Kremansko proročanstvo sa tumačenjem – o vaskrsenju mrtvih

0

Predgovor:

Kremansko proročanstvo Tarabića je u HH veku tumačeno duhom vremena. Poslednja izdanja ovog proročanstva pisana su u vreme komunizma, te je u njima očigledan uticaj ove bogoborne ideologije.

Pre komunizma, Kremansko proročanstvo se koristilo u propagandne svrhe za međudinastičke sukobe. Trebalo je opravdati preuzimanje vlasti u Srbiji od strane Karađorđevića, pa su političari onog vremena dopunjavali ovo proročanstvo ubacujući u njega delove koji su služili u tu svrhu.

No bez obzira na to sve i na mnoge izmene i redakcije Kremansko proročanstvo je ostalo ipak jedno autentično proročanstvo čija su se mnoga predviđanja ispunila a neka još nisu dok se neka naziru i mogu jasnije razumeti baš na osnovu ovog proročanstva.

Na kraju, poruka za sve one koji odbacuju Kremansko proročanstvo zbog naknadnog uticaja dovoljno je reći da su na isti način pisane i sve knjige Biblije. Poslednja Mojsijeva knjiga sadrži detaljan opis smrti i sahrane proroka Mojsija. Jasno je da je taj deo kasnije dodat i da ga nije pisao sam prorok Mojsije, pa ipak ceo svet Bibliju zbog toga ne smatra lažnom knjigom, već svetom knjigom.

Prosto je nemoguće tokom istorije sačuvati neko originalno proročanstvo od izmena. Zapravo bolje reći umetaka i dodataka, jer ono što je originalno u samom proročanstvu uvek jasno i stilom i predviđanjem odudara od delova koji su kasnije dodati.

Mi ćemo se ovde baviti samo onim originalnim delovima Kremanskog proročantva a sve naknadne dodatke, poput onih komunističkih o čoveku na belom konju sa zvezdom na čelu koji će doneti mir celoj zemlji, koji su iz čisto propagandnih razloga ubačeni, izbacujemo.

Dok je bio dete, Miloš Tarabić se ni po čemu nije razlikovao od ostale dece ovoga kraja. Tek kasnije, u dečaštvu, primećivali su kako ćuti, izdvaja se od seoskih drugova, zatvara u sebe i udaljava čak i od svoje bliže porodice. U letnjim mesecima najradije je bivao sa velikim stadom ovaca, gore, na planini Tari. U Kremna ne bi silazio ni kada su najveći praznici, prilikom kojih se okupljalo čitavo selo, naročito mladi. Tek poneki put bi običnog, radnog dana, ali samo po mraku, sišao sa planine da uzme čistu preobuku, pa bi se još pre izlaska sunca vraćao na Taru. Zimske dane provodio je sam, izbegavajući bilo kakvo društvo.

U dugim januarskim i februarskim večerima izlazio bi iz kuće u duge šetnje do obližnje borove šume, u kojoj je nekada ostajao i po nekoliko časova.

Kao da nije osećao zimu, niti strah od vukova.

Ovakvo Miloševo ponašanje zabrinjavalo je ostale ukućane, braću i sestre, a naročito majku, pa su ga, zbog toga, često zapitkivali šta radi u šumi i kako se ne boji studeni i kurjaka? Na ta pitanja obično je davao kratke odgovore: „Da mi je zima – nije, jer me griju zvijezde.“ Ili: „Neće me vuci, i oni su božje ovce.“

Voleo je jedino da razgovara sa svojim mnogo mlađim kumom, tadašnjim bogoslovom, Zaharijem Zaharićem, koji mu je postavljao slična pitanja i kritikovao ga što se ne ženi. Miloš bi mu, kao i drugima, davao iste odgovore. Govorio bi da je on venčan sa nekim drugim carstvom, koje nije ovozemaljsko, te tako neće ni Bogu da kvari red.

Na pitanje mladog Zaharija zašto toliko vremena provodi sam u šumi, Miloš bi odgovorio:

„Vidiš, moj kume, Zarija, ja ti tamo u gori gledam…Gledam, sve vidim i čujem…Tako doznajem šta će biti sa svima nama, ovijem narodom i ostalim svijetom…Kako ja to sve gledam i čujem, ne umijem ti ovijem jezikom objasniti…Ne znam koju riječ da nađem.“

Inače, ko ga ne zna, ne bi ga ni po čemu razlikovao od ostalih ljudi. Iako gorštak, imao je neobično blag izraz lica, ali istovremeno i odlučan. Ostavljao je utisak veoma bistrog čoveka, a važio je za najvrednijeg u selu. Ono što su ostali seljani radili po nekoliko časova, Miloš je bio u stanju da završi za nepun čas.

Ovaj opis mladog Miloša Tarabića ukazuje na nekoliko činjenica. Prvo Miloš je po prirodi bio sklon usamljenosti, ne zbog neke bolesti ili ekscentričnosti, već zato što je jedino ovaj stil života pogodan za kontemplaciju i meditaciju. Ili kako se to u pravoslavnom asketskom rečniku kaže: Pustinjaštvo radi sozercanja.

Pri tom Miloš nije bio umešljeni pustinjak, poput današnjih lenjih ili depresivnih pojedinaca koji svoje fejkt otšelništvo i pustinjaštvo zapravo koriste da bi što kaže omladina „blejali“ a zapravo lenstvovali. Upravo u prethodnom tekstu se navodi da je Miloš bio i vredan i sposoban mladić, dakle sasvim suprotno od savremene uobičajene slike mladića koji ne rade ništa pa umišljaju stvari.

On svoj monaški stil života potvrđuje rečima da je „venčan za neko drugo carstvo“. Na žalost savremenog monaštva, Miloš je, bio istinskiji monah i bez zaveta i bez mantije.

Ovakvih pojava u našem narodu je bilo nebrojeno, jedino nije imao ko da zapisuje, gotovo svaki region je imao nekog svog Miloša Tarabića. Pa čak i danas postoje pojedinci, ne samo iz ruralnih krajeva, već i intelektualci koji se udaljuju od svetske buke i usamljuju u potrazi za višim smislim.

Miloševa blagost i istovremeno i strogost su tipične za duhovne ljude, a njegov životni stil se gotovo ne razlikuje od stila velikog ruskog svetitelja i podvižnika, takođe i velikog proroka, Svetog Serafima Sarovskog.

„Jednoga dana dođe do mene moja kuma, Mitrova žena, te mi se povjeri da se njezin čovjek u gluvo doba noći oblači, obuva, izlazi napolje i u kuću uvodi nekakvog svijetlog popa. Kad s njime nasamo ostane, ondakar zaključava vrata od sobe te sjedeći kraj ognjišta nesto pričaju, ali ništa ne jedu niti piju…

Mene ova kumina priča podstače te neđe uoči Jovandana zaokupim ja Mitra da mi kazuje s kim se to popom noću sastaje i razgovara. Tada mi on, ko na nekoj ispovijedi, ovo ispriča:

  • To je, kume, bilo sadevo, oko Božića. Čujem je da neko u pola udara štapom o vratnice, te nako, napola obučen, izađem napolje. Ne viđeh nikog pa posmislih da me uvo omanulo, te taman mišljah da se vratim u kuću, kad se iz mrklog mraka oglasi jedan glas, koji mi kaza:
  • Ne boj se, Mitre, ja sam!…

Okrenuh se, kada tamo, kod kućera, stoji prilika čoeka, pa pođe pravo k meni. Prepadoh se, a on ko da mi razaznaje misli, nako, blago, reče:

  • Ne plaši se Mitre…Zar me ne prepoznaješ?
  • Jok – reknem mu ja.
  • Ja sam tvoj stric Miloš.
  • Ali, ti si umro prije mlogo godina! – reknem mu ja.
  • Jesam! No, zar se ne sjećaš kad smo za ovcama išli planini da sam ti reko da ću ti se javiti i poslje moje smrti?

Ja se ondakar sjetih da mi je to davno, odista, kazivo te mu priđem bliže i prepoznam ga.

Prema protinom kazivanju, on je Mitra, tom prilikom, zamolio da mu što vernije opiše izgled pokojnog Miloša.

Mitar se, u prvi mah, nekako čudno nećkao pa je, posle nekoliko trenutaka, svome kumu mirno odgovorio:

  • Lijepo je izgledo, moj kume Zarija. Na njemu nekakva mantija, a po njojzi ko da blago svijetle rojevi svitaca, samo nekom neopisanom svjetlošću. Taka mu je i glava bila…Bijela, a nekako svijetla…Cjelivah ga u ruku, a ona meka ko da vunu na preslici drži. Dodirnem ga po mantiji, a ona isto nako, kadivena. Sve mi se čini da bi rukom kroz njega mogo proći…

Zbog ovog, nestvarnog opisa, sveštenik Zaharije je bio uveren da je Mitar sve to sanjao ili halucinirao. Tada je između njih započeo, prvi put sumnjičav razgovor:

  • Da nijesi ti to sve snijevao, moj Mitrašine?
  • Kakvo snijevanje! Snijevam li ja, kume, kad vako, sadevo, s tobom govorim?

Ja mu na to reknem:

  • More biti, Mitre da si nešta, nako u snu, sam sa sobom razgovorao, pa se i kumi pričinjelo da s nekijem drugim pričaš…
  • Bože, kume Zarija!…je l’ ti to ona moja ženturina rekla da je vidjela svijetlog popa, kojeg uvodim u kuću i s njim razgovaram?

Ja mu reknem da jeste, a on mi unakrsti:

  • E, pa ako je to sve snijevo, nije mogla i ona snijevati isti san?
  • Dobro, kume Mitre, a kako on ode od tebe i šta reče?
  • Reče da će se jopet javljati i od ondaj mi se javi jošte nekoliko puta. Poslje mi kaza da je vrijeme da se rastanemo te ja iziđoh u avliju da ga ispratim…Tako, polako, dođosmo do kućera, a njegova se prilika zaplasti k’o plast sijena i tako ga, nekako, nestade…
  • Kako? – jopet ga priupitah.
  • Pa, ne umijem da ti to objasnim ovijem, ljudskim riječima, jerbo što gođ da ti rečem, jopet neće biti onako kako je u istinu bilo.

Ja ga zamolim da to pokaže kako zna, a on mi ondakar reče:

  • Nekako se zgrudva te postade ko grudva snijega… Sjajna i ko zlatna. Jal’ grudva, jal čaša, to ti ne umijem iskazati…Poslje, to poleće u nebo i meni se činjaše da ode među same zvijezde.

Ovde je zanimljiv opis susreta pokojnog Miloša Tarabića sa njegovim sinovcem Mitrom. Miloš se, naime, javlja ne kao duh, već u telu. On hoda, čuje se kako hoda, udara štapom u vrata, i rukuje se sa Mitrom. Mitar ga ljubi u ruku, kakav je bio običaj u stara vremena da se stariji poštuju. I sam Mitar primećuje da je telo koje ima Miloš drugačije, da je nekako vazdušasto i da mu se čini da bi mogao rukom kroz njega proći.

Da li još u nekoj knjizi imamo sličan opis nekoga ko je umro?

Mnogima će se učiniti pretenciozno ali da, imamo. U Svetom Pismu Novog Zaveta se upravo opisuje vaskrsli Hristos koji dolazi svojim učenicima te prolazi kroz vrata i ulazi u odaju u kojoj su boravili njegovi učenici, ali kada apostol Toma ispoveda neverje da je to zaista Hristos jer ga ni sami učenici nisu u prvi mah prepoznali, baš kao ni Mitar što nije svog strica Miloša, onda Hristos dozvalja Tomi da stavi prste u njegove rane i da se uveri da je to zaista on.

Preobraženo telo vaskrslog Hrista je drugačije od zemljanog tela u kome je boravio tokom svoje 33 godine. Ono je drugačije, suptilnije, ima drugačija svojstva, ali je ipak realno.

Odlazak Mitra u „zvijezde“ je nalik opisima iz SF filmova. Na neki način Mitar se pretvara u nekakvu energiju koja iščezava sa ovog sveta i odlazi negde drugde. Gde odlazi, to ostaje pitanje, ali i na to pitanje postoji odgovor u Kremanskom proročanstvu.

„Svaki se ljudski iksan rodi da umre“, kazivao mi je Mitar. „Ima nekijeh ljudi koji samo u prividu žive lijepo i nekijeh koji se cijeloga života pate i zlopate. Nema, moj kume Zarija, nijednoga stvora ljudskoga koji dokle živi nema nikakvijeh briga. Čoek se rodi da u svojoj mladosti budne lijep i krepak, a u starosti da budne grdan i ružan i slab. Zalud mu je ondakar svako vako živovanje, uistinu govorijo je Mitar, kada se rodi lijep, a umre grdan i nejak. Nema nijednoga ljudskoga iksana koji se neće sam sa samijem sobom priupitati čerez čega se rodijo da vako živi i umre?

Nema čoveka a da ne nosi svoj krst. To je poruka koju šalje Mitar. Neki samo prividno žive lepo a neki se očigledno zlopate, ali svi stradaju. Ovaj život, ma koliko da je civilizacija napredovala i olakšala svakodnevni život je ipak na kraju samo krst koji nosimo. Nekada su se ljudi mučili radeći, ratujući, robujući, a danas se muče svojim mislima, brigama, nervozom, neizvesnošću, depresijom, anksioznošću. Jer nema života bez briga. Krst nositi nama je suđeno – kaže narodna izreka. Ali kakav krst? Nije svaki krst časni krst. Neko se muči zbog svoje sujete, neko zbog mržnje ili zavisti, neko zbog ljubomore, a opet neko drugi na pravdi Boga, ni kriv ni dužan.

Dugo će moj kume Zarija, ljudi tako živjeti i mrijeti, a da ne budnu znali da kade im dođe vakat da mru to neće biti njiov kraj.“

Dakle, doći će i vreme kada će ljudi shvatiti da smrt nije kraj. Nekada, u kako to danas vole da kažu „mračnom srednjem veku“ ljudi su tako verovali, a danas više ne veruju, ali po kazivanju Mitrovom doći će ponovo vreme kada će ljudi verovati. Novo Srednjovekovlje. O novom srednjem veku su govorili mnogi umni ljudi HH veka, od vladike Nikolaja, preko ruskih mislioca i nemačkih. Danas to možda deluje nestvarno, ili barem deluje nestvarno većini ljudi koja ne želi da se udubljuje u istorijske tokove.

O tome mi je Mitar mlogo govorijo, ali ja ga nijesam mlogo razumijo šta on s time oće da iskaže.

„Vidiš, moj kume Zarija“, kazivo je on, „čoek nema samo jedno svoje obličje, nego ima dva. Jedno mu ko odijelo sašiju ljudi kade se rodi, a drugo mu daje sam Bog kade mre da bi i poslje života ovoga jopet živijo. To drugo obličje ti, kume, ne vidiš, a ja ga neki put vidim, po prilici ko kade sam vidijo mrtvoga Miloša. To ti je, kume, nako ko, kade lisnata gora u svako proljeće jopet zazeleni. Tako čoek jopet živne i kada umre. Ondakar Bog njemu dadne to drugo obličje vječno i lijepo. Kade se svaki ljudski stvor u to novo svoje obličje zaodene, on ode pravo u vječnost! Čoek i jeste rod zemlje i vode, te isto ko i one što zimi zamiru i lede se u proljeće jopet grgolje i protiču i cvjetaju novijem cvijećem i travama.“

Po izvornom jevrejskom verovanju Starog Zaveta, duhovi zapravo ne postoje. Čovek je stvoren od zemaljskog praha i kad umre vraća se u isti zemaljski prah. Ne postoje nikakvi ni rajevi ni paklovi. ALI postoji vaskrsenje mrtvih. Mitar Tarabić nedvosmisleno upravo govori o vaskrsenju mrtvih. Kada čovek umre on odlazi pravo u večnost, u eshaton, u vreme izvan istorije i ovog istorijskog vremena koje mi poznajemo. Dakle, ne postaje duh, jer Mitar se rukovao sa Milošem. Pokojni Miloš dolazi iz eshatona, iz budućnosti, tačnije iz večnosti. Miloš nije duh, on ima telo. Istina, to telo je drugačije, ali opet je telo, nije duh.

Bog ne daje čoveku to „obličje“-telo dok je čovek živ, jer tada već ima telo. Šta će mu dva tela. Nego onog momenta, one sekunde kada mre.

Kako to objasniti?

Prosto. Čovek kada mre, tj kad umre, on više ne postoji u ovom vremenu i istoriji. Njegovo telo se pokopa u zemlju i raspadne se. Do kraja istorije može da potraje još nekoliko hiljada godina, ili nekoliko desetina hiljada godina, ali čoveka koji je umro u tom vremenu prosto nema više. Ipak, po verovanju hrišćana, muslimana i Jevreja, na kraju istorije biće sveopšte vaskrsenje mrtvih. Svi ljudi će vaskrsnuti i obući se u novo, suptilno telo, i takvi će nastaviti da postoje bekonačno, tj večno.

To što onaj koji umire ne postoji nekoliko hiljada godina, to je kategorija kojom mi merimo vreme, jer smo mi unutar te kategorije. Ali za čoveka koji umire, razmak između časa smrti i časa vasrksenja je manje od jedne sekunde. On zapravo ne prestaje da postoji, nego praktično biva automatski prebačen u večnost i vaskrsava. Naravno, sva istorija je za tog čoveka već prošlost, jer njegovo vaskrsenje se dešava na kraju istorije u budućnosti. Ali je to za njega samo jedan momenat.

Ja ga upitam kako to drugo obličje izgleda i od čega je sazdano a on mi na to rekne: „Da li si ti, kume, vidjeo i čuo kakvog seljaka da ti kaže kako je neđe usred šume na nekakvoj livadi vidjeo vilinsko kolo. E, kume, ako ti to rekne neki pametan čoek koji nije tebi došo iz meane, nego iz crkve poslje pričesti, ondaj mu vjeruj da je istinu kazivo i da je uistinu vidjeo kolo vilinsko, jerbo postoji neko upisano vrijeme kade se to njiovo kolo može vidjeti.“

Kade sam ga zapito: Jesu li to vile, Bože prosti, nesto slično angelima Božijim, Mitar mi je na taj moj upit odgovorio: „Nijesu to vile angeli Božiji, nego su to čestite djevojke, koje su se rano oprostile od ovoga svijeta u cvijetu mladosti svoje.“

O tome mi je jošte govorijo, ali je sve to kazivo nekakvijem čudnim riječima, tako da ga ja nijesam mogo razumijeti. Te riječi i ta dva ljudka obličja nijesam mogo pojmiti, mada se on trudijo da mi to bolje i jasnije reče. Pominjo je nekakav Božiji prah u vozduhu, te mi je kazivo da je sve to blizu ljudskoj pameti, a da čoek zbog svoga uobraženja neće ni htjeti to da shvati i razumije.“

Sem jevrejskog predanja o vaskrsenju, čovečanstvo je usvojilo i arijevsko odnosno indoevropsko verovanje u duše. Tako danas paralelno egzistiraju dva uverenja. Jedno u vaskrsenje a drugo u duše i duhove. Mitar ne govori o dušama, već govori o vaskrslim telima. Čak i kad govori o vilama, koje su tipično indoevropska mitologija on govori o vaskrslim telima, koja se povremeno javljaju u istoriji.

Priredio Patriot tim

Iz knjige „Kremansko proročanstvo“, Dragoljuba Golubovića.
Izdavač: „BATA“, Beograd, 1991
osmo, dopunjeno izdanje

POSTAVI ODGOVOR

*