Креманско пророчанство са тумачењем – о васкрсењу мртвих

0

Предговор:

Креманско пророчанство Тарабића је у ХХ веку тумачено духом времена. Последња издања овог пророчанства писана су у време комунизма, те је у њима очигледан утицај ове богоборне идеологије.

Пре комунизма, Креманско пророчанство се користило у пропагандне сврхе за међудинастичке сукобе. Требало је оправдати преузимање власти у Србији од стране Карађорђевића, па су политичари оног времена допуњавали ово пророчанство убацујући у њега делове који су служили у ту сврху.

Но без обзира на то све и на многе измене и редакције Креманско пророчанство је остало ипак једно аутентично пророчанство чија су се многа предвиђања испунила а нека још нису док се нека назиру и могу јасније разумети баш на основу овог пророчанства.

На крају, порука за све оне који одбацују Креманско пророчанство због накнадног утицаја довољно је рећи да су на исти начин писане и све књиге Библије. Последња Мојсијева књига садржи детаљан опис смрти и сахране пророка Мојсија. Јасно је да је тај део касније додат и да га није писао сам пророк Мојсије, па ипак цео свет Библију због тога не сматра лажном књигом, већ светом књигом.

Просто је немогуће током историје сачувати неко оригинално пророчанство од измена. Заправо боље рећи уметака и додатака, јер оно што је оригинално у самом пророчанству увек јасно и стилом и предвиђањем одудара од делова који су касније додати.

Ми ћемо се овде бавити само оним оригиналним деловима Креманског пророчантва а све накнадне додатке, попут оних комунистичких о човеку на белом коњу са звездом на челу који ће донети мир целој земљи, који су из чисто пропагандних разлога убачени, избацујемо.

Док је био дете, Милош Тарабић се ни по чему није разликовао од остале деце овога краја. Тек касније, у дечаштву, примећивали су како ћути, издваја се од сеоских другова, затвара у себе и удаљава чак и од своје ближе породице. У летњим месецима најрадије је бивао са великим стадом оваца, горе, на планини Тари. У Kремна не би силазио ни када су највећи празници, приликом којих се окупљало читаво село, нарочито млади. Тек понеки пут би обичног, радног дана, али само по мраку, сишао са планине да узме чисту преобуку, па би се још пре изласка сунца враћао на Тару. Зимске дане проводио је сам, избегавајући било какво друштво.

У дугим јануарским и фебруарским вечерима излазио би из куће у дуге шетње до оближње борове шуме, у којој је некада остајао и по неколико часова.

Kао да није осећао зиму, нити страх од вукова.

Овакво Милошево понашање забрињавало је остале укућане, браћу и сестре, а нарочито мајку, па су га, због тога, често запиткивали шта ради у шуми и како се не боји студени и курјака? На та питања обично је давао кратке одговоре: „Да ми је зима – није, јер ме грију звијезде.“ Или: „Неће ме вуци, и они су божје овце.“

Волео је једино да разговара са својим много млађим кумом, тадашњим богословом, Захаријем Захарићем, који му је постављао слична питања и критиковао га што се не жени. Милош би му, као и другима, давао исте одговоре. Говорио би да је он венчан са неким другим царством, које није овоземаљско, те тако неће ни Богу да квари ред.

На питање младог Захарија зашто толико времена проводи сам у шуми, Милош би одговорио:

„Видиш, мој куме, Зарија, ја ти тамо у гори гледам…Гледам, све видим и чујем…Тако дознајем шта ће бити са свима нама, овијем народом и осталим свијетом…Kако ја то све гледам и чујем, не умијем ти овијем језиком објаснити…Не знам коју ријеч да нађем.“

Иначе, ко га не зна, не би га ни по чему разликовао од осталих људи. Иако горштак, имао је необично благ израз лица, али истовремено и одлучан. Остављао је утисак веома бистрог човека, а важио је за највреднијег у селу. Оно што су остали сељани радили по неколико часова, Милош је био у стању да заврши за непун час.

Овај опис младог Милоша Тарабића указује на неколико чињеница. Прво Милош је по природи био склон усамљености, не због неке болести или ексцентричности, већ зато што је једино овај стил живота погодан за контемплацију и медитацију. Или како се то у православном аскетском речнику каже: Пустињаштво ради созерцања.

При том Милош није био умешљени пустињак, попут данашњих лењих или депресивних појединаца који своје фејкт отшелништво и пустињаштво заправо користе да би што каже омладина „блејали“ а заправо ленствовали. Управо у претходном тексту се наводи да је Милош био и вредан и способан младић, дакле сасвим супротно од савремене уобичајене слике младића који не раде ништа па умишљају ствари.

Он свој монашки стил живота потврђује речима да је „венчан за неко друго царство“. На жалост савременог монаштва, Милош је, био истинскији монах и без завета и без мантије.

Оваквих појава у нашем народу је било небројено, једино није имао ко да записује, готово сваки регион је имао неког свог Милоша Тарабића. Па чак и данас постоје појединци, не само из руралних крајева, већ и интелектуалци који се удаљују од светске буке и усамљују у потрази за вишим смислим.

Милошева благост и истовремено и строгост су типичне за духовне људе, а његов животни стил се готово не разликује од стила великог руског светитеља и подвижника, такође и великог пророка, Светог Серафима Саровског.

„Једнога дана дође до мене моја кума, Митрова жена, те ми се повјери да се њезин човјек у глуво доба ноћи облачи, обува, излази напоље и у кућу уводи некаквог свијетлог попа. Kад с њиме насамо остане, ондакар закључава врата од собе те сједећи крај огњишта несто причају, али ништа не једу нити пију…

Мене ова кумина прича подстаче те неђе уочи Јовандана заокупим ја Митра да ми казује с ким се то попом ноћу састаје и разговара. Тада ми он, ко на некој исповиједи, ово исприча:

  • То је, куме, било садево, око Божића. Чујем је да неко у пола удара штапом о вратнице, те нако, напола обучен, изађем напоље. Не виђех никог па посмислих да ме уво омануло, те таман мишљах да се вратим у кућу, кад се из мрклог мрака огласи један глас, који ми каза:
  • Не бој се, Митре, ја сам!…

Окренух се, када тамо, код кућера, стоји прилика чоека, па пође право к мени. Препадох се, а он ко да ми разазнаје мисли, нако, благо, рече:

  • Не плаши се Митре…Зар ме не препознајеш?
  • Јок – рекнем му ја.
  • Ја сам твој стриц Милош.
  • Али, ти си умро прије млого година! – рекнем му ја.
  • Јесам! Но, зар се не сјећаш кад смо за овцама ишли планини да сам ти реко да ћу ти се јавити и посље моје смрти?

Ја се ондакар сјетих да ми је то давно, одиста, казиво те му приђем ближе и препознам га.

Према протином казивању, он је Митра, том приликом, замолио да му што верније опише изглед покојног Милоша.

Митар се, у први мах, некако чудно нећкао па је, после неколико тренутака, своме куму мирно одговорио:

  • Лијепо је изгледо, мој куме Зарија. На њему некаква мантија, а по њојзи ко да благо свијетле ројеви свитаца, само неком неописаном свјетлошћу. Така му је и глава била…Бијела, а некако свијетла…Цјеливах га у руку, а она мека ко да вуну на преслици држи. Додирнем га по мантији, а она исто нако, кадивена. Све ми се чини да би руком кроз њега мого проћи…

Због овог, нестварног описа, свештеник Захарије је био уверен да је Митар све то сањао или халуцинирао. Тада је између њих започео, први пут сумњичав разговор:

  • Да нијеси ти то све снијевао, мој Митрашине?
  • Kакво снијевање! Снијевам ли ја, куме, кад вако, садево, с тобом говорим?

Ја му на то рекнем:

  • Море бити, Митре да си нешта, нако у сну, сам са собом разговорао, па се и куми причињело да с некијем другим причаш…
  • Боже, куме Зарија!…је л’ ти то она моја жентурина рекла да је видјела свијетлог попа, којег уводим у кућу и с њим разговарам?

Ја му рекнем да јесте, а он ми унакрсти:

  • Е, па ако је то све снијево, није могла и она снијевати исти сан?
  • Добро, куме Митре, а како он оде од тебе и шта рече?
  • Рече да ће се јопет јављати и од ондај ми се јави јоште неколико пута. Посље ми каза да је вријеме да се растанемо те ја изиђох у авлију да га испратим…Тако, полако, дођосмо до кућера, а његова се прилика запласти к’о пласт сијена и тако га, некако, нестаде…
  • Kако? – јопет га приупитах.
  • Па, не умијем да ти то објасним овијем, људским ријечима, јербо што гођ да ти речем, јопет неће бити онако како је у истину било.

Ја га замолим да то покаже како зна, а он ми ондакар рече:

  • Некако се згрудва те постаде ко грудва снијега… Сјајна и ко златна. Јал’ грудва, јал чаша, то ти не умијем исказати…Посље, то полеће у небо и мени се чињаше да оде међу саме звијезде.

Овде је занимљив опис сусрета покојног Милоша Тарабића са његовим синовцем Митром. Милош се, наиме, јавља не као дух, већ у телу. Он хода, чује се како хода, удара штапом у врата, и рукује се са Митром. Митар га љуби у руку, какав је био обичај у стара времена да се старији поштују. И сам Митар примећује да је тело које има Милош другачије, да је некако ваздушасто и да му се чини да би могао руком кроз њега проћи.

Да ли још у некој књизи имамо сличан опис некога ко је умро?

Многима ће се учинити претенциозно али да, имамо. У Светом Писму Новог Завета се управо описује васкрсли Христос који долази својим ученицима те пролази кроз врата и улази у одају у којој су боравили његови ученици, али када апостол Тома исповеда неверје да је то заиста Христос јер га ни сами ученици нису у први мах препознали, баш као ни Митар што није свог стрица Милоша, онда Христос дозваља Томи да стави прсте у његове ране и да се увери да је то заиста он.

Преображено тело васкрслог Христа је другачије од земљаног тела у коме је боравио током своје 33 године. Оно је другачије, суптилније, има другачија својства, али је ипак реално.

Одлазак Митра у „звијезде“ је налик описима из СФ филмова. На неки начин Митар се претвара у некакву енергију која ишчезава са овог света и одлази негде другде. Где одлази, то остаје питање, али и на то питање постоји одговор у Креманском пророчанству.

„Сваки се људски иксан роди да умре“, казивао ми је Митар. „Има некијех људи који само у привиду живе лијепо и некијех који се цијелога живота пате и злопате. Нема, мој куме Зарија, ниједнога створа људскога који докле живи нема никаквијех брига. Чоек се роди да у својој младости будне лијеп и крепак, а у старости да будне грдан и ружан и слаб. Залуд му је ондакар свако вако живовање, уистину говоријо је Митар, када се роди лијеп, а умре грдан и нејак. Нема ниједнога људскога иксана који се неће сам са самијем собом приупитати через чега се родијо да вако живи и умре?

Нема човека а да не носи свој крст. То је порука коју шаље Митар. Неки само привидно живе лепо а неки се очигледно злопате, али сви страдају. Овај живот, ма колико да је цивилизација напредовала и олакшала свакодневни живот је ипак на крају само крст који носимо. Некада су се људи мучили радећи, ратујући, робујући, а данас се муче својим мислима, бригама, нервозом, неизвесношћу, депресијом, анксиозношћу. Јер нема живота без брига. Крст носити нама је суђено – каже народна изрека. Али какав крст? Није сваки крст часни крст. Неко се мучи због своје сујете, неко због мржње или зависти, неко због љубоморе, а опет неко други на правди Бога, ни крив ни дужан.

Дуго ће мој куме Зарија, људи тако живјети и мријети, а да не будну знали да каде им дође вакат да мру то неће бити њиов крај.“

Дакле, доћи ће и време када ће људи схватити да смрт није крај. Некада, у како то данас воле да кажу „мрачном средњем веку“ људи су тако веровали, а данас више не верују, али по казивању Митровом доћи ће поново време када ће људи веровати. Ново Средњовековље. О новом средњем веку су говорили многи умни људи ХХ века, од владике Николаја, преко руских мислиоца и немачких. Данас то можда делује нестварно, или барем делује нестварно већини људи која не жели да се удубљује у историјске токове.

О томе ми је Митар млого говоријо, али ја га нијесам млого разумијо шта он с тиме оће да искаже.

„Видиш, мој куме Зарија“, казиво је он, „чоек нема само једно своје обличје, него има два. Једно му ко одијело сашију људи каде се роди, а друго му даје сам Бог каде мре да би и посље живота овога јопет живијо. То друго обличје ти, куме, не видиш, а ја га неки пут видим, по прилици ко каде сам видијо мртвога Милоша. То ти је, куме, нако ко, каде лисната гора у свако прољеће јопет зазелени. Тако чоек јопет живне и када умре. Ондакар Бог њему дадне то друго обличје вјечно и лијепо. Kаде се сваки људски створ у то ново своје обличје заодене, он оде право у вјечност! Чоек и јесте род земље и воде, те исто ко и оне што зими замиру и леде се у прољеће јопет гргоље и протичу и цвјетају новијем цвијећем и травама.“

По изворном јеврејском веровању Старог Завета, духови заправо не постоје. Човек је створен од земаљског праха и кад умре враћа се у исти земаљски прах. Не постоје никакви ни рајеви ни паклови. АЛИ постоји васкрсење мртвих. Митар Тарабић недвосмислено управо говори о васкрсењу мртвих. Када човек умре он одлази право у вечност, у есхатон, у време изван историје и овог историјског времена које ми познајемо. Дакле, не постаје дух, јер Митар се руковао са Милошем. Покојни Милош долази из есхатона, из будућности, тачније из вечности. Милош није дух, он има тело. Истина, то тело је другачије, али опет је тело, није дух.

Бог не даје човеку то „обличје“-тело док је човек жив, јер тада већ има тело. Шта ће му два тела. Него оног момента, оне секунде када мре.

Како то објаснити?

Просто. Човек када мре, тј кад умре, он више не постоји у овом времену и историји. Његово тело се покопа у земљу и распадне се. До краја историје може да потраје још неколико хиљада година, или неколико десетина хиљада година, али човека који је умро у том времену просто нема више. Ипак, по веровању хришћана, муслимана и Јевреја, на крају историје биће свеопште васкрсење мртвих. Сви људи ће васкрснути и обући се у ново, суптилно тело, и такви ће наставити да постоје беконачно, тј вечно.

То што онај који умире не постоји неколико хиљада година, то је категорија којом ми меримо време, јер смо ми унутар те категорије. Али за човека који умире, размак између часа смрти и часа васрксења је мање од једне секунде. Он заправо не престаје да постоји, него практично бива аутоматски пребачен у вечност и васкрсава. Наравно, сва историја је за тог човека већ прошлост, јер његово васкрсење се дешава на крају историје у будућности. Али је то за њега само један моменат.

Ја га упитам како то друго обличје изгледа и од чега је саздано а он ми на то рекне: „Да ли си ти, куме, видјео и чуо каквог сељака да ти каже како је неђе усред шуме на некаквој ливади видјео вилинско коло. Е, куме, ако ти то рекне неки паметан чоек који није теби дошо из меане, него из цркве посље причести, ондај му вјеруј да је истину казиво и да је уистину видјео коло вилинско, јербо постоји неко уписано вријеме каде се то њиово коло може видјети.“

Kаде сам га запито: Јесу ли то виле, Боже прости, несто слично ангелима Божијим, Митар ми је на тај мој упит одговорио: „Нијесу то виле ангели Божији, него су то честите дјевојке, које су се рано опростиле од овога свијета у цвијету младости своје.“

О томе ми је јоште говоријо, али је све то казиво некаквијем чудним ријечима, тако да га ја нијесам мого разумијети. Те ријечи и та два људка обличја нијесам мого појмити, мада се он трудијо да ми то боље и јасније рече. Помињо је некакав Божији прах у воздуху, те ми је казиво да је све то близу људској памети, а да чоек због свога уображења неће ни хтјети то да схвати и разумије.“

Сем јеврејског предања о васкрсењу, човечанство је усвојило и аријевско односно индоевропско веровање у душе. Тако данас паралелно егзистирају два уверења. Једно у васкрсење а друго у душе и духове. Митар не говори о душама, већ говори о васкрслим телима. Чак и кад говори о вилама, које су типично индоевропска митологија он говори о васкрслим телима, која се повремено јављају у историји.

Приредио Патриот тим

Из књиге „Kреманско пророчанство“, Драгољуба Голубовића.
Издавач: „БАТА“, Београд, 1991
осмо, допуњено издање

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*