Култни интервју Александра Карађорђевића из 1989. године

У јануару 1989. године загребачки магазин "Старт" објавио је интервју са Александром Карађорђевићем, оригинално објављен у словеначкој "Младини", где је најављен као "једини Србин који не хаје за Милошевића". Био је то први интервју данашњег станара Белог двора за неки медиј из СФРЈ, у време када је себе још увек доживљавао југословенским принцом и када се још није знало да ли ће икада крочити на тло Југославије

0

Енглески лист Индепендент 14. листопада 1988. објавио је писмо читаоца под насловом „Западна помоћ Југославији“. Читалац се позивао на загребачки тједник Данас, наводио Славка Голдштајна и позивао владе европских земаља да економски помогну демократизацијске снаге у земљи у којој је „систем што га је оставио Тито на рубу пропасти“. „Помагањем људима који се боре за законитост, равноправност етничких скупина, те слободу мисли и изражавања Запад неће помоћи Југославији само да се домогне стварне демокрације уз што мање тешкоћа, него ће помоћи и успостављању здраве економије која ће се заснивати на приватној иницијативи.“start-1989-5

То је звучало довољно домаће да би све то могао смислити било који Словенац, но потпис је изазвао немало изненађење: „крунски принц“ престолонасљедник Александар Југославенски. Југославија, можда, нема баш пријесто, али негдје у Европи очито живи престолонасљедник Краљевине Југославије. Младина је објавила сажетак писма и радознало почела трагати за потписником. Испрва је кренуло врло лоше. Енглеске новине ни за мито не издају имена својих дописника; у телефонским именицима нема таквог принца; у домаћим се архивима могу наћи само трачеви и алузије на то да краљева обитељ болује од кроничног алкохолизма и брзих аутомобила. Једини чврст ослонац за потрагу био је потпис скијашких првака британске краљевске војске. Међу њима је био и неки принц Александар. lwf0017А скијашкога првака ипак није немогуће наћи. Послије многих забавних перипетија и неспоразума и уз љубазну помоћ енглеских пријатеља нашли смо га у лондонској четврти Весттминстер, на добачај камена од Хајд Парк Корнера и ни десет минута хода од Пикадили Циркуса. Палача која је одговарала адреси изазивала је страхопоштовање. Што ћемо ту наћи? Музеј воштаних фигура? Легло четничке уроте? Неку од познатих централа којих подружнице дјелују у домовини? Ништа од тога. Пристојну британску новчарску корпорацију и негдје готово на њеноме врху љубазног помало дебељушкастога господина који нам је насмијан стезао руке: „Ви сте из Младине? Ваше ме писмо угодно изненадило. Драго ми је да смо се сусрели. Ја сам принц Александар. Хоћете ли каву?“1033-aleksandar-2-karadjordjevicИзмеђу питања и одговора плела се забавна временска збрка: питања новинара фанатичног комунистичког гласила летјела су у прошлост Краљевине, а одговори су ишли у смјеру будућности монархије. Бар једна од линија које у тим мјесецима праве збрку на југославенскорн призоришту може бити задовољна: и с монархистичког гледишта, наши су проблеми, прије свега, економски.

  • Своја писма енглеском листу потписујете као „Alexander, Crown Prince of Yugosiavia“. Гдје је круна?

КАРАЂОРЂЕВИЋ: Нема никакве круне. Бар код мене.

  • Зашто онда такав, потпис?

КАРАЂОРЂЕВИЋ: То није потпис него наслов. ‘Крунски принц јест престолонасљедник, а тај ми наслов припада. Тако се потписујем јер држим да монархија може земљи дати јединство, поштујући етничке разлике и осигуравајући могућност заједничкога живота политичких странака. Она може бити точка јединства. Никад се нисам одрекао наде и свога имена. Мој је прађед покренуо покрет за уједињење земље, његово је дјело наставио мој ђед, и у знатно мањој мјери мој отац. А ја сам син краља Петра.

  • О краљу Петру мало се зна. Што је радио у емиграцији и како се Енглеска односила према њему?

КАРАЂОРЂЕВИЋ: Земљу је напустио у травњу 1941. недуго послије државнога удара у ожујку. О том бисмо удару могли дуго разговарати. Мислим да су намјере принца Павла биле погрешно схваћене; он је поступио на основу своје оцјене војнога стања земље и пресудбе војне моћи њемачкога Рајха. Принц Павле није ни најмање подржавао нацизам, мислио је да ће моћи избјећи пролијевање крви. Одгађао је колико је могао потписивање приступања пакту и свим се снагама трудио да унесе одредбе које би заштитиле Југославију. Напримјер, клаузулу да њемачке чете неће пријећи југославенске границе. На крају је био присиљен потписати приступање пакту и тада је изведерн војни удар. Мој је отац био управо у граничној животној доби кад је могао бити проглашен краљем. Био је врло млад краљ и одједном се, без правих искустава, нашао усред метежа. Са савјетницима није имао среће. Око њега није било баш добрих људи; један или двојица су, додуше, били добри, остали углавном нису. Прогласом је само накопао себи проблеме. Лако је утјецати на некога коме је осамнаест година. Кад су Нијемци бомбардирали Београд, најприје се повукао у Грчку, грчкоме краљу с којим је био у роду. Заједно с владом отишао је у избјеглиштво најприје у Палестину, затим у Египат, и на крају, у Лондон. А овдје су почели проблеми у његовој пратњи. Министри су се мијењали један за другим. kralj_petar_iiМислим да смо у то доба поставили свјетски рекорд у броју замијењених предсједника владе, од којих, узгред речено, ниједан није био изабран демократски. Краљ Петар, као врло млад човјек, суочио се с политичарима великога калибра, Черчилом, Рузвелтом. Умјесто да у тим годинама учи од свих тих великана, он је морао доносити одлуке о земљи од које је био насилно одвојен. Цијело је вријеме вјеровао да би Југославија морала имати вишестраначки систем, са странкама које би представљале све политичке интересе земље. До своје смрти у то је врло чврсто вјеровао, и мислио је да су га савезници притом оставили на цједилу. Био је врло утучен због тога разочарања, мучила га је носталгија, желио се вратити у земљу, но Черчил га је одговорио од повратка. То је било на крају рата. Черчил му је једноставно рекао нека не иде. Мислим да није смио прихватити тај савјет, да се морао одмах вратити и суочити с новим чињеницама у нашој земљи.

  • Због чега су савезници водили такву политику?

КАРАЂОРЂЕВИЋ: Савезници су, из тактичких разлога, помагали Титу. Њихова се помоћ заснивала на информацијама обавјештајне службе, која је већ и прије рата била под јаким утјецајем совјетских тајних служби. То се данас доима као шала, но британска обавјештајна служба гајила је велике симпатије према комунистичким режимима. Ентони Блант, који је био један од најближих краљевих савјетника био је руски агент. Клугман, који је био члан СОЕ у Каиру и водио одјел за Балкан био је такођер такав, а и још неки други. Одјел МИ5 и МИ6 још су и данас под утјецајем руских агената – тако се бар може закључити из енглеских публикација што излазе у садашње доба, кад се послије тридесет година отварају архиви, разумије се, није била посриједи само сплетка, партизани су били у борбама ефикаснији. А савезници су превидјели да се у Југославији не догађа само Други свјетски рат, него, у првоме реду, грађански рат. Њемачке чете нису биле једини непријатељ, различите су скупине у тој посвемашњој политичкој збрци нападале једна другу. А резултат савезничке тактике био је једнопартијски систем, који данас влада у земљи.

  • То је прилично брзо и неортодоксно тумачење повијести.

КАРАЂОРЂЕВИЋ: Да, тако је. О тим је временима тешко говорити у данашњој атмосфери. Била би потребна врло озбиљна и документирана дискусија, у којој ниједна страна не би прошла баш сјајно. Но резултата би свакако било. Јесте ли погледали данашње новине? Није баш обећавајуће.

  • Кажете да је савезничка тактика довела до једнопартијског система. Вјеројатно ту мислите и на укидање монархије. Но мислим да је био још и референдум на којем се одлучивало измеду монархије и републике.

КАРАЂОРЂЕВИЋ: Мислим да то нису били избори. Штовише, мислим да у земљи никад није било правих избора. Југославија је врло млада земља, као држава уопће настали смо тек послије Првог свјетског рата. Балкан у цјелини, а особито наше подручје, никад није био одгајан демократски. Избори, демокрација, то су врло озбиљне ствари. У Европи су те двије ријечи начиниле чуда, а наше подручје политички још живи у средњем вијеку. Ти избори који су ваљда, одлучивали између монархије и републике, нису имали никакве везе с демокрацијом. Колико ја знам, резултати су били кривотворени. Додуше, тада ми је било тек неколико мјесеци. Но из приповиједања знам да се одлучивало између двије стране, од којих једна није имала никаквих могућности да политички дјелује и излаже проблеме, а друга је у цијелости организирала и надзирала изборе. То се не може назвати слободним изборима.

  • Можете ли за тако децидирану тврдњу навести какав доказ?

КАРАЂОРЂЕВИЋ: Могу рећи само то да, колико је мени познато, тадашње догађање не одговара предоџби избора на којима се гласачким листићима, тајно без присиле и у сигурној атмосфери одлучује између неколико опција. Не бих у овом тренутку желио изрећи неку конкретнију тврдњу.start-1989-unutra

  • Кад је краљ Петар схватио да не судјелује више у југославенској политичкој игри?

КАРАЂОРДЕВИЋ: Те се улоге није никада одрекао. Желио је бити дио југославенског политичког живота, и бити дио парламентарног живота са странкама. Његова замисао у југославенској држави није одударала од начела краља Петра Првог, који је имао у мислима уставну монархију с пуним страначким представништвом у парламенту. Ту су била несигурна времена и треба трагати у више праваца. Краљ Петар Први много је читао, а између осталога превео је и Есеј о слободи енглескога писца Џона Стјуарта Мила, вјеројатно ради инспирације. Превео га је с француског, јер се школовао на француској војној академији „Сен Сир“. Но у даљњој су повијести настајали свакакви проблеми. Проблеми у вези с народима и проблеми с парламентом. Послије низа политичких атентата и социјалних немира, мој ђед краљ Александар увео је диктатуру. Намјера му је иначе била добра, али резултат није. Но тада је Југославија била још врло млада заједница, без демократских традиција, и отад је изгубила много времена. Демократски експеримент никад више није добио прилику у Југославији, па земља није заостала само економски, што је управо очито, него је и политички на репу Европе и већ испада из ње. Мој је отац вјеровао да бисмо у нашој земљи морали имати политичке странке и демократски изабрану скупштину, но никада није имао могућности да тај план и оствари. А око себе је имао некомпетентне савјетнике.

  • У каквој је околини уопће живио у Лондону? О избјегличким се заједницама готово ништа не зна.

КАРАЂОРЂЕВИЋ: У његову је животу најжалосније управо то што послије студенога 1945. није више имао дом у који би се могао вратити. Дотад је живио у амбасади или у хотелу „Клериџиз“, но дом није имао. Све до своје смрти сељакао се из једне земље у другу. Из Енглеске у Швицарску, из Италије у Француску, из Сједињених Држава у Шпањолску…

  • А што сте ви радили?

КАРАЂОРЂЕВИЋ: Мене су годинама вуцарали са собом као сувишну пртљагу. Сусретали смо емигрантске политичаре који су били све удаљенији од правих проблема земље и који нису имали ни правих информација ни правих идеја. Кад ми је било осам година, послали су ме у школу у Швицарску. То је била за мене врло сретна околност. Склонио сам се од помутње емигрантске политике и обрео се у плодној међународној околини. У школи су ме посебно учили повијести наше земље и заправо сам имао више дотицаја с југославенском реалношћу него моји родитељи. С њима сам био за вријеме школскога распуста.lwf0029

  • Претпостављам да имате британско држављанство.

КАРАЂОРЂЕВИЋ: Да, но питање држављанства мало је замршеније. Рођен сам 17. српња 1945. у хотелу „Клериџиз“ у Лондону. Тада је мој отац формално још био краљ. Ја сам био првенац и као такав престолонаслиједник. Но, југославенски је закон одређивао да насилиједник југославенскога пријестоља мора бити рођен на југославенском тлу. Британски краљ и влада љубазно су помогли да се апартман на другом кату хотела „Клериџиз“ прогласи југославенском територијом. Тако су били задовољени сви законски увјети.

  • И то је било сасвим у складу с правилима?

КАРАЂОРЂЕВИЋ: Да. То није ништа неуобичајено. Иста формула вриједи и за земљишта на којима су амбасаде, а примјењује се и у другим случајевима. У соби покрај оне у којој сам се родио били су представници владе у избјеглиштву, а и представници Титове војске, што је, можда, прилично чудно. Мој је отац тада још имао амбасаду у Мадриду и Лисабону и издао ми је пасош као југославенском држављанину.03Убрзо су обје амбасаде биле укинуте и тако су моје путне исправе постале само обичан комад папира и ништа више. Случајно, један сам од потомака Софије Хановерске. Тај је случај био важан, јер је то родословиље што води к енглеској краљевској обитељи. Енглески је Парламент донио закон по којему потомци Софије Хановерске могу постати британски држављани: То, можда, звучи иронично, но да нема тога закона, енглеска краљица не би била британска држављанка него њемачка. И по том сам закону добио енглески пасош. Но, унаточ пасошу и даље се сматрам Југославеном.

  • То се питање у нашим данима у Југославији не рјешава тако једноставно. Које сте народности?

КАРАЂОРЂЕВИЋ: Југославен сам. Југославија је чудесна земља. Мозаик различитих националности чини ми се као врло сретна околност. Тако богата комбинација народа и вјера, обичаја и језика једва би се нашла још негдје. Све се то преплеће у изванредно фасцинантне повијесне перипетије које Југославији дају још посебан сјај. Мислим да је врло важно сачувати то, онако како то данас чине све европске земље, које покрај све силовитости процеса удруживања чувају различитост језика и обичаја. То значи да сваки народ одлучује онако како жели, али и да не смијемо допустити да се ухватимо у опасну клопку национализма. Као што сам споменуо у своме писму различитим новинама, опасност либанонизације је превелика да не бисмо озбиљно размислили о њој. Поновно успостављање умјетних граница води у средњевјековни менталитет. Цијела Европа размишља о укидању граница, а Југославији пријети опасност да сама себе постави у средину Тихога океана, у потпуну изолацију. Не смијемо заборавити да Југославија и не треба тек ући у Европу; ми смо дио Европе и морамо поштовати своје националне изворе. То је европски дух. Упитате наше раднике који раде у различитим европским земљама одакле су, најприје ћа вам рећи да су из Југославије, а тек ће затим споменути Србију, Македонију, Хрватску или Словенију. И колико могу оцијенити, желе више аутономије за сваку регију посебно, унутар Југославије и у Европи. Држим да такав пројект није изводив без страначког система и можда укључује и пресељење главнога града више према средини територија. Но, то су можда сањарења.

  • Кад говорите о вишестраначком систему, мислите ли и на комунистичку партију?

КАРАЂОРЂЕВИЋ: Страначки је систем политички систем у којем су политички представљени сви политички интереси. У Европи се не може замислити демокрација без комунистичке партије у парламенту. Изгубили смо 43 године у експерименту који није успио. Људи ме питају, није ли Југославија у те 43 године лијепо напредовала? Ја им одговарам да би јој ишло много боље да је имала демократски систем по европским мјерилима.

  • Пријевод вашега писма Индепенденту пропратили смо у Младини опаском да постоји бар један Србин који не хаје за Милошевића. Имате ли какав коментар?

КАРАЂОРЂЕВИЋ: Узгредно речено, писмо нисте превели него само пренијели посве укратко. А оно није било објављено само у Индепенденту него и у Гардиану, Дејли Мејлу и још неким листовима. А што се тиче Милошевића, мислим да он попуњава вакуум. Вјеројатно треба нападати Устав из 1974. и начин на који он дијели колач. Ту, вјеројатно, треба тражити разлоге за националистичке осјећаје у Словенији, Хрватској и, дакако, у Србији. Милошевић је добро искористио избијање националистичких осјећаја и направио политичку каријеру. Искрено речено, мислим да то нема праве везе с данашњом Европом и да ће такво потицање националистичких осјећаја у негативноме смјеру само још убрзати назадовање Југославије. Национализам може бити врло добра ствар кад уједињује, но крајње је опасно њиме изазивати сукобе.

  • Сукоби су већ ту. Срби и Албанци…

КАРАЂОРЂЕВИЋ: Тај је конфликт јаван и свакоме очит. Но једно је рјешење тога проблема демокрација. Није ријеч само о Србији и Косову, морамо говорити и о нашем јужном сусједу. Та земља живи у камено доба, одвојена од цијелога свијета. И у Албанији би се морало нешто догодити да проблеми на Косову не би били тако јако болни. Цијелом је том подручју потребан лијечник и мислим да тај лијечник може бити само демокрација. Ондје су се догодиле многе, управо грозне, ствари. Но, то се догађа увијек кад се страсти распале. Морамо се смирити и сазрети и демократски одлучити што желимо. Нема брзих рјешења. Поступно и стрпљиво увођење опозиције, надзора над политичарима што га проводе масовни медији, успостављање блиских веза с Европском Заједницом. Треба унијети технологију, без технологије што је има Европа не може се напредовати. Чак је и Совјетски Савез приправан на невјеројатне промјене како би утолио глад за технологијом па успоставља све отвореније везе с Европом. Бесмислено је то што губимо лијечнике који постају изврсни специјалисти у Америци и Европи, а национално је здравство у кризи. Ваља створити увјете да сви ти људи остану код куће, треба се бринути за њих, а не потпомагати људе који искориштавају проблеме како би ојачали своју политичку моћ. Свака националност у нашем мозаику има своју судбину и може је остварити само у мирној и демократичној атмосфери.

  • Како дефинирате демокрацију?

КАРАЂОРЂЕВИЋ: Политички систем који јамчи слободан избор. Претпоставља слободу изражавања; ту мислим на слободу политичкога изражавања гдје ниједно политичко увјерење није наметнуто и има свога представника у скупштини. То нипошто није савршени систем, но бољега нема.

  • Како сте стекли такво увјерење? Занимају ме посве биографске појединости.

КАРАЂОРЂЕВИЋ: Споменуо сам већ како су ме, кад ми је било осам година, послали у приватну школу у Швицарској. Заправо сам овдје похађао двије школе. У првој, која је била врло мала и незанимљива, било ми је досадно, нисам је превише волио. Кад ми је било девет година уписали су ме у међународну школу, гдје сам остао пет година. Оданде сам, на једну годину, отишао у Сједињене Државе. То је било врло плодно искуство. Околина се посве промијенила и разлика је била потицајна. Из Америке сам отишао у Шкотску, гђе сам похађао „Гордонстон“. То је врло добра школа, ондје се школовао принц Чарлс, а и многи други. Онда се моме оцу учинило да бих морао имати и војно искуство. Уписао сам се на британску војну академију и оданде сам, пошто сам завршио школовање, ступио у британски пук. Морам признати да сам се ондје изврсно осјећао. С том сам јединицом био у Њемачкој, Либији, неко вријеме у Сједињеним Државама, Италији, а и на Блиском истоку. У јединици сам остао седам година.lwf0016

  • У којем пуку?

КАРАЂОРЂЕВИЋ: Сто шездест петом „Queen’s Royal Lancers“.

  • То је нешто врло славно, зар не?

КАРАЂОРЂЕВИЋ: Свакако, то је једна од најврснијих краљевских пуковнија. У првим је редовима на крунисањима, била је код Ел Аламеина, и слично. Сваки енглески пук има почасног заповједника који не мора бити енглески држављанин. Кад сам ја служио ондје, то је био отац Хуана Карлоса. Тај заповједник често нас је посјећивао док смо се селили из једне земље у другу. То је војничко искуство било додуше врло напорно и тешко, особито на Блиском истоку и у Африци, но остало ми је у врло лијепом сјећању.

  • Јесте ли, као официр НАТО-пакта, помислили који пут да бисте се могли наћи у улози нападача на Југославију?

КАРАЂОРЂЕВИЋ: Мислим да Југославија није ни у каквој опасности да је нетко нападне војно. Не видим никакву опасност од пакта НАТО, а Совјетски Савез има сада довољно унутрашњих проблема и мислим да ни оданде ништа не пријети.

  • Али знате да велики дио земље живи од непрестане угрожености извана?

КАРАЂОРЂЕВИЋ: Да, то може бити начин владања над људима, кад им се усађује у главу да пријети опасност са сјеверозапада и запада.

  • Је ли војска у којој сте ви били друкчија?

КАРАЂОРЂЕВИЋ: Модерне су војске бројчано мале, увјежбавају се највише у владању технологијом, сложеним комуникацијама. Цијело је тежиште војске на професионализацији. То омогућује врло висок ступањ увјежбаности и компетентности. Професионализам има своје добре и своје лоше стране. Југославенска се армија заснива на опћој обавези. То је сасвим друкчији принцип. Професионалне армије регрутирају припаднике пропагандним акцијама и тиме се губи посебна квалитета војнога обвезника. Војске које се заснивају на обавезном служењу просјек су цијелога друштва, одраз заједнице. А у професионално регулирану војску долази много људи који другдје не могу добити посао, који не знају ништа друго радити. То може бити озбиљан проблем. Америчку армију сада чини већ више од четрдесет посто Црнаца, а то дакако није просјек друштва. Но у доба кад не пријети никаква опасност од инвазије не видим смисао у скупој, бројчано јакој војсци која се заснива углавном на војним обвезницима.

  • Нисте наставили војничку каријеру. Што сте радили послије?

КАРАЂОРЂЕВИЋ: Послије седам година сам са чином капетана напустио пук, а онда сам се оженио.

С ким?

КАРАЂОРЂЕВИЋ: Мариом Глориом, кћери дон Педра, који би у сретнијим околностима био бразилски краљ.7a9d3fb59061c99a81d743599caaeeb7

  • Јесте ли плански тражили младенку међу аристокрацијом?

КАРАЂОРЂЕВИЋ: Ха, ха, не! Уопће нисам! Није то био планирани брак, није ту било никакве трговине. Вјенчали смо се из љубави. Наше су везе са шпањолском династијом биле увијек врло јаке и често се састајемо. Њезина је мајка сестра грофице барцелонске, мајке садашњег шпањолског краља Хуана Карлоса.

  • Је ли то вјенчање имало какве озбиљне посљедице у вашем животу?

КАРАЂОРЂЕВИЋ: Зар их нема сваки брак? Отишли смо живјети у Бразил, који је, узгред речено, управо невјеројатно лијепа и узбудљива земља. Ондје сам живио три године, с неколико скокова у Енглеску и Њујорк у међувремену. Наиме, радио сам с маркетиншким агенцијама и осигуравајућим друштвима. А у томе послу човјек мора непрестано учити.

За коју сте агенцију радили?

КАРАЂОРЂЕВИЋ: „Ogilvy and Mather“, глобални маркетинг. Но за вријеме мога посјета САД, осигуравајућа компаније из Чикага понудила ми је шефовско мјесто код њих и остао сам ондје пет година. Ондје сам изблиза проучио амерички пословни менталитет, начин организирања, и први пут се озбиљно сусрео с компјутерима и све је то било изванредно искуство. Из Чикага сам прешао у Вашингтон, у сродну компанију, а цијело сам вријеме одржавао интензивне контакте с Енглеском и с Европском економском заједницом.c55b279502a075c55fc83e26e23e3d80_700x550

  • Капитал сте, вјеројатно, наслиједили?

КАРАЂОРЂЕВИЋ: Ма какви! Наслиједио нисам ништа, ни пенија. Родитељи су ми осигурали само школовање у најбољим школама, и то је било све. Први сам стан у Чикагу купио од властите зараде, кућу у Вирџинији такођер. Ја сам селф мејд мен, по америчким мјерилима.

  • „Селф мејд принц?“

КАРАЂОРЂЕВИЋ: Ха, ха! То ми се свиђа. Дајте то у наслов.

  • Негдје сам прочитао да су вам се дјеца родила у Америци.

КАРАЂОРЂЕВИЋ: Да, прворођени Петар родио се у Чикагу, а у Вашингтону смо добили близанце.children

  • Ако сам добро схватио, ваша садашња жена је Гркиња, а то су дјеца Марие Глорие, оне из шпањолске лозе?

КАРАЂОРЂЕВИЋ: Да, развели смо се и Мариа Глориа се вратила у Шпањолску. Сад је сретно удана и живи на југу Шпањолске, гдје има двоје дјеце. А наши синови живе са мном и мојом новом женом у Лондону. Послијеподне ћете их моћи видјети, сад су у школи.162

Од чега живите сада?

КАРАЂОРЂЕВИЋ: Имам једну од водећих функција у приватној компанији која се бави препродајом земљишта, инвестицијама, бродским прометом, банкарством и још неким пословима. Сада је цијело тежиште на финанцијском капиталу и моја су искуства из Америке драгоцјена.

  • Јесте ли богати?

КАРАЂОРЂЕВИЋ: Да, хвала, не могу се потужити. Иде ми баш добро.

Да ли бисте као пословни човјек инвестирали у Југославију? Је ли то земља у коју бисте имали пословно повјерење?

КАРАЂОРЂЕВИЋ: Југославија данас не показује слику која би потицала добре инвестиције. Особито не велике. То је доказано. Врло је мало компанија које би отишле онамо и рекле да желе у сљедећих осамнаест мјесеци саградити творницу или на неки други начин много инвестирати. Данас је то немогуће. Није права атмосфера за страна улагања. Сватко би морао имати могућност већинског власништва или орташтва. Но, за то су потребни увјети. Необично је то што је у сјеверном дијелу земље тек неколико успјешних подузећа која позивају на такву сурадњу.

  • Колико су вам везе са шпањолском краљевском обитељи помогле да успијете? Твори ли европско племство посебну пословну заједницу?

КАРАЂОРЂЕВИЋ: Знате, о начинима пословања се овдје не разговара овако преко стола. Ипак, понешто се може рећи. О Шпањолској бих радо рекао неколико детаљних ствари, но то ћу послије. Јер, најприје треба рашчистити неспоразуме око аристокрације. Све модерне европске монархије – шведска, низоземска, данска, норвешка, белгијска, па и енглеска, демократске су и уставне. Све одреда имају успјешну привреду и сређене социјалне односе. А успјешне су зато што су демократске, а не зато што су монархије. Краљева се улога разликује од земље до земље, од Шведске, гдје је краљ симболична фигура без политичке власти, до Шпањолске, гдје он има улогу непосреднога јамца демократскога уређења. Не смијете заборавити да је модерна демокрација изумљена у тим монархијама. Заједничко им је то што монархија уједињује континуитет, средиште је друштвених различитости, точка у којој се супротности сусрећу на неутралном терену. Шпањолска је посебан случај, посебан зато што је тако свјеж. Франкова је Шпањолска била диктатура, а краљ Хуан Карлос омогућио је слободно стварање политичких странака. То није било лако и то није омогућио само он особно. Иако и то, особито у односу према војсци која је била Франкова. Хтјели сте ме боцнути оним питањем о комунистичкој партији. Хуан Карлос је легализирао комунистичку партију, али не само тако, него зато што је водио политичку игру која без легализације свих политичких интереса не би имала смисла. Шпањолске су комунисте заједљиво називали краљевском комунистичком партијом, јер их је тај једноставно штитио. Једино што у тој игри нема мјеста су протудемократски државни удари. Хуан Карлос их је спријечио већ неколико. Међу њима је бар један дио спектакуларан и одлучујуће је било краљево изравно политичко посредовање. Монархистичко схваћање демокрације у Шпањолској запечаћено је краљевим печатом. У току посљедњих тринаест година Шпањолска је напредовала више од било које друге европске земље. Из мрачне средоземне диктатуре развила се у европску земљу с најбржим растом, најсигурнијим улагањима, и сад је у свјетским мјерилима најпривлачнија земља за велике инвестиције. Капитал само хрли у Шпањолску. С демокрацијом земља напредује, а у диктатури, била она лијева или десна, нема напретка. У демокрацији се политичка власт смјењује, а не знам ни за једну диктатуру која је препустила власт некоме другом. У Шпањолској се то могло догодити с диктаторовом смрћу, а не знам ни за једног комунистичког диктатора који је и послије смрти напустио диктаторску власт. У диктатурама нема смјене политичке власти, државним ударима само се мијењују диктатори.

  • Чини ми се да бисте овдје радо почели говорити о Југославији, но само бих вас на тренутак зауставио. Нисте још одговорили о аристократској пословној заједници. Имате контакте са шпањолским краљем?

КАРАЂОРЂЕВИЋ: Пословну заједницу можемо оставити пострани, а Хуан Карлос и ја врло смо добри пријатељи. Његова жена, краљица Софија, моја је сестрична. Краљичин ђед по оцу био је грчки краљ Александар. Хуана Карлоса упознао сам у Португалу, ондје је његова обитељ живјела у доба Франкове диктатуре. Имали смо много заједничких интереса и сродне политичке погледе, о којима смо разговарали на обали и за вријеме једрења. Хуан Карлос је изврстан једриличар. Тако је склопљено чврсто пријатетјство. Увијек је вјеровао у то да демокрација може спасити његову земљу. Дакако, имао је велику срећу. Шпањолска је, додуше, повијесно врло подијељена земља, толико подијељена да су Баски гурнути у терористичку активност, бар неки од њих, али цијела земља има једну вјеру и мале разлике у језицима.princ-sa-decom-crno-bela_

  • Схватимо то као подсјећање на Југославију. Јесте ли када били у Југославији?

КАРАЂОРЂЕВИЋ: Нисам, летио сам преко ње, преједрио сам Јадранско море уздуж и попријеко, но никад нисам ступио на њено тло. Осим онда кад сам се родио. Волио бих је посјетити.

  • Па то вам ваљда нитко не брани! Зашто не одете?

КАРАЂОРЂЕВИЋ: Опростите, не бих желио сумњати у ваше професионалне компетенције, но још је на снази закон који се ипак може тако схватити. Моји правни савјетници имају, што се тога тиче, међусобно опречна мишијења, а ја се не бих волио уплетати у било какве неугодности. Знате, југославенске је законе врло тешко разумјети. Нема никаквих разлога да не одем у Југославију, а постоји врло јака жеља.

  • Немате ни било какве контакте?

КАРАЂОРЂЕВИЋ: Добивам много публикација, књига и новина. Разговарам с људима који путују у Југославију, с људима који долазе у Лондон. Тако остајем у додиру са стварношћу земиље. Сусретао сам многе западне амбасадоре који су службовали у Београду, конзуле који су били у Загребу и Љубљани, тако да сам, што се тиче земиље, у току. Разумије се, то не може надомјестити непосредне контакте.

  • Је ли нека југославенска службена установа икада ступила с вама у везу?

КАРАЂОРЂЕВИЋ: Није, непосредно. Прије неколико година, док је Тито још био жив, био је један или два покушаја, но није исклијало ништа. Мислим да је то било 1957. или 1958, за Титова посјета грчкоме краљу. Тада су се занимали за мене. Било ми је дванаест ити тринаест година чуо сам да су ме спомињали, но није се ништа развило из тога. Тек је недавно моја сестрична принцеза Елизабета (Јелисавета, прим. ур.) посјетила Југославију. Била је на некаквом састанку у Будимпешти и пожељела је видјети крајеве гдје се родила. Приповиједала ми је да су је примили врло лијепо, била је врло ганута.

  • А што је с благом краља Александра?

КАРАЂОРЂЕВИЋ: То питање ваља коначно рашчистити. Никад нисам видио никакве златне полуге или швицарске банковне рачуне. Швицарци имају закон по којему се послије педест година омогућује увид у банковне рачуне, педесет година послије смрти њихова власника. Нема никаквих рачуна.njkv-princ-aleksandar-drugi_and_the_boys

  • Одакле онда прича о Александрову благу?

КАРАЂОРЂЕВИЋ: Знам само једну причу, која би могла бити извориште тога мита. Прича је чак привлачна. Краљ Александар имао је занимљив хоби. Био је трагач за златом. Копао је у неком смијешном малом руднику злата. Забављало га је да у кратким хлачама испире земљу и тражи златна зрнца. Код Лондонског осигуравајућег друштва „Лојд“ имао је полису осигурања, а требала му је некаква нова опрема за прочишћавање земље. Те несретне, 1934. године одлучио се да не плати премију за полису него да тај новац употријеби за куповину опреме. Тако је и учинио. То је једина прича о злату за коју сам чуо. А једино злато које сам посједујем је ђедов прстен, а и тај је врло мален. Начињен је од злата из наше домовине и ђед га је сам обликовао. Прича о благу разбукти се увијек кад се Југославија уплете у финанцијске скандале, можда баш то објашњава њено тако често подгријавање. Разумије се, ако ми нетко каже број рачуна, не бих се бранио. Тада не бих више морао радити.

  • Друг Тито вјеројатно код вас не значи много. Какво је мишљење о њему имао ваш отац?

КАРАЂОРЂЕВИЋ: Да сте разговарали с њим, били бисте изненађени. Никада није био непријатељски настројен, није никада ружно говорио о њему. Признавао је његову особну снагу, а о тој снази не може бити никакве двојбе. Сачувао је југославенску заједницу унаточ свим тешкоћама, основао је Покрет несврстаних. Постао је некакав међународни херој, имао је импресивне пријатеље, Насера, Селасија, Нехруа, Фидела Кастра. На Западу су врло поштовали његов углед у земљама трећега свијета но животним увјетима у Југославији нису се никада потање бавили. Југославија је ишла сама својим путем и полако заостајала за Европом. Данас је Југославија позната по рекордној неквалитети својих производа, рекордној инфлацији, незапослености, економским аферама. Унутрашњи су односи избили на међународну разину. Но, да се вратимо на ваше питање. Мој је отац био свјестан, у првом реду, унутрашњих проблема Југославије. Колико се сјећам, Тита је схваћао, прије свега, као препреку на путу према парламентарној демокрацији. Но никада га није грдио нити свјесно вријеђао. Ни приватно ни јавно.

  • Јесу ли се икада састали?

КАРАЂОРЂЕВИЋ: Нису, никада. Мој се отац желио вратити послије рата, но то су му забранили. Хтио је дискутирати, но био је премлад да би га савезници схватити озбиљно и подржали га.

  • Какав вам се чини да је био однос нове власти према монархији? Страх? Презир?

КАРАЂОРЂЕВИЋ: Монархија их је очито врло фасцинирала. Дворци и замкови су се послије 1945. лијепо намножили. Тито је имао знатно више краљевских резиденција него краљеви. Опленац је невјеројатно лијепо уређен, бар судећи по фотографијама. Очишћен је и обновљен, а на стијенама покрај слика Карађорђевића висе Титове слике. То је, можда, мало чудно. Очито желе мјесто у континуитету повијести земље само што су на одговарајући начин промијенили повијесне књиге.

  • Из ваших би се одговора могло закључити како држите да је у Југославији све ишло наопако. Можете ли се мало зауставити на томе што је то ишло наопако?

КАРАЂОРЂЕВИЋ: Између два рата ишло је наопако једнако као што је ишло наопако у Европи. Царства су се разбијала и стварала се нова. Ми смо увијек били мало у заостатку, иза других у Европи. Распала се Аустро-Угарска, Русија је била у пламену, Нијемци су се наново наоружавали, а ми смо били у средини. Створили смо нову државу и били смо посљедњи у Европи. Талијани и Нијемци у својим су се земљама ујединили прије Првог свјетског рата и имали су много времена да среде ствари, а ипак су се заплели. Ми смо се морали журити прије него што је избио други велики сукоб. Послије Првог свјетског рата наставили су велики национални покрети за комунизам. На свеучилиштима и у творницама били су врло утјецајни. Изузетна воља – мислим да је посриједи било углавном то – донијела је висок ступањ јединства и учврстила положај. А кад досегнете неки положај, јасно је да га желите задржати и наставити само с једном странком. То вриједи и за сличне десничарске покрете. А од тога су балканске земље много трпјеле, наша можда још највише. Грчка је ишла готово истим путем. У њој ствари данас нису ружичасте, но нису ни катастрофаине. И они су имали свој грађански рат, доживјели опасност од комунистичке диктатуре, ријешили се десничарске диктатуре. Ми смо имали Нијемце, грађански рат. Као што знате, свашта смо имали.scan0026

  • У своме писму Индепенденту говорили сте о Европској заједници. Чини ли вам се могућност прикључења ЕЕЗ реална?

КАРАЂОРЂЕВИЋ: Мислим да Југославија нема никакву другу будућност осим те да преузме своју улогу у Европи. Нема другога излаза него да постане демокрација и да има улогу у Заједници. Не можемо бити сами у том сендвичу. На сјеверу имамо Италију, на југу Грчку, а све се озбиљније говори о могућности да се Европској заједници прикључи и Турска. То је бизарно, но можда ће се догодити. Не видим други логички закључак него да Југославија уђе у Заједницу. Имамо невјеројатан народ који је доказао да може бити успјешан, имамо појединце који су доказали да се сналазе у подузетништву, да су способни. Европа не даје друго него прилику да се те способности само још више гаје и развијају. Сада се природна богатства расипају, жељезаре не знају производити, творнице аутомобила производе тако лоше аутомобиле да их морају продавати испод цијене и уз управо невјеројатне попусте погодности. Погледајте како се продају аутомобили у Америци, то је смијешно. Испунимо ли увјете за улазак у Заједницу, тиме можемо само добити. То су увјети које је могла испунити Шпањолска, могао би је испунити Португал. Досегнемо ли пуну демокрацију можемо постати важан члан Заједнице. Југославија је не само у европскоме мјерилу јака земља, на стратешки важном положају.

  • Говорите у првоме лицу множине. Је ли то плуралис мајестетикус? Гајите ли амбиције о рестаурацији монархије?

КАРАЂОРЂЕВИЋ: О томе не одлучујем ја. О томе може одлучити само народ. Мислим да монархија може имати важну улогу код свих националности. Може бити точка сретања. Вјерујем у фер-плеј. Мислим да свако гледиште мора бити заштићено, да треба чути свакога. Монарх може бити таква точка која ће осигурати наду у политичку зрелост. Мислим да бих био такав монарх који може осигурати континуитет земље без обзира на то како се мијењају владе.

  • Ако би Југославија увела вишестраначки систем у којем би, рецимо, дјеловала и ројалистичка странка, да ли бисте је потпомагали?

КАРАЂОРЂЕВИЋ: Не бих је потпомагао. Не можете имати Монархистичку странку. Монархија мора бити изнадстраначка и изнаднационална. Јер у монархији је добро управо то што она може бити суговорник свих странака, што може са свима сјести за стол и разговарати са свим странкама о будућности земље. Модерна монархија није тоталитарна, није аутократска. Уставна је. Монархија може свакој странци помоћи да у неутралној атмосфери постигне своје циљеве, па макар то биле социјалистичка странка, комунистичка демокршћанска.

  • Знате ли да у Југославији влада параноја пред емигрантским скупинама? Да су четници и усташе још опасни?

КАРАЂОРЂЕВИЋ: Знам. Људи се још добро сјећају грозота из рата. Волио бих истаћи да су на цијени само људи који живе у земљи. Људи који живе у Југославији јесу они који су имали срећу. Мислим да ја нисам имао среће, јер сам био одвојен од домовине. Мислим да ниједна од тих скупина није нека озбиљна опасност, да их се не треба бојати. Нису то само четници и усташе, има и других. Желе ли те скупине било што постићи, морају се демократизирати. Закон пиштоља и крви не вриједи више, у току рата одвијао се грађански рат, страсти су биле распаљене, кипјело је и прекипљавало. Не знам каква има смисла расправљати за кухињским столом о стварима што су се догађале прије четрдесет година. На крају двадесетога стољећа можемо се надати крају насиља и пролијевања крви. Ти би покрети морали одумријети. Кад је нетко од тих људи уопће био у Југославији? Изгубили су контакт и морају одумријети. Ја сам врло везан уз Југославију као цјелину. То због тога што сам увијек живио изван ње и сусрећем људе који долазе одасвуд. Мене не треба повезивати с тим скупинама. Изворно је моја обитељ додуше српска, но мислим да треба бити поштен према њој и рећи да је идеја југославенске монархије била идеја заједнице различитих народа који живе у јединству и заједништву.

  • Послије смрти краља Петра Другог шириле су се гласине о томе како су вас жељели окрунити за краља. Што је то било?

КАРАЂОРЂЕВИЋ: Заиста су ми долазили људи с таквим плановима, а ја сам их отјерао.

  • Зашто?

КАРАЂОРЂЕВИЋ: Чега бих био краљ? Та нисам сањар. Краљ емигрантских скупина? Краљ српских емиграната у САД? Њима није потребан краљ, имају свога предсједника. Ја сам послован човјек и своје одлуке доносим на реалним основама, а у томе приједлогу није било ништа реално. Свога се имена нисам одрекао нити га се намјеравам икада одрећи, а у смијешне се политичке пустоловине не намјеравам упуштати. Друкчије би размишљао о приједлогу из Југославије. То је био први разлог. Други је био тај што ми се учинило да људи који су дошли к мени гаје симпатије према аутократским режимима, с којима никада не бих желио имати било што заједничко. С њима нисам никада ни имао ништа.

Месец касније „СТАРТ“ (бр. 535, од 22. 07. 1989) је објавио и други ексклузивни разговор с „крунским принцом“ престолонасљедником Александром Југославенским. Повод је било објашњење зашто се није обистинило предвиђање да ће доћи на прославу Косовског боја. Карађорђевић је изјавио: „Каква се боља прилика за мој повратак могла замислити? Сигурно је да нећу ићи у Југославију да би ме нетко искористио као средство за пропаганду. Ја сам тај дан провео у Бирмингему гдје смо имали прославу тог великог јубилеја и том приликом сам одржао говор на српскохрватском. Ако одем у Југославију, то ће бити да бих живио тамо и придонио њеном развоју.“68-yugoslavia-702x336

Уосталом, протуријечни су ставови његових правних савјетника о томе смије ли ступити на југославенско тло. Иницијатива изнијета у Савезној скупштини да се 1. децембар 1918, дан оснутка Краљевине СХС, слави као државни празник СФРЈ, поткрај листопада наилази не одлучно противијење државно-политичких структура СР Македоније, а у осталим федералним јединицама тај приједлог као да нитко и није схваћао озбиљно. Будући да се од приједлога није одустајало, пресудило је Предсједништво СФРЈ, изразивши „мишљење“ да иницијатива о празновању није оправдана.

Ервин Хладник Милхарчић, Младина/Старт, 1989. године

Недељник.рс/Патриот/Краљевска породица Србије

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*