Kršteni muslimani: Krštavani da bi opstajali kao muslimani

0

Naslov zaista neobičan. Muslimanin, pa kršten! Ko zna malo bolje našu istoriju pomisliće na one mnogobrojne balkanske hrišćane koji su, kršteni u detinjstvu, docnije prelazili na islam. Ili da se radi o onima koji su bili muslimani pa se pokrstili, čega je bilo osobito mnogo u Dalmaciji, Lici i Slavoniji, pošto su te zemlje oslobođene od Turaka, pa zaostali muslimani u njima više silom nego milom prevođeni u hrišćanstvo. Ali, nije reč o takvim muslimanima. Reč je o pravim muslimanima koji su se rađali i umirali u islamu, a krštavali se baš radi toga da bi živeli, i to dugo, i umirali kao muslimani.

Odmah da napomenem da se radi o običaju koji je bio veoma rasprostranjen kod balkanskih muslimana: bio je dobro poznat i vršen kako kod Turaka tako i kod arbanaških i južnoslovenskih muslimana, pa i kod muslimanskih Cigana. I, ne samo da su krštavali svoju decu neprosvećeni muslimani po zabačenim balkanskim selima, nego se je to radilo i u veoma otmenim i vrlo prosvećenim domovima. Zanimljivo je da o ovom običaju odnosno verovanju imamo, kao o malo kom drugom, dosta podataka iz veće starine i u raznim istorijskim izvorima.

Kod pravih Turaka se najpre javlja ovaj zanimljivi običaj. Uopšte, najstarija pisana vest o krštenju muslimanskog deteta radi njegove mađijske zaštite je iz 16 veka, i to sa sultanskog dvora u Carigradu. Mletački poslanik u Carigradu Đanfrančesko Morozini (1582—1585) u jednom svom izveštaju mletačkom Senatu saopštava da je majka tadašnjeg sultana, Murata Š, Mletačkinja Bafo, dala svog sina potajno krstiti, jer je i ona, kao i drugi Turci, verovala da će joj sin kršten u hrišćanskoj veri, biti bolje sreće u životu i da neće patiti od padavice. Sultan Murat Š je rođen 1546, pa je kazivanje o njegovu krštenju poslanik zapisao ili po nekom predanju ili po nekoj ranijoj zabelešci. Mnogo je značajnije u poslanikovu izveštaju tvrđenje da su i drugi Turci verovali da će dete, ako se krsti, biti bolje sreće u životu i da neće patiti od padavice. Majka sultanova, kao hrišćanka, mogla je želeti da sina krsti i da na njega prenese nešto od hrišćanskih shvatanja, ali to ona u haremu nije mogla sprovesti, jer je njen sin bio muslimanski princ, budući sultan i kalifa. Kao što će se videti iz daljih izlaganja, takvom krštenju pribegavalo se kod muslimana samo kao obredu ili radnji radi mađijske zaštite, a to je jasno i iz objašnjenja koje je dao Morozini u svom izveštaju.

Taj običaj se je dugo održavao kod Turaka u Carigradu, pa još i u 19 veku. Đuzepe Antoneli, Italijan iz Napulja, kao mlad lekar bio je u Carigradu 1858. Lečeći dete Ibrahim-paše, kad je dolazio po drugi put radi pregleda, video je u haremu i jednog grčkog popa sa dva đakona koji su baš skupljali svoje crkvene stvari i spremali se da pođu. Kad je docnije čuo da je sveštenik tu bio radi toga da krsti dete i dao izraza svome čuđenju da je paša hrišćanin, prijateljica Francuskinja, koja ga je preporučila paši i uvela u harem, objasnila mu je da su i paša i žena mu muslimani, „ali kad dete kakvo hoće već da umre, onda često biva da ga mati dade krstiti .. .” )

Ta dva podatka su takva da su dovoljna da pokažu kako je krštavanje dece radi mađijske zaštite kod Turaka bilo dobro poznato, duboko ukorenjeno i veoma rasprostranjeno. Možemo pretpostaviti da je i kod manje prosvećenih gradskih i seoskih Turaka u Carigradu i okolini bilo toga i u većoj meri, kao što ga je bilo i kod drugih balkanskih muslimana. Ja sam imao prilike da dođem do jednog savremenog primera iz turske sredine. U Kratovu, u Makedoniji, živi Turčin Demir Ali Malik, potkivač. On je, kao dete, kršten u pravoslavnoj crkvi i još je živ (1947) i kum koji ga je krstio, ali je Demir uvek bio samo muslimanin. Naime, njegovu ocu Maliku nisu „trajala” deca, nisu se držala na životu. Kada se rodio Demir, 1902 ili 1903, njega su izložili na ulicu. Prvi je naišao na dete Tasa Mangrov i, znajući običaj, uzeo dete i odneo ga u crkvu Sv. Jovana u Ribarskoj mali. Na krštenju Demir je dobio ime Ilija, ime kumovog dede. Demir je slučajno ostao na životu. Sem krštenja, po narodnom verovanju, moglo mu je pomoći i njegovo muslimansko ime: Demir, što znači gvožđe. Naime, kod muslimana na Balkanu je običaj da slabunjavoj deci i u porodicama u kojima deca umiru brzo po rođenju daju ime Demir, kao što hrišćani daju imena Gvozden, Živko, Trajan, Stojan i sl., da bi i samo takvo ime bilo mađijska zaštita.

Muslimanski Arbanasi često su tražili leka bolesnoj deci u krštenju i katoličke crkvene vlasti su bile u nedoumici i neprilici šta da rade: sveštenici su vršili takva krštenja, a više crkvene vlasti nastojale da to spreče i iskorene. Ostavljajući po strani takve vesti o krštavanju gde se očigledno radi o krštavanju kod dvoveraca ili kod tek pomuslimanjenih hrišćana, ja ću navesti nekoliko primera gde se radi jedino o krštenju muslimana radi mađijske zaštite.

Krajem 1636. i u toku 1637. jedna grupa katoličkih misionara iz Rima, pod vodstvom fra Bonaventure Palaciolo, obilazila je južnodalmatinsko primorje i Sevarnu Arbaniju. Njih je mnogo začudilo da katolički sveštenici u Arbaniji krštavaju mušku decu Turaka (tj. muslimana) samo iz praznoverja: „solo per alcune superstitioni“. — I u jednom nešto poznijem izveštaju (1646), što ga je u Rim uputio fra Gregorio Romano Trasini, viceprefekt misije u Arbaniji, kaže se kako hrišćanski sveštenici krštavaju decu muslimana, koji posle žive kao „Turci”. Skopski nadbiskup Toma Tomičić u izveštaju od 1756. što ga je podneo Kongregaciji de propaganda fide u Rimu govori o krštavanju dece dvoveraca u njegovoj eparhiji, ali iznosi i to da su pravi „Turci” (tj. muslimani, koji će biti verovatno pre Arbanasi nego Turci — M. S. F.) češće zvali katoličke sveštenike da im krste mušku decu, uvereni da ih, ako su kršteni, neće veštica pojesti („ascio le streghe non mangino i loro figlioli“). Naposletku, imamo saopštenje iz sredine 19. veka da su muslimanski Arbanasi krštavali decu da bi se izlečila od bolesti, ali je katoličkim sveštenicima zabranjivano da to čine.

Ne samo u Hanovo vreme nego i danas ima među muslimanskim Arbanasima pojedinaca koji su kršteni, svakako manje nego u ranije vreme. Običaj je kod muslimanskih Arbanasa, a naročito kod muslimanskih Cigana, u okolini Preševa i Bujanovaca, da se novorođeno dete iznese na put, ako se u porodici ne drže deca. Ako prvi čovek koji naiđe na dete bude muslimanin, on ga podiže, prima, i vrši šišano kumstvo.

Ako prvi naiđe hrišćanin, on ga krštava kao kum po pravoslavnom obredu. Kad odraste, takav muslimanin odlazi i u crkvu i veoma poštuje svog kuma. Tako na pr. u selu Moravici živi (1948) jedan Arbanasin, koji se zove Nenad.

Malo je tako neposrednih i jasnih vesti o krštenim muslimanima srpskoga jezika, ali to nikako ne znači da su oni tome sredstvu pribegavali manje nego ostali muslimani: to je samo usled toga što je iz njihovih oblasti uopšte manje pisanih vesti o narodnom životu u ranije vreme.

U toku 1623. i 1624. putovao je po balkanskim zemljama kao papski vizitator Petar Masarek (od 1624. prizrenski biskup). On je o tom svome putovanju podnjeo iscrpan izveštaj u kom daje odgovore na 56 pitanja što mu ih je u instrukciji postavila Kongregacija de propaganda fide. Odgovarajući na 24 tačku, Masarek potvrđuje da bosanski franjevci krštavaju „tursku” decu, ali ne stoga što bi oni sami bili sujeverni nego što su sujeverni dečiji roditelji, koji krštavaju dete da bi bilo sretno, da bude pobednik u bitkama, da ga ne napadaju nesreća, strah, zli duhovi i sl. stvari. A u nekim mestima krštavaju ih pod silom. Bosanski franjevci su, u to vreme, obavljali svešteničke dužnosti ne samo po Bosni i Hercegovini, nego i u Slavoniji, delovima Ugarske pod Turskom i u Beogradu, pa se taj podatak može uzeti da vredi ne samo za Bosnu nego i za pomenute oblasti.

Osobit je primer koji je sačuvan u parodnoj pesmi. Pre deset godina su objavljene dve varijante pesme o Kuštrimu Vasojeviću. Po prvoj, Fata, ći age iz Budimlje, neće da pođe ni za jednoga prosca koji je prosi. Priznaje majci da će se udati samo za Kuštrima Vasojevića, pa je već i veru (tj. muslimansku) oštetila; ne posti više ramazana, nego posti „vlaškoga svetoga Jovana”. Majka je kori i kune, ali joj ipak naređuje da se spremi da je vodi u crkvu Šudikovu da je krsti. Došle su tamo noću i iznenađenom kaluđeru Fatina majka govori:

O ču li me, crni kaluđere,

Nešto mi se razboljela Fata,

Da je krstiš, bi joj bolje bilo.

Kaluđer je krstio Fatu i dao joj ime Milica. I, Fata je pošla za Kuštrima.

Po drugoj varijanti, kad je majka čula Fatinu ispovest, naređuje joj da se spremi:

Opremi se što najljepše možeš,

Da te vodim Šudikovi crkvi,

Pokrsti se, nesrećno ti bilo!

A kad ju je dovela u crkvu, majka je govorila kaluđerima;

Nešto mi se pomamila Fata,

Krstite je da joj lakše biva.

Kaluđer je krstio i dali su joj ime Marija. Docnije su Kuštrima i Fatu zarobili pećki muslimani i bacili ih u jamu .

Fata je krštena kao već odrasla, ali njena majka, koja se je već bila pomirila s tim da joj ći pođe za hrišćanina i uzela sama da je pripremi za to, pa i pokrsti, varala je kaluđere, govoreći im da je Fata bolesna, i kaluđeri su, bez ikakva objašnjavanja, izišli u susret njenoj želji da krste Fatu, što znači da im je to verovanje narodno bilo dobro poznato i da su češće krštavali muslimansku čeljad. Fata je znala da kaluđeri ne bi ni smeli da pokrste jednu muslimanku i da je prevedu u hrišćanstvo, pa je stoga i pribegla prevari.

Objašnjenje ovom zanimljivom verovanju i običaju, a ujedno i primeru verske snošljivosti, veoma je jednostavno. Roditelji kojima se „ne drže” deca čine i najneverovatnije stvari da bi im se dete održalo na životu. Većina tih stvari i radnja zasniva se na verovanju da razna zla bića izazivaju bolesti i dovode u opasnost život deteta, pa treba preduzimati mere da se otstrane ta bića: da se na neki način zaplaše ili da se prevare. Radi toga na dete i oko deteta se stavljaju razne hamajlije i druga odbranbena sredstva, preduzimaju razna čišćenja, dete se garavi i tetoviše, buše mu uši, ženskom detetu oblače muške haljine i obratno, dete se izlaže da mu bude kum ko prvi naiđe ili se „prodaje” itd. itd. U te mere spada i davanje naročitih imena, kao što su kod pravoslavnih Srba: Vuk, Živko, Trajan, Gvozden, Najdan i sl., i menjanje već danog imena tako da okolina ne zna za pravo dečije ime. Dok davanje takvog imena ima karakter analogne mađije, tj. da dete bude dugovečno ili čvrsto ili zdravo kao što kazuju ta imena, menjanje kuma ima drugi značaj: tom radnjom treba na mađijski način izmeniti neprijatni ili neželjeni tok nekog zbivanja i uputiti ga u drugom, povoljnom, pravcu, onako isto kao što se takav obrt može postići, po narodnom verovanju, izvrtanjem ćeramida na krovu, izvrtanjem odela i sl.

Opisanom običaju krštavanja kod muslimana potpuno odgovaraju veoma rašireni običaji kod hrišćana, osobito u Crnoj Gori i kod Arbanasa, da se detetu daje tursko ime, na pr. Mašan, Bećir, Mujo itd., pa će takvo „strašno” ime samo sobom odbiti zlo od deteta, ili da se detetu promeni ime koje je dobilo na krštenju da se tako zaturi trag licu koje je u opasnosti, pošto zla bića neće moći da ga pronađu po njegovom pravom imenu. Običaju kod muslimana da krštavaju decu radi odbrane od bolesti i smrti naročito odgovara kod hrišćana običaj da krštenje odlažu mesecima, pa i godinama: veruje se, naročito u Bosni, da nekršteno dete raste bolje, kao što rastu — što ljudi vide — i deca kod muslimana koja se ne krštavaju. Vrlo zanimljivih beležaka o tom verovanju ostavio je sveštenik Vaso Ostojić u Zvorniku u Matici rođenih 1869. Moji ispisi odatle propali su 1941, ali evo jednog koji sam bio dospeo da objavim: 13 septembra 1869 kršten je Vaso, sin nekog Jove iz Mramorka, i to na dva i po meseca posle rođenja, pa je pop Vaso povodom toga zabeležio: „Ovo djete nije stio zatoliko da krsti da mu bolje raste”. Tako se krštavanje bolesna deteta kod muslimana i nekrštavanje kod pravoslavnih ili davanje muslimanskih imena detetu, na oko dve suprotne radnje, svode, u stvari, na jedno isto narodno verovanje odnosno mađijsku radnju.

Na postanak i održavanje opisanog običaja kod raznih balkanskih muslimanskih naroda mogle su da utiču i druge pretstave, pored mađijskih, koje su, ipak, na prvom mestu. Za starije vreme može se pretpostaviti da su zabrinuti roditelji, koji su sami ili čiji su bliži preci bili prešli na islam, smatrali da ih nesreća snalazi zbog toga što su napustili svoju staru varu, pa su tražili leka u tome što su svoju decu krštavali. Sem toga, i dvoverstvo, koje je nekada bilo veoma rašireno i kog i danas ima delimično još kod Arbanasa, moglo je doprinositi održavanju tog običaja, ako mu možda u dvoverstvu nije i početak. Zasada je to samo pretpostavka. Dok se za doba turske vladavine ne može uzimati u obzir etnička mimikrija radi objašnjenja ovog običaja, sem kod Cigana koji su se i u tome izjednačavali ili prilagođavali gospodarećem stanovništvu, u ovom slučaju muslimanima, etnička mimikrija je postala važan činilac kod Cigana u krajevima gde oni žive izmešani sa pravoslavnim Srbima a u vremenu pošto su ti krajevi oslobođeni od Turaka: Toplica i krajevi oko Vranja 1878., a kraj oko Bujanovaca 1912. U tim krajevima sada je veoma u običaju da muslimanski Cigani nose hrišćanska odnosno srpska imena.

Posle ovih izlaganja biće sasvim razumljive neke vesti iz srpske starine, koje su ujedno i najstariji pomeni ovog običaja u čisto srpskim krajevima i po kojima je vršenje ovog običaja bilo i jedan od povoda spaljivanju tela sv. Save i poznijem stradanju manastira Mileševa.

God 1761. štampan je u Ribniku, u Rumuniji, jedan „Srbljak“ („Pravila malebnaja svetih serbskih prosvetitelei…“). U toj knjizi, na listu 237, govori se o pohodu turskog cara Mehmeda preko Drave i Mure 1585. i o njegovu porazu. Jedan deo turske vojske vratio se je sa seraskerom Sinan-pašom u Beograd na zimovanje i te, 1586., godine neki beg obaveštava seraskera da „vjerujut Turci svjatomu Savje i krestjatsja”, pa je serasker naredio te je telo sv. Save doneto u Beograd i tu spaljeno. Hronologija u tim redovima nije tačna ali to na ovom mestu nije od značaja. Glavno je da je u Mileševu zaista bilo krštavanja muslimana, svakako samo bolesnih, jer se to potvrđuje i jednim još pouzdanijim izvorom. Manastir je teško stradao 1658. i mileševski kaluđeri su išli u Rusiju da mole pomoć kako bi izbavili manastir od duga i bede u koje je zapao. U molbi koju su podneli ruskom caru iznose oni zašto i kako je manastir stradao: razorio ga je bosanskn Seid-Ahmet paša i učinio im mnogo zla zato što oni „krštavaju Turke u Save čudotvorca”. Zbog toga je osam kaluđera bačeno u tamnicu, od kojih su dva mučena do smrti a šostorica provela u tamnici četiri meseca.

Da muslimani u nevolji idu u hrišćanske crkve i manastire i traže pomoći (kao što i hrišćani odlaze u muslimanske tekije i turbeta), to je vrlo poznata stvar. Mnogi putnici govore kako muslimani idu radi toga u Mileševu na grob sv. Save. Krštavanje muslimana o kom se govori u pomenutim izvorima nije ni u kom slučaju prevođenje iz islama u hrišćanstvo: o tome nije moglo tada biti ni govora. Kao što se donekle i iz teksta može da vidi, radi se o muslimanima koji su dolaziln u manastir, jer su verovali da će tu naći pomoći. Moglo se je, dakle, raditi samo o vršenju obreda krštenja nad bolesnim muslimanskim licima, o krštenju koje je trebalo da im posluži kao lek i zaštita. Ni takvo krštavanje, razume se, nije moglo biti po volji ulemi i pretstavnicima turskih vlasti, i oni su preduzimali mere da to spreče, ali kaznene mere koje su pogađale samo manastir i kaluđere. Tako se je svakako radilo i drugde, pa je primenjivano i ubeđivanje kod samih muslimana. Uspeli su vremenom da taj običaj kod muslimana gotovo iskorene i pojedini slučajevi krštavanja kod muslimana u novije vreme u raznim krajevima samo su ostatak od običaja koji je nekada vršen mnogo češće.

IZVOR: Milenko Filipović, „Kršteni muslimani“, Zbornik radova Knj. XIV, Etnografski institut Knj. 2, Beograd 1950.

 

POSTAVI ODGOVOR

*