Култ Марка Краљевића у Далмацији

1

Још у шеснаестом веку млетачки ректор (градоначелник) Сплита известио је владу у Венецији да су Сплићани, окупљени на тргу, хорски певали песму у славу највећег јунака српске епске поезије

„Далматински Морлаци, гацајући у блату до колена, певају песме о Краљевићу Марку, о другом Херкулу, чуду од јунаштва.” Ово је записао генерал Б. Велден, један од првих аустријских гувернера Далмације, 1829. године, у немачком часопису „Иностранство” („Das Ausland”).

За Млечане, Морлаци су били становници далматинског залеђа, без обзира на разлику у хришћанском обреду (православном, односно „грчком”, и католичком, дакле „латинском”), јер су верски ритуали били једина разлика коју су могли да уоче. Иван Ловрић, Сињанин, студент медицине у Падови, у својој чувеној етнографској студији објављеној 1776. у Венецији каже: „Наши су православни Морлаци исте народности као и Морлаци латинског обреда.”

Која је то „народност”? Немачки етнолози и путописци 19. века, Ј. Г. Кол (1851), Ф. Петер (1857), Х. И. Бидерман (1893), држећи се кључних критеријума (језика, обичаја, народне поезије), идентификовали су Морлаке као Србе.

То потврђује и констатaција једног од највећих историчара Далмације, Грге Новака (1969. године): „Кад је године 1797. пала Венеција, и цијела Далмација дошла под власт Хабсбурговаца, није још уопће постојала хрватска национална свијест. Све до почетка четврте деценије 19. века остало је тако.”

Колико је култ Марка Краљевића међу Морлацима био снажан и живописан сведоче нам управо поменути истраживачи. Тако Ј. Г. Кол саопштава шта је видео у Задру: „Ту се налази један славни музеј римских старина где је изложена и колосална статуа једног римског цара. Морлачки сељаци, кад сиђу у град са својих брда, често пожеле да уђу унутра. Они тада траже статуу цара, која, уосталом, изгледа сасвим херкулски, па је онда један другом показују и причају да је то ’Марко Краљевић’. Онда се побожно прекрсте и поклоне пред статуом као да је то слика светитеља.”

Кроз Марка, Морлак дочарава свој карактеролошки опус, своју распојасаност, „дивљину” како каже И. Ловрић, али и презир према оскудици: „Морлаци немају често ништа друго да једу осим пуре (качамака) и сира, али кад уз то има и вина, ипак певају о делима Марка Краљевића.”

Енциклопедистa Далмације Ф. Карара у монографији „Опис Далмације” (1846–1848) пише да, у визији Морлака, Марко „није мртав већ спава на свом мачу; пробудиће се када Бог извуче то оружје из корица”.

Марко је послужио чак и као еталон епидемиолошких постигнућа: генералног провидура млетачке Далмације, А. Кверинија, због заслуга у обуздавању куге, Морлаци су, у iталијанизираној варијанти, славили овим стиховима: „E dice ognuno questa generale / Boga mi a Marco Kraglievic eguale”.

У „морлачкој” имагинцији Марко је био одсјај косовског мита, осветник Лазара, поправљач историје чији је џиновски распон корака обележаван камењем односно „скакалима”. Ф. Петер је забележио: „Једном ми мој водич, у околини Книна, показа неколико каменова на путу, који су један од другог били по неколико хвати (хват = око 1,9 метара) удаљени, и тврдио је, сасвим озбиљно, да је храбри Марко Краљевић корачао од једног до другог.”

Далматински фрањевци настојали су да искорене народну традицију и веровања код католичких Морлака или, ако би то могло бити контрапродуктивно по њих, да ту исту традицију редизајнирају, кривотворе. Тако фра Гашпар Вињалић, фрањевачки хроничар из 18. века, тврди да су поменута книнска скакала трагови копита коња којег је јахао кнински подбан Марчинко у борби с Турцима. Вињалић пише да су Турци, „чудећи се” и дивећи се, сами обележили те коњске скокове који се, каже он, зову „скакала бана Марчинка”!

Али, и католички заселак Мрњавци у селу Ловрећу, код Имотског, има своје скакало. Та скакала и топономастичко подударање села (Мрњавци) с династијом којој је припадао Марко (Мрњавчевићи) послужиће за инвентивну тезу, пласирану половином 18. века, по којој Марко односно његови преци потичу из Ловрећа, а чији је аутор такође чувени хроничар, фра Андрија Качић Миошић.

Историчар Имотске Крајине Анте Ујевић (1991) тврди да је око Ловрећа ловио цар Душан Немањић, тамо заволео будућег краља Вукашина, па је њега, сина му Марка и Маркове стричеве, Гојка и Угљешу, повео са собом у Прилеп што, по Ујевићу, одгонета како се десило да „хрватски” Мрњавчевићи постану „македонски” великаши.

Томови би се могли исписати о конвертитској потреби прекрађе идентитета. У дубљем смислу, реч је о томе да се, на ишчашен начин, удовољава налогу подсвесног ума који шаље „по своје”, остављене ствари.

Почетком 17. века, Иван Томко Мрнавић, титуларни бискуп босански, Шибенчанин, додао је себи друго презиме (Мрнавић) „уверен” да потиче од рода Мрњавчевића.

Марков култ давно је запљуснуо и далматинско приморје. Познати писац Петар Хекторовић, Хваранин, у свом делу „Рибање и рибарско приговарање”, штампаном 1556, доноси песму „Краљевић Марко и брат му Андријаш”.

Сплићанин Вицко Солитро, у збирци млетачких докумената коју је објавио 1844, цитира писмо сплитског градског ректора (начелника) упућено венецијанској влади, у којем се наводи да је један војник на сплитском тргу, године 1574, певао песму о Краљевићу Марку и да су сви окупљени певали заједно с њим. „Јер, сви знају ову песму”, извештава ректор.

 

Милан Четник

1 КОМЕНТАР

  1. KAKO JE PALA KRAJINA

    Okupacija Republike Srpske Krajine u akciji „Oluja“ početkom avgusta 1995. godine, u kojoj je Hrvatska angažovala 138.500 vojnika, pripremana je duže vremena, a definitivno je dogovorena 17. jula 1995. na Brionima. U pripremi „Oluje“ najviše su pored Franje Tuđmana i Gojka Šuška učestvovali generali: Gotovina, Čermak, Ademi, Rojs, Norac i Bobetko. Bila je to klasična agresija na miran i međunarodno „zaštićen“ narod. Predsednik Republike Hrvatske Franjo Tuđman je preko medija pozvao Srbe sledećim rečima: „Pozivam hrvatske građane srpske nacionalnosti, koji nisu aktivno sudjelovali u pobuni, da ostanu kod svojih kuća i, bez bojazni za svoj život i imovinu, dočekaju hrvatsku vlast, uz jamstvo da će im se dati sva građanska prava i omogućiti izbori za lokalnu samoupravu prema Ustavu i Ustavnome zakonu. Pozivam pripadnike srpskih paravojnih postrojbi, koji su svojevoljno ili prisilno mobilizirani, da predaju oružje hrvatskim vlastima uz jamstvo da će im biti udijeljena amnestija.“ Bila je ovo jedna od tipičnih prevara, koja potseća na mnoge iz vremena Drugog svetskog rata. U opštini Donji Lapac su ostala 43 građana srpske nacionalnosti, od kojih je 27 ubijeno. Otpora Vojske RSK gotovo da nije ni bilo, jer je njena komanda to onemogućila, osim na kordunaškom ratištu. Otpor i hrabrost su „nagrađeni“ okruženjem i ponižavajućom predajom 21. kordunaškog korpusa. On jedini nije dobio naredbu o povlačenju. Tih sramnih dana, pali su u vodu svi raniji, u medijima eksploatisani vojni savezi sa SRJ i zajedničke odbrambene komande s Republikom Srpskom. Dok je područje RSK tukla hrvatska artiljerija, sistemi NATO, pa čak i artiljerija „mirovnih snaga“ iz Karlovca, krajiški raketni sistemi su ćutali. Oni su, prema dogovoru s predsjednikom Hrvatske Franjom Tuđmanom onesposobljeni za dejstvo. Da nije tako dogovoreno, Hrvatske se ne bi ni odlučila na agresiju. Ćutala je i prva uzdanica, Republika Srpska, čija politička i vojna rukovodstva neće nikada saprati svoju sramotnu ulogu u slamanju RSK, čime su stvorili uslove i za svoje brze sunovrate. Izaslanici Radovana Karad+žića su pregovarali s Hrvatskom na tlu Austrije o sudbini RSK. Mediji su lansirali lažne informacije o otvaranju fronta u istočnoj Slavoniji, Baranji i zapadnom Sremu. Predsednik RSK Milan Martić je na dan napada, u 16,45 sati izdao dokumenat pod naslovom „ODLUČUJEMO“ u čijoj 1. tački piše: „Da se pristupi planskoj evakuaciji sveg za borbu nesposobnog stanovništva iz opština: Knin, Benkovac, Obrovac, Drniš i Gračac.“ Kako u Krajini nije postojala oštra granica između vojske i naroda, došlo je do sveopšteg stihijskog povlačenja naroda i vojske iz Dalmacije i Like, novoizgrađenim prelazima preko Une, specijalno uređenim za ovu namenu. Srpske snage oko Benkovca su dobile naredbu o povlačenju na rezervne položaje kojih nije bilo. Benkovačka 92. brigada je od Zrmanje krenula u pravcu Knina s namerom da ga brani, ali je ovaj višegodišnji simbol srpskog otpora već bio okupiran. Četiri godine i 8 meseci Srbi u Jugoslaviji i svetu su izdašno materijalno pomagali i bodrili Knin. Hiljade konvoja je usmeravano u Knin, daleko manje u ostale delove Krajine. Bilo je ponosno reći da je pomoć dopraćena i uskladištena upravo u Kninu. Zato je pad Knina za 20 sati doživljen kao jedan od najvećih srpskih poraza u istoriji. Vojska RSK se utrkivala s narodom da pre njega napusti Krajinu (između Gline i Dvora na Uni). Najsavremeniji tenkovi su gazili traktore i zaprežna vozila vlastitog naroda. U Korenici je narod demonstrirao i proklinjao napuštanje Krajine. Komandant SVK general Mile Mrkšić je delovao zbunjeno i obezglavljeno. Nešto je šarao po geografskoj karti čudnom cimermanskom olovkom. On je na primedbu predsednika Skupštine RSK Rajka Ležajića 5. avgusta u Srbu: „Generale, ovo je izdaja!“ rekao: „Ne znam ništa. Dobio sam tri dana vremena da izvučem narod i vojsku.“ Oficiri su dobili plave koverte u kojima je bila naredba o povlačenju. Korpus za specijalne namjene, koji je krajem juna prigrabio najsavremeniju tehniku od ostalih krajiških korpusa (i time ih razoružao i oslabio), povlačio se bez ozbiljnije borbe iz RSK. Banijski korpus se povukao bez znanja Kordunaškog korpusa, priredivši Kordunašima okruženje hrvatskih jedinica pristiglih preko Petrinje i Kostajnice i 5. muslimanskog korpusa, koji je zaposeo desnu stranu komunikacije Glina-Dvor na Uni. U predelu Topuskog i Gline Kordunaški korpus i oko 20.000 civila su blokirani i posredstvom „mirovnih“ snaga pušteni da se Autoputom povuku prema Srbiji. Bila je to sramota nepoznata u istoriji srpskoga naroda: progon, egzodus i seoba jednog naroda biblijskih razmera. RSK je uoči napada 4. avgusta 1995. godine ostala bez podrške iz Beograda i Pala, Radovan Karadžić je neutralisao Ratka Mladića ukidanjem Glavnog štaba Vojske Republike Srpske i formiranjem Generalštaba, postavljajući sebe za komandanta. Savezna Republika Jugoslavija je dala do znanja da neće reagovati prema Hrvatskoj u slučaju njenog napada na RSK. Znalo se i to da Istočnoslavonski korpus Vojske RSK neće dejstvovati. Vrhovna komanda iz Beograda je onemogućila upotrebu raketnih sistema, artiljerije i avijacije u toku hrvatske agresije. Komandant Vojske RSK nije priznavao naređenja i komandnu poziciju predsednika RSK Milana Martića. Njemu je bilo bitno da kao vojnik ne doživi klasičan vojnički poraz, odnosno da izvuče narod i vojsku iz RSK. Na dan agresije u RSK je vladalo bezvlašće. Većina članova Vlade i Skupštine nije bila u RSK. Oni su se već unapred dislocirali u Beograd i Banja Luku. Neosporno je i istinito, da je predsednik Srbije Slobodan Milošević dogovorio s Franjom Tuđmanom uništenje RS Krajine. On je preko svojih službi u Krajini pronalazio male ljude za prljave poslove.

    Činjenica je da su mediji u SRJ i Srbiji u danima agresije bili preplavljeni veselom muzikom i da narod nije bio informisan šta se dešava, sve do pojave jadnih i poniženih kolona koje su pristizale iz okupirane RSK. Za mnoge Krajišnike prave muke su počele posle povlačenja u Srbiju. Više hiljada vojnih obveznika je hapšeno i maltretirano od strane paravojnih jedinica Željka Ražnatovića Arkana, okrivljeno za „izdaju“, samo zato da bi se obični i nedužni ljudi optužili, pred javnošću, za pad Krajine. Odvođeni su u Erdut i druga mesta, gde su ih Arkanovi ljudi strahovito mučili, sakatili, ponižavali i slali ih na bosansko ratište.

    Vojni stručnjaci iz SAD pomagali su u pripremi hrvatske „Oluje“. SAD su dale značajnu logističku i političku podršku. Kao vrhunac, američki avioni su 4. avgusta bombardovali i uništili komunikacijski centar SVK na Ćelavcu, a par dana kasnije, na teritoriji Republike Srpske, zločinački su bombardovali kolonu srpskih izbeglica iz Kninske Krajine.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*