Кучи у околини Подгорице подигли споменик својима које је 1856. побила црногорска војска!

0

На четири и по метра високом мраморном обелиску, постављеном у спомен-комплексу на видиковцу Орљево, на десетак километара од центра Подгорице, испод великог крста, аутор споменика, вајар, Куч, Миленко Шушо Вујошевић, уклесао је само ту крваву 1856. годину и поруку кучког мудраца и велеума Марка Миљанова: „Не удри брата Србина, Црногорче“
Како је споменик, на којем пише да га подижу „Кучи и Српско народно вијеће“ постављен без формалних сагласности и дозвола надлежне власти, није искључено да он ускоро буде и уклоњен, али је велико питање да ли ће се неко, после свега, дрзнути да и то учини, да још једном раскрвави никад зацељене ране, да понови неокајани грех и срамоту црногорског оружја, геноцидни злочин који је по наређењу књаза Данила у Кучима починио његов брат, „велики“ војвода Мирко
Војвода Мирко оног крвавог јутра из Куча упутио брзојав брату-господару и у десетерцу га обавестио у „јунаштву“ које чини:: „Поздрављам те, драги Господару; Богу фала и Петру светоме, кренух јутрос у зору бијелу и разредих твоје соколове; што смо кћели, то смо учињели и 50 главах откинули…“ Покољ је, иначе, трајао два дана
ДОК се црногорска власт, односно подгоричка локална управа, ужурбано припрема да, упркос оштром противљењу, првенствено Куча, Бјелопавлића, Ровчана и Пипера, у центру Подгорице обнови споменик војводи Мирку Петровићу, оцу првог црногорског краља Николе Првог Петровића, Кучи су прошле недеље, као одговор на ту силобатност власти, подигли споменик жртвама црногорских похара Куча, првенствено страшног покоља и крваве одмазде коју је јула 1856. године над овим племеном извела црногорска војска под командом Мирка Петровића.

На четири и по метра високом мраморном обелиску, постављеном у спомен-комплексу на видиковцу Орљево, на десетак километара од центра Подгорице, испод великог крста, аутор споменика, вајар, Куч, Миленко Шушо Вујошевић, уклесао је само ту крваву 1856. годину и поруку кучког мудраца и велеума Марка Миљанова: „Не удри брата Србина, Црногорче“.

Како је споменик, на којем пише да га подижу „Кучи и Српско народно вијеће“ постављен без формалних сагласности и дозвола надлежне власти, није искључено да он ускоро буде и уклоњен, али је велико питање да ли ће се неко, после свега, дрзнути да и то учини, да још једном раскрвави никад зацељене ране, да понови неокајани грех и срамоту црногорског оружја, геноцидни злочин који је по наређењу књаза Данила у Кучима починио његов брат, „велики“ војвода Мирко.

Мач уместо крста

„Коруна Радоњина с Косора – записао је даље Марко Миљанов – носила дијете у колијевку, а Црногорац, трчећи за њом рече јој: ‘Стан, жено! што ти је то на плећи те носиш?’ Коруна рече: ‘Дијете, и то некрштено, ево га тебе на бога и св. Јована, ти да га крстиш’. Он јој рече: ‘Крстит ћу га, но чека’. Коруна причека. Црногорац кад дође, закла јој дијете и понесе главу…“

До данас трају распре око тога због чега је црногорска војска два пута, прво 1855. па потом годину дана касније поново, војштила на ово пркосно и непокорно племе, које је вековима одолевало подгоричким и скадарским пашама и везирима и одбијало да им плаћа данке и хараче.

Неки новоисторичари покушавају то да правдају жељом првог црногорског световног владара да створи чврсту и јединствену државу са Кучима у њеним границама, да је на тај начин тобож желео да казни Куче и одврати их од њиховог наводног пактирања са Скадром и Турцима – да је одмазда уследила стога што су Кучи одбили да плаћају порез Цетињу, односно беспоговорно се покоравају вољи невољеног, пргавог и назлобрзог цетињског „султана“.

А колико је цетињском самовласнику стварно било стало до Куча, можда најбоље говори чињеница да их је само две године касније продао као шугаву јарад на рђавом пазару – препустио их Турцима без зрна барута.

Историчари, чак и они најприврженији књазу Данилу и династији Петровић, признају да је његов брат Мирко, главнокомандујући црногорске војске, „пренаглио“ у тој „акцији“ у Кучима, али још споре податке о броју жртава.

Не верују чак ни Марку Миљанову, савременику тих догађаја, тада 23-годишњем момку и перјанику књаза Данила, који је пред смрт „преломио“ и готово као аманет оставио податак да су у том покољу убијена 243 Куча, претежно старци и нејака мушка деца, а по имену набраја и децу у колевкама која су поклана.

О пустоши коју је у Кучима том приликом направила црногорска војска, претежно из Катунске, Љешанске и Ријечке нахије, о опљачканим и спаљеним кућама и црквама, о заплењеној стоци и осталоме – да се и не говори.

Брзојав брату

Мало је познато да је војвода Мирко тог крвавог јутра из Куча упутио брзојав брату-господару и у десетерцу га обавестио у „јунаштву“ које чини:: „Поздрављам те, драги Господару; Богу фала и Петру светоме, кренух јутрос у зору бијелу и разредих твоје соколове; што смо кћели, то смо учињели и 50 главах откинули…“ Покољ је, иначе, трајао два дана.

– Није нам, наравно, стало да се послије 160 година било коме светимо и пркосимо, али нас нико не може присилити да заборавимо, нити можемо дозволити да нас неко вријеђа и дира у наше ране подижући споменик нашем злотвору и крвнику на прагу наше куће, на прагу Куча, које је тако ојадио, а подизање споменика доказаном зликовцу доживљавамо као још једну провокација према обесправљеном и пониженом српском народу у Црној Гори. Ми Кучи немамо право да заборавимо и опростимо овај злочин, али исто тако немамо право ни да кривицу преносимо на нове генерације наше браће. Циљ овог споменика је да во вјек и вјекова подсјећа и казује нараштајима да памте шта се тог страшног љета 1856. године десило у Кучима, јер је то гаранција да се нешто тако никад не понови – вели др Момчило Вуксановић, председник Српског националног савета.

То ни Турци нису радили

„У народ се броји – пише Марко Миљанов – колико је које врсте погинуло и од колико година старци и ђеца, јер није био обичај у кршћанина ни у Турака, да убију један другом дијете, ни да се освете ђететом прије но оружје почне носит, а тако и старцем, кад бачи пушку и бој батали, и ко би га убио за освету, тај се осрамотио, а не осветио. Тако поп Мијаило Војводић из Црмнице закла је троје ђеце: двоје Ивана Радојева (старије од двије и по године, млађе од три мјесеца), а треће Николе Маркова, обојица с Убала. Ружица Николина о томе прича овако: Како је носила дијете у колијевку, војници је уфате и почну раскубат. Она је мислила да те јој узет аљине ш-ње ка другијема, но у то је оставе несвучену, и она весело крену даље… Но идући, опази озада крв низа себе, пометну колијевку на земљу да види оклен је крв, кад-али дијете нема главе, но ју је окинуо и поша речени поп Мијаило…“

Факти

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*