1990. године у епохалном издању „Над успоменама 1/2“ које до дана данасњег није добило пажњу коју заслужује.
На врлетима од Дурмитора до Вучева и Тјентиста остале су расуте кости преко 8.000 партизанских бораца, рањеника које су чували и цивила који су у збеговима од злочина пратили партизанску војску. Део снага под командом Поповица и око Титовог штаба успео је да се неустрашивим јуришима пробије кроз борбене редове две најслабије немачке дивизије и спасе се од уништења.
У читавој операцији Немци су изгубили око 600 војника. Сматрали су да је операција постигла циљ, и да је уклоњена свака опасност из јадранског залеђа. Савезници су се непуних месец дана касније искрцали на Сицилији. Два месеца касније, у Техерану, Стаљин је пред председника САД Рузвелта ставио захтев да се југословенски комунисти признају као једина борбена снага у Југославији. Захтев је појачао извештајима британске тајне службе у којој су вец дуго ствари под контролом потпуно дрзали његови агенти. Судбина Југославије је била тако потпуно одређена. Сутјеска је касније постала мит, док су прави обриси оног ста се тамо заиста дешавало остали потпуно маскирани.

Српска историја

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*