Краснопис у дневнику ратника Алексе

0

Српска војска надире с југа да ослободи своју отаџбину. Борбе се воде, вароши освајају, окупатор узмиче пред ослободиоцима. Каплар Алекса Лучић родом из Качера код Ужица, ратник Четвртог пешадијског пука „Стеван Немања”, у кратком затишју борбених дејстава и брзог напредовања води дневник. Као што је педантно чинио током читавог рата. Записује да се ратна страдања упамте и поколења о томе читају, у једну свешчицу правим краснописом.

„Од 7. до 14. августа били смо под Црвеном стеном. Увече 14. кренули смо се испод Црвене стене, сменили су нас Грци. Били смо цео дан у Ражени, па дошли у Доњи Пожар. Били смо цео дан у Пожару и 16. увече кренули смо на положај. Ишли смо на положај у три сата изјутра, ретке шуме и туј смо се утврђивали… 1. септембра сам рањен, почело је бомбардовање. 2. септембра кренули смо у правцу Ветерника и Преклопа, од Преклопа смо кренули низ реку која се уливала у Вардар код Демир Капије…

Била је борба код села Конопиште. Пред Демир Капијом нас је непријатељ сасекао 8. септембра и тукао нас из хаубице, убијо је команданта батерије и рањен је Драгољуб Димитријевић… 10. смо се кренули и прешли Вардар, 13. смо стигли на Бели Камен и била је борба, рањен је командант 1. батаљона и одатле смо потисли непријатеља у правцу Радовиша”, бележио је Алекса.

„Непријатељ нам није могао дати отпора и повлачијо је се у правцу Плачковице. 17. смо се одморили, кренули смо напред и увече у три сата притисли су Бугари и мајор бугарски, начелник штаба бугарске бригаде дошао је код нас и изјавио да је примирје, али му наши нису веровали… 6. октобра у Липљан, конак Приштина, и ту сам био на гробу цара Мурата. И све је златом извежено, гробница до саме Приштине… 7. правац Вучитрн и из Вучитрна правац у Митровицу. У Митровици је било одлично, јер није било опљачкано. 11. правац Рашка, 17. смо стигли у Краљево, 18. 10. смо се кренули из Чачка до села Паковраће, 19.10. Пожега, 21.10. Ужице, 22.10. код куће, батерија је остала у Ужицу…”, пише Лучић о повратку кући.

Али то није био крај његовог војевања: одмах је наставио с јединицом даље, па су прешли Дрину и једно време провели у Босни (Сребреници, Завидовићима, Сарајеву), тамо били и почетком 1919. године. Тек је у свој Качер, после пет година ратних бојева и путешествија – од Мачковог камена преко Албаније, Крфа, Марсеља и Солунског фронта – Алекса коначно дошао у новембру 1919. године. Одликован је са четири ордена, међу којима је и Карађорђева звезда.

Овај дневник ратника Алексе Лучића (1898–1968) и данас се брижљиво чува у породици Лучић у Качеру, потомци негују сећање на свог храброг претка. Ту невелику бележницу стару више од века, у очуваном кожном повезу, с  дневником исписаним необично лепим рукописом чувају ратников син Милан Лучић, који је прешао 90 годину, и унук Василије.

Они о Алекси кажу да је био угледан домаћин, познавалац многих заната: вешт зидар, столар, качар, умешан све да направи. Имао је петоро деце. Упамтили су га као строгог, а правичног родитеља.

Politika

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*