Краљ Петар Први Карађорћевић: Краљ који није волео пуно да прича

0

ОВИХ дана, тачније 16. августа, навршило се 95 година смрти краља Петра Првог Карађорђевића, краља Србије и заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца. Сматра се утемељивачем династије Карађорђевић која владала од 1903. до 1944. године.

Претходна династија владала је пола века, а нестала је у току једне ноћи. Како говоре историјске чињенице, пад Обреновића изазвали су они сами, нарочито краљ Александар својом непопуларном женидбом са Драгом Машин и насртајима на стечене грађанске слободе и обрачунима са политичким странкама. Преврат 1903. године, како то парадоксално звучи, извели су разочарани обреновићевци. Међу њима није било карађорђевићеваца, којих је, руку на срце, тада у Србији било врло мало.

Долазак Петра и његове породице у Београд народ је дочекао са одушевљењем видећи у њима оличење вековне борбе за своју слободу. Нови краљ је прихваћен с поштовањем које је почивало на традиционалној слави његовог деде вожда Карађорђа, али и на слави његовог унука оствареној у ослободилачкој мисији у босанском устанку у коме је учествовао као Петар Мркоњић. Пратила га је и легенда да је био међу најбољим питомцима чувене француске војне академије Сан Сир односно ореол неустрашивог борца у француској војсци у Француско-пруском рату.

Први сусрет са народним представницима прошао је у таквом расположењу. Посланике је нови краљ поздравио:

– Помоз бог, браћо!

– Бог ти помогао, господару – одговорено му је.

После краљеве заклетве на Устав подељена је његова прокламација:

http://www.novosti.rs/upload/images/2016%20II//08/20/19-kralj-koji-se-(1).jpg
„Ја хоћу да будем истинити уставни краљ Србије. Устав и све уставне гарантије за слободу и права народна, те основе правилног и сретног развитка и напретка народног и државног живота, за Мене су светиње, које ћу вазда најбрижљивије поштовати и чувати.“

ТЕКСТ прокламације је примљен са истом еуфоријом као и вест да Карађорђевићи долазе на престо. Међутим, време је почело да узима свој данак. Први сусрети, први разговори, прве размене мисли почели су да доносе и прве резерве…

У тренутку ступања на престо Петар је био човек чија су се плећа повијала под теретом година, бурног, авантуристичког живота. Имао је близу шездесет година. Путешествија по белом свету оставила су дубоке трагове. Физичке и умне способности биле су на заласку. Говорио је изузетно лоше. Често је правио паузе у разговорима, као да је заборављао шта је хтео да каже. Језик којим је говорио био је поприлично сиромашан и архаичан. Реченице су биле незавршене и конфузне. Готово свима је било јасно да је боље говорио француски него српски. И што је најважније, његов излед није уливао поверење саговорницима.
http://www.novosti.rs/upload/images/2016%20II//08/20/19-kralj-koji-se-(2).jpg
Министри и политичари су од њега очекивали много више од оног што су Обреновићи чинили последњих година своје владавине. Краљ је очигледно био странац у Србији, тешко се сналазио, није имао вештину краља Милана и краља Александра да говори оно што је народ у Србији желео да чује. Једноставно, његове речи се нису лепиле за људе…

ЗАНИМЉИВО је шта су о Петру Карађорђевићу из тог времена бележили странци. Константин Думба, посланик из Беча, у својим мемоарима пише да је краљ „ниског раста, необично мршав, али врло живахан, са извесним достојанством и углађеношћу. Његови дуги бркови давали су му ратнички изглед“. Думба даље наводи да је краљ Петар био храбар, да је ту храброст показивао онда кад је без икакве заштите, без пратње, залазио међу народ. „Ја сам се тој његовој неустрашивости“, вели Думба, „дивио у највећој мери“.

Аустријски дипломата на крају закључује: „Устручавао се да говори, а понекад је био и сметен и управо наиван у својој немоћи.“

Француски новинар Андре Бар, у књизи „Мајска револуција у Србији“ пише: „… Краљ Петар има танак и слаб глас, па кад је говорио – изгледало је као да пева. Тај глас се никако не слаже са његовим дугим и густим брковима који су му давали изглед старог ратника… Он чини утисак човека који или добро не чује или се боји да се у свом говору не заборави и не каже нешто што не би морао ни требао рећи.“

КАРАЂОРЂЕВА ЗВЕЗДА ЗА СИНОВЕ

ПРОСЛАВА краљевог имендана и рођендана 1904. обележена је и установљењем ордена – Карађорђева звезда. Правилником је предвиђено да краљ овом приликом изузетно може да „безгранично располаже“ његовом доделом.

И шта се десило? Поново је прорадила Петрова сујета, његовом личном одлуком – Карађорђеву звезду првог реда добили су његовим малолетни синови Ђорђе и Александар, затим брат, кнез Арсен, и синовац кнез Павле. Политичари завереници и официри који су највише допринели да Петар Карађорђевић дође на престо Србије, такође су одликовани Карађорђевом звездом али – другог реда.

Александар, будући краљ, своју Карађорђеву звезду, како је то доцније признао ађутанту, поклонио је једној Францускињи, с којом се неко време волео, највероватније докторки Шарлот Котијар са којом је имао ванбрачну ћерку.

– Замислите колики сам магарац био – рекао је тим поводом.

Београдска штампа, такође, није крила прва незадовољства везана за новог монарха. У томе је предњачила „Правда“, њени новинари и уредници нису крили своје разочарање изгледом крунисане главе. „Маса је излазила да види новог краља и очекивала да види човека и наочитијег и бољег – бољег по њеном схватању од пређашњих краљева. Очекивала је човека који ће задивити све, задобити све и задовољити у сваком погледу свачија очекивања, а пред њу је међутим излазио скроман старчић, каквог нико није очекивао, кога нико никад није видео, који није никог познавао, а који је, стојећи пред њима, читао неке цедуље место да држи импровизовани говор који би је (ту масу) одушевио…“

„Правда“ је без устручавања писала да је Петар стигао у Београд „гладан и жедан“, праћен „поворком изгладнелих рођака, још док се земља пушила од краљевске крви…“

Популарност новог краља почела је полако да се круни. Међутим, Карађорђевићима је изузетно било стало до угледа и достојанства династије. Требало је осмислити нешто да се поврати пољуљано поверење и углед нове династије. Краљу Петру је пала на памет идеја да организује помпезно крунисање.

У ЈЕСЕН 1904. године уприличена је парада са крунисањем и миропомазањем. Тај чин је државу папрено коштао, а династији није баш поправио углед. Помало је било смешно видети старог краља на разиграном ждрепцу, под теретом круне и жезла.

Сама идеја о крунисању донела је и раскол у Влади. Први Петров председник Владе Јован Авакумовић се жестоко супротставио тој намери. У меомоарима, Авакумовић пише да је саветовао краља да од тога одустане „јер тиме неће увећати свој престиж, а направиће огроман трошак и онако сиромашној Србији“. Опозиционе новине су тврдиле да је крунисање „хир и сујета једног Карађорђевића“. У знак протеста председник Владе Авакумовић није присуствовао том чину. Бојкоту су се придружили и готово сви европски дворови.

И прва годишњица доласка на престо Петра Карађорђевића није прошла без трзавица. Одбор виђених грађана предложио је краљу да се у његову част приреди банкет за 500 најугледнијих грађана престонице. Али он тај предлог није прихватио, бојећи се реакција као после крунисања. Уместо тога, у Саборној цркви је одржано молепствије, а затим је образована поворка од општине до двора… Честитку председника општине, који је ишао на челу поворке, краљ Петар је саслушао стојећи на балкону.

Међутим, за разлику од годишњице доласка на престо много помпезније, прослављен је краљев рођендан 29. јуна 1904. године, по старом календару, и то као национални празник… Овог пута на пријему у двору појавио се цео дипломатски кор.

У годинама које су долазиле Србија се поделила у два табора. Први су сматрали да Петар уопште није достојан престола, у њему су видели истребитеља династије Обреновић и „окорелог аустрофила“. Други нису доводили у питање његово краљевање, али су тражили да коначно почне да делује као прави владар.

Вечерње Новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*